Ахтисари после Ахтисарија

Ахтисари после Ахтисарија

3 новембра 2018

Пише: Никола Врзић

Када је, 3. априла 2007. године, пред Саветом безбедности Уједињених нација у Њујорку Војислав Коштуница одбацио план Мартија Ахтисарија о надгледаној независности Косова, поручио је да „никада и нико није специјалном изасланику могао дати мандат да прекрши принцип суверенитета и територијалног интегритета и да промени државне границе Србије“, да за „овакав Ахтисаријев предлог не може постојати правни основ док је на снази Повеља УН“, те да „Србија предлаже да основа за нови преговарачки процес буде свеобухватан разговор о спровођењу важеће Резолуције 1244“.

СПРОВОЂЕЊЕ ОДБАЧЕНОГ ПЛАНА

После оваквог става Србије Русија је припретила ветом па Ахтисаријев план није ни стављен на гласање, а западни конструктори отимања Косова и Метохије од Србије научили су важну лекцију. И наставили да спроводе оно што су и наумили.

Војислав Коштуница успешно је одстрањен с власти, спроведена је истовремено специјална операција темељног преуређења српске политичке сцене која је произвела резултате с којима и данас живимо, а Ахтисаријев косметски план – који формално никада поново није враћен на преговарачки сто – почео је да се спроводи у облику промењеном само онолико колико су то налагале отежавајуће околности проистекле из Коштуничиног одбијања Финчевог оригинала.

Нове српске власти, предвођене Борисом Тадићем и Вуком Јеремићем, повукле су први корак у том смеру када су се сагласиле с доласком мисије Еулекс на Косово и Метохију, формиране онако како је и било предвиђено чланом 13 и Анексом 10 Ахтисаријевог „Свеобухватног предлога за решење статуса Косова“ од 26. марта 2007: „Европска унија ће установити мисију европске безбедносне и одбрамбене политике у области владавине права… Мисија ће подржавати спровођење овог Решења.“

Па је процес настављен споразумима о предаји катастарских и матичних књига „Косову“ онако како је то било предвиђено (или заповеђено?) Ахтисаријевим планом – Анекс 7, „Имовина и архива“, члан 7.1: „Архива, укључујући катастарску документацију и осталу документацију која се односи на Косово и његове грађане, а која је измештена са Косова, биће враћена на Косово“ – затим и ИБМ споразумом о интегрисаном управљању границом којим су косовски цариници и полицајци доведени на Јариње и Брњак захваљујући парафу Тадићеве власти и потоњем потпису владе Ивице Дачића и Александра Вучића, у складу с чланом 3 Анекса 8 Ахтисаријевог плана: „На Косову ће (…) бити развијена стратегија која ће омогућити вишефазни пренос овлашћења за контролу граница и интегрисано управљање границама на Косовску полицијску службу.“

А досадашњи врхунац непроглашеног спровођења Ахтисаријевог плана догодио се парафирањем Првог бриселског споразума, Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа, 19. априла 2013. године.

У најкраћем, тада договорено оснивање Заједнице српских општина проистиче из Ахтисаријевог Анекса 3, „Децентрализација“, у коме стоји да ће „општине имати право да сарађују и склапају партнерства са другим општинама на Косову“ (члан 9.1) те да, чл. 9.2, „општине имају право да образују и учествују у удружењима општина Косова ради заштите и промовисања својих заједничких интереса“.

„На Косову ће постојати јединствене полицијске снаге које се зову Косовска полиција“, стоји у тачки 7 Првог бриселског споразума. Ахтисари, Анекс 8, члан 2.1: „Јединствен ланац команде за полицијску службу биће очуван широм Косова.“ А у оквиру тога, предвиђено је даље у Ахтисаријевом члану 2.6, „у општинама са већинским српским становништвом, командири локалних полицијских станица бирају се у складу са следећом процедуром: Скупштина општине предлаже најмање два кандидата за место командира станице који испуњавају минималне потребне услове у складу са косовским законодавством.“ Управо ће из овога и проистећи бриселска тачка 9 која говори о регионалном полицијском командиру за четири северне општине који се бирају по сличној процедури.

Ахтисаријев Анекс 4 предвидео је и да „састав правосуђа и тужилаштва одражава етничку разноликост Косова и потребу за правичном заступљеношћу свих заједница“ – та је Ахтисаријева заповест операционализована у 10. тачки Бриселског споразума по којој ће се „успоставити веће које ће бити састављено од већине судија косовских Срба, које ће бити надлежно за све општине у којима су Срби већинско становништво“ – док је Ахтисаријев члан 11, по коме „Косово мора да организује (…) општинске изборе у складу са условима овог Решења и новим општинским границама. (…) Потребно је да надлежни међународни орган потврди да су избори задовољили међународне стандарде“, у дело спроведен након што је 11. тачком из Брисела било договорено да ће „општински избори бити организовани у северним општинама 2013. године уз посредовање ОЕБС-а у складу са косовским законима и међународним стандардима“.

УНМИК И ВОЈСКА

Имајући у виду овакву тенденцију неоглашене имплементације презреног и одбаченог Ахтисаријевог плана, вероватно да никога не треба да изненади изненадна америчка иницијатива да се укине Унмикова мисија на Косову и Метохији, али не треба да нас изненади ни америчка подршка формирању војске Косова („САД подржавају транзицију Косовских безбедносних снага у војску“, рекао је после сусрета с председником Србије Александром Вучићем Метју Палмер, вршилац дужности заменика помоћника државног секретара САД за европска и евроазијска питања). Све је то, наиме, Ахтисари предвидео и, такорећи, најавио.

Што се Унмика тиче, чији је одлазак ових дана затражила одлазећа америчка амбасадорка при Уједињеним нацијама Ники Хејли, Ахтисари је сасвим јасан у члану 15.1, став г: „На крају прелазног периода истиче УНМИК-ов мандат и сва законодавна и извршна власт поверена УНМИК-у биће пренета у целости на власти Косова.“ И необично је само то што овај захтев за укидањем косметске мисије УН није постављен и раније. А сама чињеница да је захтев испостављен сада сведочи о намери да се процес финализације Ахтисаријевог плана убрза.

А косовска војска? Поново Ахтисари, Анекс 8 („Безбедносни сектор на Косову“), члан 1.5: „У оним областима безбедносног сектора у којима, према овом Решењу, и даље постоји међународно ангажовање, Косово ће временом (…) развити стратегије за потпуни пренос одговорности на косовске власти.“ Штавише – Анекс 11, „Међународно војно присуство“ (МВП) – наводи да ће МВП бити одговорно за (1.1.а.) „гарантовање безбедности Косова од спољних претњи, док косовске институције не буду у стању да преузму одговорност“. И најзад, исти анекс, члан 2.4: „У свим случајевима, овлашћења МВП-а биће преиспитивана и, након консултација са релевантним странама и одлуке коју донесе Северноатлантски савет, биће прилагођена у зависности од случаја до случаја, како косовске институције буду развијале своје капацитете и повећавале своје учешће и одговорности.“

Што значи да реакција НАТО-а на вести о почетку трансформације КБС-а у оружане снаге Косова – „Политика НАТО-а је константна и суштина наше позиције јеста да, уколико мандат КБС-а еволуира, и Северноатлантска алијанса ће морати да преиспита своје ангажовање на Косову“ – не представља имплицитну претњу Приштини већ, напротив, још један знак да се поступа тачно, колико то опште околности дозвољавају, према плану Мартија Ахтисарија.

АМЕРИЧКА ЖУРБА

А врхунац тог плана састоји се у успостављању независне косовске државе која ће постати пуноправна чланица Уједињених нација. Управо то је, уосталом, сада на столу, пошто је све остало у међувремену углавном већ испуњено, умногоме и захваљујући застрашујућој дози кооперативности свих српских влада које су наследиле Коштуничину.

Пре пет година, када је усвајан Први бриселски споразум, овај захтев – да се сагласимо с уласком Косова у УН – успели смо да одбијемо. Али то одбијање, баш као и 2007. године, није значило и одустајање Америке од спровођења њених планова, већ само одлагање тог спровођења. Одлагању сад, по свој прилици, долази крај.

Јер, како у Београду рече споменути в. д. заменика помоћника Палмер, „мада ми немамо никаквих крајњих рокова, ипак се осећа да треба брзо радити, осећај хитности је ту… Зато бисмо волели да се пожури и да преговарачи обе стране имају у виду да је ствар хитна и да мора да се постигне споразум са којим се и једни и други слажу“.

С тим у вези, да разбијемо једну овдашњу илузију која се, можда, подгрева систематски а не само из пуког неразумевања процеса који су у току. Кад шеф српске дипломатије Ивица Дачић, примера ради, каже да је „очигледно да је дошло до промене, која се састоји у томе да велике силе сада подржавају договор до којег дођу Београд и Приштина, и то је најважнија ствар када је реч о Америци“, или када у сличном тону премијерка Ана Брнабић примети да нас „данас они слушају, чују нас, став САД се променио. Раније се Србија ни за шта није питала, имали смо наметнута решења, црвене линије. Данас нема црвених линија и, ако се Београд и Приштина договоре око компромиса који ће дугорочно донети мир и стабилност, онда је то прихватљиво за САД“, ово (нажалост) не значи и да су САД одустале од тих својих црвених линија, него да су склоне да их благо помере ако ће их то брже довести до циља који се није променио.

При чему о циљу који се није променио говоре и потези око Унмика и војске тзв. Косова, али и Палмер који отворено каже: „Желимо пуну нормализацију односа Београда и Приштине и желимо да Београд и Приштина буду на европском путу и да се и шири регион Балкана укључи у евроатлантске токове. То је доследна америчка политика која се спроводи већ годинама, и остаје иста и данас каква ће бити и сутра.“ Уосталом, додао је такође, „нама је само битно да овде буде постигнут (договор), да буде трајан и примењив“, па зато и нису гадљиви према размени територија/корекцији граница/разграничењу јер је „нерешени сукоб, замрзнути конфликт, такође ризик по регионалну стабилност“.

ВЕС МИЧЕЛ У АТЛАНТСКОМ САВЕТУ

А зашто се Америци баш сад баш толико жури, посведочио је 18. октобра пред Атлантским саветом у Вашингтону – организација о чијој смо подршци Сорошевом плану разграничења писали у прошлом броју – посведочио је Палмеров шеф Вес Мичел.

„Повратак супарништва међу великим нацијама је најважнија геополитичка чињеница нашег доба“, рекао је Мичел и оценио да ривали САД – Русија и Кина – „шире свој политички, војни комерцијални утицај у Централној и Источној Европи на штету западне алијансе… Задовољни успехом у постхладноратовском периоду, званичници у Европи и САД омогућили су руском и кинеском утицају да нам се прикраду… САД и њени савезници не смеју да остану непомични у односу на ову претњу. Морамо да се посветимо задатку спречавања доминације супарника Америке. Сједињене Државе морају да делују, или ће изгубити.“

И отуда ово уочљиво интензивирање рада на спровођењу Ахтисаријевог плана, плус-минус четири општине које суштину овога што нам се догађа не могу да измене.

А опет, треба још једном нагласити да смо пре десет година имали снаге да Ахтисаријев план одбацимо, и то смо издржали на ногама све и ако Војислав Коштуница то одбијање политички није преживео. Али данашња Америка није она која је била пре тих десет година. Тако да оправдања за тихо прихватање плана који смо и тада и то гласно одбили, једноставно, нема. Све и ако смо у међувремену почели активно да саучествујемо у његовом спровођењу…

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u