АМЕРИЧКИ ЧОВЕК У КРЕМЉУ ЗАБИО НОЖ У ЛЕЂА СРБИЈИ: Испуњавао је све наредбе Запада

АМЕРИЧКИ ЧОВЕК У КРЕМЉУ ЗАБИО НОЖ У ЛЕЂА СРБИЈИ: Испуњавао је све наредбе Запада

9 августа 2020

МИНИСТАР спољних послова Руске Федерације у време власти Бориса Јељцина Андреј Козирјев покушавао je да кардинално промени суштину спољне политике наше земље – да пређе с политике супротстављања Западу на савезништво с њим.

Он је Русију прогласио новом демократском државом и свим се силама трудио да докаже да је Русија постала природни савезник западног света. Да ли је Запад био спреман на такав преокрет? Документи сведоче да није. Европа и САД су настојале да ограниче утицај Русије, која им је била потребна само као извршилац њихове воље у односима са непопустљивим Србима на Балкану.



Овако улогу Козирјева у распаду Југославије описује чувена руска историчарка Јелена Јурјевна Гускова, доктор историјских наука, у ауторском тексту за „Напредак“, часопис за политичку теорију и праксу, чији је издавач „Фондација за српски народ и државу“ који је основала СНС.

Гускова, инострани члан САНУ, наводи да је Козирјев, како би учврстио своју политику, чинио многе уступке, укључујући и потпуну транспарентност својих поступака у корист САД и испуњавање њихових жеља и молби.

Јељцин је наивно веровао да ће Козирјев бити у стању да свима покаже да Русија наступа као гарант мира у разним регионима, између осталог и у Југославији, јер је његова предност у томе што је динамичан човек савремених схватања.

У Вашингтону је министар Руске Федерације већ био познат.

– Био је светски човек, благ, течно је говорио енглески. Козирјев је био искусан дипломата и штићеник Шеварднадзеа – говорили су о њему историчар Мајкл Бешлос и политичар Строуб Талбот.

Портпарол председника Вјачеслав Костиков писао је да су се према Андреју Козирјеву западни партнери односили веома пажљиво. Очигледно је да је Андреј Козирјев одговарао Европи и САД јер је био њихов човек у Кремљу, имао је добру репутацију, испуњавао жеље западних партнера и смањивао опасност од непредвидивости Русије.

Подржавали су Козирјева јер је био без поговора спреман на сарадњу, на испуњавање свакојаких молби и наредби. Био је личност тако потребна Западу. Нажалост, наде које је Јељцин полагао у Козирјева нису биле оправдане. Недостатак искуства, непоштовање традиција совјетске дипломатске школе, беспоговорна прозападна оријентација, па и његов уски видокруг, нанели су Русији у том тешком периоду озбиљну штету. Ми ћемо се детаљније задржати на балканском (југословенском) правцу спољне политике.

Председник Југославије и познати писац Добрица Ћосић, који је био спреман на уступке ради заустављања ратних дејстава, записао је у дневнику своје утиске о Козирјеву:

„Бледа, хладна, конвенционална личност. Тај човек ни својим очима не улива поверење. Представља се као дипломата велике силе, а по идејама је само курир Запада. Посредује, али неубедљиво. Не верујем у руску улогу“.

Министра Козирјева су на Западу називали „Мистер Да“, за разлику од Андреја Громика, совјетског дипломате број један, коме су дали надимак „Мистер Њет“. Наш духовит народ брзо је почео да Козирјева назива „нашим министром њихових спољних послова“.

Јељцин се током првих година мало бавио међународним пословима и дао је одрешене руке Козирјеву, коме је у потпуности веровао. Он је пак одлично користио такву ситуацију и увек умео да убеди председника у неопходност ових или оних корака.

„Балкански проблем“ је настао у време кад је у Русији антикомунистички тренд доживљавао врхунац, кад су одбацивани сви елементи спољне политике из совјетске прошлости, укључујући и сфере утицаја, кад су одбачени сви савезници бившег СССР, а противници, наводно, нестали. Европа и САД су сматрани идеалима демократије и економског просперитета.



Какве је идеје имао министар кад је почео да руководи Министарством спољних послова? Његова идеја водиља биле су „универзалне вредности“. Најмање је говорио о националним интересима Русије. Једино у шта је био убеђен од самог почетка било је то да НАТО није непријатељ Русије.

Козирјев је кокетирао са Западом, супротстављајући се онима који су покушавали да говоре о националним интересима на постсовјетском простору. Једном је прибегао занимљивом приступу – иступио је у име својих непријатеља на сусрету министара спољних послова

ОЕБС у Стокхолму, 14. децембра 1992. године.

Писао је да је „у авиону написао говор на основу чланка наших пријатеља из веома умерене опозиције, на основу програма ‘Грађанског савеза. Одатле сам конкретно преписао један део и почео да га читам као да је то мој говор, ништа не објашњавајући. Пре тога сам се био договорио с председавајућом на том скупу, Швеђанком, да могу да наступим два пута. Наступио сам, прочитао та два пасуса из програма ‘Грађанског савеза’. То је изазвало малтене хладни рат. Тамо су сви о томе писали, сви су о томе говорили на сав глас, читав свет се подигао на ноге.“

Конкретно, Козирјев је изјавио да мора унети исправке у концепт руске спољне политике. Истакавши непроменљивост курса НАТО и неопходност очувања традиција, он је захтевао укидање санкција против Југославије, обећао подршку Влади Србије, изјавио да ће Русија штитити своје интересе на постсовјетском простору, да је спремна да штити себе и своје пријатеље. Његове су речи збуниле присутне. Сам министар се сећа да је силазио с говорнице праћен мртвом тишином, да је на себи осећао „продорне погледе педесет двоје колега – министара. У њиховим је очима било изненађење, страх“.

„Андреј, шта можемо да учинимо за тебе?“, питао га је државни секретар САД Лоренс Иглбергер, мислећи да је Козирјев натеран да прочита туђи текст јер се налази у рукама агената КГБ.

Након извесног времена Козирјев је поново затражио реч и умирио присутне изјавивши да је само хтео да изнесе ставове својих опонената, да покаже реалну опасност коју представља повратак на курс ка комунизму, да се ни председник, ни он „никада неће сложити с оним што сам прочитао у свом претходном наступу“. Министар је мирне савести потписао документ усвојен на том заседању којим је Савету безбедности УН препоручено да „размотри питање укидања ембарга на испоруку оружја и муниције БиХ, тј. муслиманским формацијама“.

О том наступу министра озбиљно се дискутовало у Врховном савету РФ, 17. децембра 1992. године. Јевгениј Аршакович Амбарцумов је отворио заседање и поднео извештај. Осудио је министров наступ у Стокхолму: „Ја не разумем зашто добронамеран однос према Србији, према српском народу, треба сматрати реакционарним ставом неприхватљивим за Русију.“

Тек је у децембру 1992. године Андреј Козирјев први пут формулисао принципе балканске политике руске државе: принцип једнаке одговорности сукобљених страна уз одбацивање „презумпције кривице“ искључиво Срба, ублажавање санкција према СРЈ као резултат гестова добре воље Београда, увођење санкција против Хрватске у случају наставка офанзивних борбених дејстава у Српској Крајини. Међутим, ти принципи никада нису примењени у пракси, а њихово је обелодањивање повезано с неопходношћу да се скине оптужба за недефинисање циљева и програма спољне политике, с кризом Владе, када је министар једноставно заиграо на карту Србије како би остао у фотељи.

Сједињене Америчке Државе су биле задовољне како је текла сарадња с Русијом поводом југословенске кризе. Руски министар је извршавао налоге без поговора. Опозициони лист „Дан“ објавио је неколико докумената који разоткривају карактер међусобних односа Андреја Козирјева и спољнополитичких структура САД. На пример, 11. априла 1992. државни секретар САД Џејмс Бејкер је током телефонског разговора с Козирјевом изнео своју молбу да Русија што пре призна БиХ. Министар је истог дана дао налог Колоколову и Глухову да „хитно припреме акт о признавању Босне и Херцеговине“. О том се питању није чак ни дискутовало. Таквих случајева било је много. Сетимо се, на пример, министрових поступака уочи доношења санкција против Југославије и за време њих.

Осим тога, на савести Козирјева лежи увођење санкција Југославији у мају 1992. године, замрзавање односа са Југославијом, непостојање жеље да се пажљиво проуче догађаји на Балкану, подршка мешању у унутрашње ствари република бивше Југославије, притисак на руководство СРЈ да испуни захтеве Запада и још много тога.



Америка за њега „СВЕТИОНИК МОРАЛА“

У ЈЕДНОМ свом интервјуу Козирјев је изјавио да је у почетку био убеђени комуниста, али је од 1976. доживео унутрашњу револуцију. Запад га је заслепио још 1975. године, када је као млади дипломата остао затечен у једном њујоршком супермаркету.

– Доживео сам шок. Не због онога што сам видео на полицама, већ због тога што купци нису били тамо некакви капиталисти, већ обични људи. Латиноамериканци или Афроамериканци, који очигледно нису били „бели оковратници“. Они су пунили своје корпе.

Тамо је такође прочитао роман Бориса Пастернака „Доктор Живаго“. Из књиге је закључио да совјетски систем не трпи личну слободу и „та околност ме је довела до потпуног унутрашњег дисидентства“. За њега је „Америка била светионик моралне истине“ и одиграла је кључну улогу у његовом животу.

ЗАДРЖАО АНТИРУСКУ ПОЗИЦИЈУ

АНДРЕЈ Козирјев данас живи у САД, пише књиге, даје интервјуе. Оптужује Русију за нуклеарну уцену и позива Запад на мешање у унутрашње послове Русије. Од своје антируске позиције бивши министар није одустао.

(Novosti)

KOMENTARI



4 коментара

  1. šiško says:

    Takvih mrzitelja Rusa i Srba je bilo svuda, u svim državama, na najvišim funkcijama. I ima ih i danas. To su uglavnom bivši nacistički funkcioneri i oficiri ili njihovi potomci. Nismo znali, ali smo osećali da se na nama sprovodi dobro osmišljen plan protiv kog mi nemamo mnogo šanse. Čudo pa je bilo ko preživeo. Mora da su naši neprijatelji i to isplanirali. *** Ali nešto drugo je mnogo važnije da se pomene. Nismo mi toliko mnogo pogrešili u oceni zapada. Naš stav prema njemu je bio u dobroj meri zasnovan na realnosti. U to vreme, devedesetih, pa i neku godinu kasnije Amerika i EU su zaista i bile drugačije. To jesu bile zemlje slobode, pravde, demokratije, prosperiteta u kojim je svako imao šansu da uredi svoj život najbolje što ume. U medjuvremenu zapad se drastično promenio. Ovde nije bitno da li je ono ranije bila samo šarena laža, Potemkinova sela, ili su stvari i kod njih krenule nizbrdo. S pravom ili ne, mi svi smo zapad smatrali idealom kom treba težiti. Dakle, nismo mi bili budale, nego su se stvari promenile.

  2. Gagi says:

    Jesmo mi bili budale jer smo zaboravili istoriju, narod kome se to desi ponovo ispasta i strada na isti nacin. Turci su vodili englesku politiku kada su nas 400 god.nabijali na kolac. Ko nas je napao u I sv. ratu, ko nas je bombardovao u II sv. ratu, ko nas je bombardovao 99 god. Ko je pomogao proterivanju Srba sa KiM i Krajine, ko nam je razarao privredu i ekonomiju od 2000-te god. na ovamo. Kakav crni zapad, kroz celu istoriju su bili kolonijalisti i ljudozderi koji su otimali tudje vrednosti. Povremeno su menjali politicke sisteme i uredjenja da bi sakrili svoje prave namere koje su vekovima ostale iste, napredak kulture i civilizacije im je samo doprineo da se bolje maskiraju i nanovo prevare stare-nove zrtve. Nema tu nikakve popravke, sve njihovo je zasnovano na lazi i prevarama, jednostavno, to je takav zivotni duh i filozofija zivota. Svetski haos ce trajati dok njih bude bilo i dok im drugi moralni jadnici ukazuju neskriveno divljenje i podrsku za "zivotni i nacionalni uspeh". Slicno je i kod nas u zemlji,"elita" naseg drustva nisu hirurzi i akademici, ne, forsiraju se kontroverzni biznismeni i neki moralni olos. Ocigledno da je kod nas uveden taj isti zapadni model, grdne serpe su tada stradale.

    • šiško says:

      Ne govorim o zapadnoj spoljnoj politici, već o unutrašnjem uredjenju i organizaciji njihovih država i društava. Istina, to uredjenje je u velikoj meri počivalo na pljački siromašnog dela planete, ali to nije bilo očigledno, čak ni gradjani zapadnih zemalja o tome nisu znali ništa, a ako su nešto i znali, sve je bilo tako lepo upakovano i umiveno da je izgledalo najnormalnije da rudnike dijamanata u Africi poseduju beli kolonizatori, a da u njima u nehumanim uslovima i uz bednu nadnicu rade crni urodjenici. Seti se kako je objašnjavano savezničko bombardovanje Srbije 1945: "isterivali Nemce"! Sačuvaj me Bože. Pošto je ovo objašnjenje potpuno besmisleno, mi smo doneli jedini zaključak koji smo mogli, da su oni, saveznici, mooogo glupi. I na tome je i ostalo. Ko bi mogao pretpostaviti da su toliko perfidni da bombarduju nekog ko se borio i za njihovo oslobadjanje, pa još da ga farbaju ovako glupim opravdanjima? Ali ovo je jako duga priča o kojoj bi se moglo raspredati danima, a nama to nije potrebno. Potrebno nam je samo da saznamo što više istinitih podataka o prošlosti i razvejemo sve iluzije o svojoj i svetskoj istoriji.

  3. doktrina soka says:

    Kozirjev? A koliko ima nasih necastivih u svim strukturama u EU SADe i Rusiji koji rade protiv Srbije i srpskog naroda,a tek koliko ih ima u Srbiji,koji ljube skute za sitnis,kao JASLOVACA DANICA DRASKOVIC I NJEN USKOPLJENI MUZ,PLJUJU LI GA PLJUJU PO SRBIMA I SRBIJI.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u