AMERIČKI RATOVI POSLEDNJE DVE DECENIJE – „Svetski razbojnici, prave pustoš i nazivaju ga mirom!“

AMERIČKI RATOVI POSLEDNJE DVE DECENIJE – „Svetski razbojnici, prave pustoš i nazivaju ga mirom!“

13 јула 2013

110328_soldier-corpse-one_p465Piše: Gordon N. Bardoš

Dok raste pritisak da se intervencija u Siriji pojača, propalo je nekoliko pokušaja da se tamo postigne nešto što je vredno istorijske situacije. Ali sve se na kraju završilo na analizi troškova za tako nešto. Većina Amerikanaca bi verovatno bila iznenađena kad bi čula da je Amerika tokom dve poslednje decenije vodila, kako to Pol Wolfovic kaže, „sedam ratova za oslobađenje muslimanskog sveta“ (u Kuvajtu, Iraku, Bosni, na Kosovu, u Avganistanu, Libiji i ponovo u Iraku). Nažalost, tolika krvoprolića i stečena blaga nisu nam se isplatila.

Prema istraživanju Pew Research Survey iz prošle godine, u proseku 75-80 odsto muslimanske populacije ima negativan stav o Americi. I to bi moglo da ima neke veze sa kolateralnom štetom nastalom u tim „oslobađajućim“ događajima. Sudeći prema tvrdnjama Stivena Volta, američke vojne akcije su, po vrlo uzdržanim procenama, u tim ratovima ubile oko 280 hiljada muslimana. Istovremeni, finansijska cena tih ratova je astronomska i potencijalno katastrofalna po zemlju. Braunov Univerzitet je procenio da je poreske obveznike samo rat u Iraku, Avganistanu i Pakistanu koštao oko 4.000 milijardi dolara, što je četvrtina američkog državnog duga.

Pored toga, gledano iz dugoročne perspektive, teško je shvatiti prednosti tih intervencija. Od 2001. SAD su obezbedile 93 milijarde dolara za obnovu Avganistana. Ako je taj novac trebalo da, bar u simboličnoj meri, promoviše vrednosti i koncepte kao što su ljudska prava i građanske slobode, onda bi taj trošak mogao da se oceni kao napropaliji projekat u istoriji. U maju je avganistanski parlament raspravljao o zabrani brakova između dece, o prisilni i silovanju u braku. Rasprava je trajala nepunih 15 minuta pre nego što je prekinuta. U međuvremenu, posle 12 godina rata, posle 2.250 izgubljenih američkih života, posle utrošene 93 milijarde dolara, mi započinjemo pregovore sa talibanima, koji su nedavno otvorili kancelariju u Kataru pod imenom „Islamski Emirat Avganistan“.

SVI ZNAJU KOLIKO SMO ŠTETNI Još jedan korisnik zapade darežljivosti je Egipat, koji je od sporazuma u Kemp Dejvidu dobio više od 45 milijardi dolara vojne i civilne pomoći. U nedavnom izveštaju revizora iz EU saopšteno je kako je evropska pomoć Egiptu „malo toga donela“ u borbi protiv korupcije i poboljšanju ljudskih prava. Ostale primere sličnih neuspeha nije teško navesti. Sudeći prema istraživanju Pew Research Survey iz 2010. godine, 80-85 odsto Egipćana veruje da bi otpadnici od vere i preljubnici trebalo da budu kamenovani do smrti, a 75 odsto da bi lopovima trebalo odseći ruke. (Čak i u relativno liberalnom Jordanu trećina tinejdžera smatra da je ubistvo iz časti prikladna kazna za žene i devojke koje „sramote porodicu“).

Pre samo dve godine sada već svrgnuti predsednik Egipta Mohamed Morsi je Jevreje nazvao „potomcima majmuna i svinja“. Ne mogu, a da ne pomislim kako su neokonzervativci pušili nešto zasmejavajuće iz svojih nargila dok su raspravljali o tome da takav region, sa takvim dominantnim stavovima o slobodi i smrtnoj kazni treba vojno napasti kako bi demokratija mogla da nastavi da se širi.

Štaviše, kad mediji zatvore oči, malo pažnje se posvećuje tome kakve posledice takvi napori mogu da izazovu. Tokom 90-tih godina SAD su pomogle iranskim i Al-Kaidinim operativcima da se infiltriraju u Bosnu. I, prema rečima pokojnog Ričarda Holbruka, da se tamo do 2001. nije postigao mirovni sporazum, 11. septembar bi se planirao iz Bosne, a ne Avganistana.

Svima je jasno u kojoj meri je takva politika i štetna. Za samo poslednjih par meseci dvojica iranskih „diplomata“ proterani su iz Bosne zato što su imali sumnjive aktivnosti sa vehabijskim liderima koji propagiraju džihad protiv Zapada i uvođenje šerijetskog zakona u Bosni. Istovremeno je i Zahid Ali Akbar Kan, arhitekta pakistanskog nuklearnog programa, uhapšen u Bosni. Još uvek je nepoznato šta je Akbar Kan radio tamo. Zapadne diplomate i bezbednosni zvaničnici sve su uznemireniji zbog desetina bosanskih ekstremista koji se pridružuju džihadu u Siriji.

FILM IZ SIRIJE SMO VEĆ GLEDALI Kad se saberu troškovi svih tih avantura po inostranstvu, posle svih tih nesreća i tragedija, čoveku ne ostaje ništa drugo no da se zapita kuda to sve vodi. Naprimer, za 93 milijarde koje su date Avganistanu, Kongres je mogao u potpunosti da finansira Udruženje ratnih veterana celih 10 godina, mogli su da im daju novac koji im je očajnički potreban jer, prema rečima sekretara saveza Erika Šinsekija, porasla je potražnja za uslugama i pomoći Udruženja zbog veterana koji se vraćaju iz Iraka i Avganistana. Za taj novac je takođe moglo da se popravi 11 odsto mostova u SAD. Ili je njime, na primer, moglo da se popravi obrazovanje američke dece, pogotovu sad, kad je izašla studija, čiji autori su bivša sekretarka Stejt Departmenta Kondoliza Rajs i poverenik za obrazovanje države Njujork Džoel Klajn, koja kaže da je obrazovni sistem SAD postao višestruka pretnje po zemlju. Ili bismo mogli da platimo državni dug, koji je najveća pretnja po američku nacionalnu bezbednost, prema mišljenju admirala Majkla Malena, načelnika Generalštaba.

Kako Obamina administracija još uvek vodi polemiku o intevenciji u Siriji, treba podsetiti da smo na Balkanu i u Iraku već gledali taj film i da gotovo izvesno znamo kako se završava. Vašingtonski ratni lobi i industrija usmeravaju se na malu, nefunkcionalnu, haotičnu zemlju koja je pod udarom dugoročnih istorijskih problema, etničkog i verskog nasilja. Obrazac i šablon su potpuno isti. U spoljnopolitičkim krugovima u Vašingtonu i Njujorku, stručnjaci za međunarodne odnose predlažu rešenja za krize u zemljama u kojima nikad nisu bili, koje su naseljene ljudima koje nikad nisu sreli, čiji jezik ne razumeju i čiju istoriju ne znaju. Demonizacija diktatora tada počinje, praćena ekonomskim sankcijama i embargom na uvoz oružja.

Kad to nije dovoljno, traži se odlučnije delovanje, kao što je naoružavanje „dobrih momaka“ i uspostavljanje bezbednih i zona zabranjenog leta. Negde usput će se već pronaći lider, koji je povezan sa svima i čije se ime lako pamti. On će, naravno, biti izabran da predstavlja dobre momke (izvesno je da već sad neko u Vašingtonu traži sirijskog Ahmeta Salabija). Obaveštajna struktura je spremna, a podivljali mediji će zahtevati odlučniju akciju, kao što su napadi krstarećim raketama i bombardovanje. Biće objavljene i optužnice za ratne zločine.

Čak i da to ne uspe, Vašingtonski ratni lobi će zahtevati otvorenu kopnenu invaziju, budući da je jedan od uloga i kredibilitet. U međuvremenu, alternativna diplomatska rešenja će biti otkazana. I na posletku, posle desetina hiljada mrtvih, stotina milijarni potrošenih dolara i pošto veći deo zemlje bude uništen, političari iz Vašingtona, veliki mediji, holivudske ličnosti i empatične rok zvezde će izgubiti interes za tu zemlju, baš kao i za noćni klub i restoran koji je bio samo bljesak u sezoni. Na kraju, država će ostati u gorem stanju nego pre intervencije.

To je dinamika koja je poznata vekovima. Kako Kuran kaže (2:11-12): „Kada im se kaže: ‘Ne pravite nered na zemlji’, oni kažu: ‘Mi smo mirotvorci’. Ali ne, oni su tvorci nesreće, samo što to ne razumeju“. Ili, kao što je Tacit opisivao rimske pohode po Britaniji: „Svetski razbojnici, prave pustoš i nazivaju ga mirom!

(Gordon N. Bardoš je predsednik SEERECON-a, konsultantske kompanije za politički i strateški rizik, specijalizovane za jugoistočnu Evropu)

(Standard.rs)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u