АМЕРИЧКА ДОКТРИНА И ЗЛОКОБНЕ ПОРУКЕ СРБИЈИ ИЗ ПЕНТАГОНА | INTERMAGAZIN

AMERIČKA DOKTRINA I ZLOKOBNE PORUKE SRBIJI IZ PENTAGONA

16 jula 2017

Piše: Ljuban Karan

Zašto golobradi američki kadeti u Vest pointu i prepotentni oficiri na visokim vojnim školama izučavaju baš hrvatsku zločinačku operaciju „Oluja“ kao najbolji primer za buduće vojne akcije amerčke vojske? Odgovor na ovo složeno pitanje, koje zadire u aktuelnu američku doktrinu, sasvim je jednostavan:

 Američka vojska prilikom svake napadne operacije treba da bude bar deset puta nadmoćnija u odnosu na protivnika;

• Mora biti tehnički opremljena bar pola stoleća ispred onoga koga napada;

 Mora imati, ne prevlast, nego potpunu kontrolu vazdušnog prostora;

 Mora se političkim manipulacijama „međunarodne zajednice“ (UN i ostalih organizacija) protivnik delimično ili potpuno razoružati, posebno u smislu PVO;

 Mora se preko „međunarodne zajednice“ postići delimično, a najbolje je potpuno iznenađenje protivnika, koga treba uspavati pregovorima i nametanjem čvrstog uverenja da je mirno rešenje jedina opcija;

 Vatrena priprema i vatrena podrška napada moraju za protivnika da liče na smak sveta, gde se smišljeno deluje i po civilnim ciljevima radi zastrašivanja stanovništva i izazivanja panike;

 Obaveštajno obezbeđenje mora biti spušteno sa operativnog na najniži taktički nivo – do zaklona svakog američkog vojnika tokom izvođenja napadne vojne operacije;

 Obavrštajni podaci moraju biti ažurirani i prezentovani ne u minutama, nego u sekundama tokom napredovanja, kako bi se na vreme uočile i neutralisale otporne tačke i utvrđenja protivnika – u tu svrhu koristiti dronove i bespilotne letilice, kao i operativne centre, gde se podaci trenutno obrađuju i prosleđuju na prvu liniju fronta;

 Politička priprema operacije je veoma značajna, gde sopstvenu javnost, kao i svakog oficira i vojnika treba tako mentalno obraditi da od slabog i golorukog naroda i nemoćnih civila vidi krvoločnog, surovog i nepopravljivog zlotvora, protiv koga je svako postupanje dozvoljeno i koga je najsvrsishodnije fizički uništiti itd.

Zločinačka vojna operacija „Oluja“ bila je upravo takva i zato može biti model za obuku američkih kadeta i oficira. Sem toga, više nije tajna ko je stvarno idejni tvorac i ko je aktivno učestvovao u njenoj pripremi i realizaciji – američki generali i oficiri, maskirani u razne privatne agencije. Tako se američkim vojnim školarcima sa ponosom može reći da je to produkt američke vojne pameti i angažovanja njihovih starijih kolega. I, kako to predavači znaju da kažu, „jednoga dana će i neko od vas imati čast da učestvuje u nečemu sličnom“. Zločini prema civilima i etničko čišćenje, koji su bili sastavni deo plana operacije, se, naravno, ne pominju.

Saradnju i bratske odnose između američke i hrvatske vojske nisu započeli sadašnji američki ministar odbrane general Džejms Matis i hrvatski Damir Krstičević. Oni samo nastavljaju ono što su davno započeli Vilijam Peri i Gojko Šušak. Tadašnji ministar odbrane SAD Vilijam Peri čak je došao 1998. godine na sahranu Gojka Šuška i održao govor. Nije loše podsetiti se šta je tadašnji šef Pentagona rekao na sahrani ovog poznatog ustaškog emigranta: „Nadasve sam uvek uživao raditi s Gojkom. Često smo se sastajali. U Zagrebu, Vašingtonu, Dejtonu, Garmišu u Nemačkoj. Uvek mi je bilo drago biti u njegovom društvu i zaista će mi nedostajati. Čast mi je biti danas ovde i odati počast ovom izuzetnom hrvatskom domoljubu i čovjeku. Bog te blagoslovio Gojko i zbogom“. Dakle, ti odnosi su stari koliko i nova hrvatska država, pa i stariji ako se ima u vidu aktivna uloga američkih obaveštajnih službi u transformaciji terorističkih organizacija ustaške emigracije u političku snagu koja će vladati Hrvatskom. Bez aktivne uloge SAD ovakve Hrvatske ne bi ni bilo. Za Ameriku je uspostavljanje ovakvih veza veliki uspeh, jer nije važno ko je na vlasti u Hrvatskoj ako služi interesima Amerike.

Ako tako sagledamo stvari, onda aktuelne izjave generala Matisa u vezi sa zločinačkom vojnom operacijom „Oluja“ nisu iznenađujuće. One su samo deprimirajuće sa stanovišta srpske vojne logike i elementarne logike kompletnog miroljubivog sveta. Okolnosti u kojima je sve to izneo i definisao još su gore – prilikom zvaničnog susreta sa svojim hrvatskim kolegom, koji pokušava modernizovati Hrvatsku vojsku i osposobiti je za neke slične vojne intervencije. Nema dileme da li bi Hrvatska učinila sličan zločin ponovo jer za njih je „Oluja“ oličenje vojničke časti i hrabrosti. Nema dileme da li bi im Amerika u tome ponovo pomogla, jer su im iskrivljeni i defektni pogledi na zločin potpuno isti.

Hrvatska javnost likuje, ali odavno nam je poznat njihov stav po pitanju zločinačkih vojnih operacija „Bljesak“ i „Oluja“, koje su, zajedno sa Jasenovcom, postale simboli stradanja srpskih civila. Važan je pogled Amerike na te događaje, kao još uvek vodeće svetske sile, jer smo se nadali da će korigovati svoj stav ili bar ćutati o nečemu što predstavlja vojnu sramotu za generale, oficire i podoficire Pentagona koji su otvoreno ili pod maskom raznih agencija učestvovali u zločinu. Učešćem u ovim prljavim operacijama osramoćen je kompletan američki vojni operativni sistem, pa tako i sistem NATO. Ali šta to vredi kada njihovi kadeti i oficiri i ne znaju da ustvari proučavaju svoju sramotu. Kako je neko odlično primetio, „Oluja“ se proučava svuda samo ne tamo gde bi trebalo – u Hagu.

PORUKE PENTAGONA SU SUVIŠE JASNE
O čemu se ustvari radi i kako se dogodilo da američki ministar odbrane pokopa sve naše nade u bolje razumevanje i partnerski odnos Srbije sa SAD u trenutku kada naša vojska učestvuje u vojnim vežbama NATO? Radi se o bombastičnoj radnoj turneji hrvatskog ministra odbrane u cilju konačne odluke o kupovini eskadrile modernih lovaca kojima bi trebalo da se naoruža Hrvatska vojska. U igri su polovni lovci koje iz upotrebe izbacuju izraelske vazdušne snage, zatim švedski Gripen, koji se može kupiti na lizing, i na kraju ono što bi Hrvati najviše voleli – aranžman sa američkom vojskom i kupovina modernih i novih američkih lovaca. Naravno pod posebno povoljnim uslovima i po „reklamnoj ceni“. Pri tome, Hrvati računaju da će Amerikanci progutati staru priču o ruskoj opasnosti na Balkanu, koja se manifestuje preko Srbije i Republike Srpske a koju samo dobro naoružana Hrvatska može zaustaviti.

Šta je prilikom tog susreta rekao Damir Krstičević, nije važno. Međutim, ono što je rekao američki ministar odbrane za srpske stratege predstavlja dragocen podatak. Potrebno je samo pravilno analizirati i zaključivati. Prvo što je general Matis rekao a što bi trebalo da nas zabrine, jeste: „’Oluja’ je izmenila tok istorije i danas se izučava u američkim vojnim školama kao primer dobro pripremljene i izvršene vojne operacije“. Dakle, mora nam biti jasno da su američka gledanja na pogrom i etničko čišćenje srpskog civilnog stanovništva definitivna i trajna. Istina nije važna.

Matis još kaže: „To je operacija koja se ovde u Americi proučava i pokazuje šta dobro predvođena, dobro opremljena i dobro istrenirana snaga, politički dobro predvođena, može da napravi i preokrene“. Svojevremeno, čudili smo se kako obaveštajno-bezbednosne službe srpskog korpusa nisu na vreme provalile planove Hrvatske vojske, kako im je uspelo da Srbe zateknu nespremne i postignu taj nivo iznenađenja. Sada je jasno zašto se to dogodilo. Nije to bila, kako se u Hrvatskoj predstavlja, operacija Hrvatske vojske i nisu je osmislili i planirali bivši generali JNA Anton Tus i Petar Stipetić. Bila je to operacija Pentagona, gde su pripadnici HV bili samo dobro opremljeni i utrenirani izvršioci.

Matis nam je svojim kratkim, ali potpuno jasnim izjavama učinio uslugu jer je u dobroj meri razjasnio i buduće američke namere na „Zapadnom Balkanu“, o kojima se samo nagađa. Po njemu, nema govora o promeni američkog gledišta, i ono ostaje isto kao i 90-tih godina. Saveznici su definisani i provereni. Tako Matis kaže Krstičeviću: „Izuzetno poštujem vas, našeg saveznika, jednu malu zemlju, koja se bori znatno iznad svoje kategorije“. Hrvatima se poštovanje ukazuje jer su pokazali krajnju surovost prema slabijim i nemoćnim u ostvarenju svog cilja, a što se potpuno uklapa u američku koncepciju. Vojnom silom fizički su uklonili srpsku manjinu, koja im je predstavljala smetnju. Možda je čudno, ali Amerikanci ih poštuju jer se ne libe i ne stide zločina u ostvarenju cilja i što uspevaju da teške zločine prikažu kao velike ratne pobede. Jer to je i američki stil. Uspeli su da napad od 200.000 vojnika naoružanih i opremljenih po američkim standardima na 30.000 takoreći razoružane i neuvežbane stajaće vojske Republike Srpske Krajine, koja je uz vojničke obaveze obrađivala zemlju i brinula o porodicama, prikažu kao ogroman vojni poduhvat i podvig.

Divljenje Amerikanaca izazvala je iznenađujuća brzina kojom se Hrvatska vojska uklopila u realizaciju prljavih vojnih akcija i kako je tako uspešno eksploatisala bezdušnost prema civilnom stanovništvu. Međutim, nama je to potpuno jasno, jer je Hrvatska vojska ustrojena na klasičnim tradicijama Ustaške vojnice NDH. Sve u sadašnjoj Hrvatskoj vojsci asocira na ustaše, od formacije i činova do uniformi i drugih obeležja koja karakterišu vojsku. Ustaška terminilogija, ideologija, glavni ciljevi i beskompromisno ostvarenje cilja svim sredstvima, pa i zločinačkim akcijama, uvedena je na mala vrata, ali već sada uveliko postaje zvanična. Tako Matis -nenamerno i sasvim slučajno pruža dokaze o identičnom gledanju i nastupu američke vojske sa vojskom kojoj su vodilja proustaški fašaistički principi.

I, na kraju, Matis kaže ono što bi najviše trebalo da nas zabrine, jer uvijeno govori o njihovim budućim planovima na Balkanu: „Ponosni smo što služimo rame uz rame sa Hrvatskom vojskom u misijama i operacijama u Avganistanu i na Kosovu“. Naravno da američki ministar odbrane u ovoj prilici nije slučajno pomenuo Kosovo. Naravno da računaju na Hrvatsku vojsku i prilikom rešenja ovog za Srbe tako značajnog i životnog problema – da li samo kao deo vojne pretnje pri pokušajima ostvarenja cilja bez rata ili kao značajan deo vojnih snaga ako se odluče za vojno rešenje kosovskog pitanja. Hrvatima to neće teško pasti jer oni su već stotinu godina „spremni“ za svaku akciju protiv Srba i Srbije radi teritorijalnih pretenzija.

AMERIČKO-HRVATSKI VOJNI SAVEZ OPASAN ZA SRBIJU
Ako bi pokušali umanjiti značaj izjava Džejmsa Matisa nedovoljnim poznavanjem diplomatije i zvanične američke politike na Balkanu, odmah se javlja problem. Prvo, američka politika za „Zapadni Balkan“, u previranju između bivše i sadašnje administracije, onoga što zovemo „duboka država“ i drugih isto tako jakih centara moći poput Soroša, još uvek nije definisana i na sceni je čista improvizacija, zavisno od toga koji centar trenutno nadjača. U takvim uslovima drski igrači – što general Matis svakako jeste (nadimak mu je Besni pas) – dobijaju mnogo više prostora za delovanje po sopstvenom nahođenju. S obzirom da je obećao pomoć hrvatskom ministru oko nabavke aviona, ne bi trebalo doživeti kao iznenađenje ako Hrvatska stvarno dobije modernu i moćnu lovačku eskadrilu koja bi figurirala kao pretnja i realna opasnost za Srbiju.

Mnogi u Srbiji će za Matisov komentar Oluje reći: „Čega se pametan stidi…“. Ipak, to što je govorio itekako se uklapa u konture nove američke politike na „Zapadnom Balkanu“, koja neodoljivo podseća na staru, od izbora saveznika, preko definisanih protivnika, pa do strategije i sitne taktike. Novina je u još jačem vojnom uvezivanju i jačanju prijateljskih veza između potencijalnih srpskih protivnika, gde primat preuzima Hrvatska. Tako ne čudi što upravo Hrvatska preuzima neke značajne obaveze oko naoružavanja i opremanja buduće Vojske Kosova. Ovo zbog toga što Tirana kao posrednik nije povoljna zbog zvanično proklamovanog stava SAD da nema promene granica na Balkanu, što znači da neće biti ni Velike Albanije. Naravno da to nije tačno i da se već najavljuju neki savezi i unije koji bi trebalo da definišu teritoriju ove fantomske države, a kada će se steći istorijski uslovi da se ona i zvanično proglasi, to je drugo pitanje.

Proveren način rada SAD svojim satelitima u svetu, pa tako i na „Zapadnom Balkanu“ jeste da im ne daju samo instrukcije i obaveze koje bi trebalo da ispune nego im daju i lepa obećanja. Ta obećanja idu od dokazane činjenice da njihovi saveznici ne mogu odgovarati za ratne zločine i etnička čišćenja niti za bilo koje druge stvari ako su sve vreme na liniji interesa Amerike. I to ide i do teritorijalnih obećanja. U konkretnom slučaju obećavaju se srpske teritorije u Republici Srpskoj ali i u Srbiji. Važno je zapaziti da najpouzdaniji partneri SAD na zapadnom Balkanu – Hrvatska i Albanija – nemaju nikakvih međusobnih sučeljavanja i sporenja oko teritorija na koje su bacile oko i koje žele da pripoje matičnim državama. Jak zajednički interes je slabljenje i rasturanje Srbije i Republike Srpske, što znači da je njihov savez prirodan i samo može da jača i bez pritisaka i posredovanja SAD.

POGRANIČNI SPOR SA HRVATSKOM I VOJNA OPASNOST
Hrvatska neće prihvatiti granicu sredinom Dunava sa Srbijom i nastojaće da taj problem aktuelizuje u najnepovoljnijem trenutku za Srbiju. Procenjuju kako je na pomolu ta faza međusobnih odnosa, u kojoj će zbog međunarodnih okolnosti Hrvatska biti u velikoj prednosti. Ovde nisu u pitanju periferne stvari kao one oko kojih se spore Slovenija i Hrvatska – jedna livada pored Lendave i malo parče mora, nego nešto što se može nazvati vitalnim interesom Srbije sa strateškog stanovišta.

Gubitak spora sa Slovenijom na Stalnom arbitražnom sudu u Hagu naterao je Hrvatsku da ne prizna odluku ovog suda. Sada ostaje da izdrži pritiske kojima će u vezi sa tim biti izložena. To daje pravo Srbiji da ni ona ne prizna odluku ovog suda po pitanju granice na Dunavu, koja sigurno neće biti povoljna za Srbiju. Poznata nam je haška pravda kada su u pitanju Srbija i njeni interesi. Tako ne bi čudilo da nezadovoljstvo Hrvata smiruju sudskom dodelom srpskih teritorija sa ove strane Dunava Hrvatskoj. Hrvatskoj je cilj da kontroliše obe obale Dunava od Mađarske granice do Bačke Palanke. Nikome ne treba objašnjavati koliko bi to oslabilo Srbiju u strateškom i privrednom smislu.

Ne postoji drugi razlog zašto bi Hrvatska nabavljala savremena borbena sredstva za brze intervencije sem da pokuša nasilno rešavanje pograničnih sporova i ostvarenje teritorijalnih aspiracija. Srbija na vreme mora voditi računa o mogućim političkim i diplomatskim zamkama i smicalicama. Naprimer, da hrvatske interventne snage i desantne snage iznenada pređu Dunav i posednu teritorije koje smatraju svojim. Da se utvrde i pređu u odbranu. Tada je ponovo u međunarodnoj javnosti moguća manipulacija vestima ko koga ustvari napada a ko se brani. Da li bi NATO u tom slučaju imao obavezu da brani i taj deo teritorije koji Hrvati svojataju? Da li bi se u takvoj situaciji potegla hitna mirovna inicijativa koja bi zadržala faktičko stanje na terenu i sprovela beskrajne pregovore. Tako bi i taj deo srpske teritorije kontrolisao neko drugi. Nije ovo nemoguć scenario i Srbija mora biti spremna na razne vrste iznenađenja.

Šef Pentagona nam je jasno dao do znanja da se ni po koju cenu ne smemo odreći iskrenih i pouzdanih prijatelja. Često ponavljana teza da u politici nema prijatelja, nego samo interesa, nije sasvim tačna. Pravi prijatelji, naravno, ostvaruju svoje interese ne narušavajući naše. Srbija ulaže veliki napor i čini sve kako bi je Zapad prihvatio kao partnera, a ne kao protivnika, i kako bi prihvatio našu politiku vojne neutralnosti bez sumnjičenja – ako niste sa nama, onda ste sa Rusima. Biće nam sve jasnije kada američka politika za Balkan bude manje konfuzna iako izjave generala Matisa ne najavljuju ništa dobro.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *