ANTISEMITIZAM – Da li je postao životna potreba Izraela?

ANTISEMITIZAM – Da li je postao životna potreba Izraela?

31 јула 2014

55543tgPiše: Dajana Džonston

Militanti Jevrejske odbrambene lige su 12. julaisprovocirali neke učesnike pariskih demonstracija protiv izraelskog napada na Gazu na sukob ispred sinagoge u Ru dela Roket. Militante je štitila policija, a uhapšeno je nekoliko propalestinskih demonstranata. Uticajni proizraelski jevrejski lideri su incident na sav glas osuđivali kao čin francuskog antisemitizma.

Nije slučajno što se ovom incidentu pripisuje antisemitizam.Nije slučajno Džefri Goldberg (uticajni američki novinar za pitanja koja se tiču Izraela; prim. prir.) nasilje opisao rečima da su „izgrednici zarobili Jevreje u pariskoj sinagogi“ i postavio pitanje da li je incident razlog za migraciju (Jevreja iz Francuske; prim. prir). Nije slučajno Avi Majer iz Jevrejske agencije Izraela opisao incident kao „antisemitske izgrede maskirane u antiizraelski miting“. Nije slučajno Jair Rozenberg, autor Tablet magazina i službenik izraelskog Državnog arhiva, postavio video u kome se za incident kaže da se „evropski antisemitski napadi povećavaju za vreme izraelske operacije“.

Nije bilo slučajno jer ovaj incident je namerno organizovan da bi se protest protiv napada na Gazu žigosao kao dokaz neobuzdanog „antisemitizma“ u Francuskoj. Iznad svega, nije bilo slučajno jer se savršeno uklapa u zvaničnu kampanju izraelske vlade da francuski Jevreji napuste Francusku i isele se u Izrael.

Izraelska štampa je prošlog decembra najavila novi trogodišnji program privlačenja 42.000 francuskih Jevreja da se do 2017. godine isele u Izrael. Iz Francuske je 2013. godine 3.120 Jevreja otišlo u Izrael, u poređenju sa 1.916 u 2012. Kampanja izraelskog Ministarstva alije (doseljavanja) i integracije i Jevrejska agencija imaju cilj da udvostruče broj imigranata svake godine: targetirano je šest hiljada novih Frankoizraelaca u 2014, 12 hiljada u 2015. i 24 hiljade u 2016. godine. Francusko jevrejsko stanovništvo od oko pola miliona najveće je u Evropi i treće po veličini u svetu, posle samog Izraela i SAD. Privlačan cilj za izraelsku regrutaciju.

ANTISEMITIZAM I MIGRACIJA

Šargarepa za imigraciju će biti vladine mere da priznaju niz francuskih profesionalnih diploma, kao i finansiranje odgovarajućeg stanovanja, obrazovanja i zapošljavanja. A štap? Izrael može da računa na strah od antisemitizma, stvarni ili izmišljen. Upravo zbog svoje podrške Izraelu u kombinaciji sa stalnim osudama antisemitizma, francuska vlada odaje utisak snažnog protekcionizma prema Jevrejima, koji arapski i afrički imigranti tumače kao diskriminaciju prema njima. Grupice marginalizovane omladine se u nekim mešovitim naseljima sve više afirmišu iskazujući neprijateljstvo prema Jevrejima (ili ženama, francuskom jeziku). Takvi incidenti stvaraju strah a redovno se podstiču uzbunjivačkim sajtovima i namernim preterivanjem. Liste „antisemitskih incidenata“ su krcate slučajnim ličnim uvredama, koje bi inače prošle nezapaženo, kao kad biste nekome rekli da je žena, loše obučen ili debeo. Ove ogrebotine bodljikave stvarnosti svakako ne znače ponovnu pojavu „francuskog antisemitizma“. One su mnogo više rezultat težnji da se iskusi etnička nejednakost kao odraz dominacije Izraela nad narodom Palestine.

Izraelu su potrebni novi imigranti iz zemalja sa jevrejskim stanovništvom, a Francuska visoko kotira na toj listi. A šta je najpotrebnije za regrutaciju novih imigranata? Antisemitizam. Zaključak je očigledan: antisemitizam je životna potreba Izraela. Što ga više ima, bar naizgled, to bolje za Izrael – jedino „sigurno utočište“ ugroženih Jevreja.

U Francuskoj, strah u životu održavaju brojni izraelski volonteri propagandisti – sajanimi – kategorija opisana u romanu Jakoba Koena Le Printemps des Sayanim. Koenov roman govori o izuzetno važnom i uticajnom sajanimu očigledno Bernaru Anri Leviju (Bernard-Henri Lévy, BHL), slabo prikrivenom pseudonimom. Decenijama BHL promoviše temu Francuske, po prirodi, jedinstveno i suštinski „fašističke“, samom srcu fašizma. To je istorijski nonsens, obzirom da je u vreme procvata fašizma, 30-tih, jedino Francuska u čitavoj Evropi imala Jevrejina za predsednika vlade – Leona Bluma. Dok je Musolini vladao Italijom, Nemačkom je vladao Hitler a fašisti cvetali po većem delu ostatka kontinenta.

Od Drugog svetskog rata francuski savez sa Izraelom je stigao dotle da je 50-tih obuhvatao tajnu saradnju na izgradnji nuklearnog oružja. Ali večita priča o „francuskom antisemitizmu“ služi da bi se francuski lidere večito izvinjavali i pokoravali izraelskim zahtevima.

MIT O ANTISEMITSKOJ FRANCUSKOJ

Članak Sama Najta u Mondovajsu (Mondoweiss) korektno izveštava da je sukob od 12. jula ispred sinagoge u Ru de la Roket namerno izazvala Jevrejska odbrambena liga, navodeći kao očevica Mišela Sibonija iz Francuske jevrejske unije za mir. Međutim, iako je napravio podvig s lažnim „antisemitskim napadom na sinagogu“, autor je morao da plati cenu sveprisutnom mitu o „antisemitskoj Francuskoj“. „Zbog progona, od srednjovekovnog doba do Drajfusove afere i višijevskog kolaboracionizma, francuski Jevreji imaju sve razloge da budu obazrivi zbog antisemitizma“, priznao je članak u Mondovajsu.

Nažalost, ova vrsta pozivanja na „francuski antisemitizam“ postala je tako standardna, posebno u SAD, da se može smatrati neophodnom pozadinom čak i za članak u kojem se sumnja u taj fenomen. Pogledajmo tri pretpostavke koje navodno potvrđuju opasnost od pomenutog francuskog antisemitizma.

Što se tiče Srednjeg veka, bilo je svakakvih razloga za razne ljude da budu „obazrivi“ prema tom vremenu; kmetovi su imali razloga da budu oprezni i strahuju od gospodara zamka, na primer. Srednjovekovno doba je prošlo, ukinula ga je Francuska revolucija, koja je prva dala jednaka prava Jevrejima. Neki se sada žale zbog izgubljenih privilegija, ali ne možete zadržati i jare i pare.

Glavni istorijski značaj Drajfusove afere je u tome da je odbrana Jevreja na kraju prevladala nad čašću vojske, koja je želela da prikrije svoju grešku u osudi pogrešnog čoveka. Incident je služio da se progresivna inteligencija poistoveti sa odbranom Jevreja, čak i na račun vojske, što je bila bazična ideološka promena. Dugoročni gubitnik zbog afere bile su aristokratija (povezana sa vojnim oficirskim kadrom) i Katolička crkva jer je u Francuskoj 20. veka trijumfovao sekularizam a status Jevreja ojačao. U drugim zemljama mnogi slični pobačaji pravde – posebno vojnog pravosuđa – prošli su nezapaženo.

Što se tiče kolaboracije Višija, pitanje je koliko je ona zaista shvaćena. Jevreji su bili proganjani i deportovani širom okupirane Evrope, ali većina jevrejskog stanovništva Francuske je bila pošteđena. Prošle godine je Alen Mišel, rođen u Francuskoj a sada rabin u Izraelu i član Jad Vašema, objavio knjigu Viši i Jevreji (Vichy et les Juifs), u kojoj tvrdi da je višijevski režim maršala Petena i Pjera Lavala štitio francuske Jevreje od nacističkog progona i da je u tome u velikoj meri bio uspešan. Kad je nacistička Nemačka porazila Francusku 1940, bilo je 195.000 Jevreja u Francuskoj sa francuskim državljanstvom, kao i 135.000 jevrejskih izbeglica pošto su mnogi pobegli od antisemitizma u Poljskoj i Nemačkoj. Višijeva je briga bila da zaštiti francuske Jevreje i uspeo je da njih 95 odsto spase od progona i deportacije. Što se tiče jevrejskih izbeglica u Francuskoj koje su izgubile svoju državu, pokušaji Višija da ubedi američke vlade da ih prihvati nije uspeo i više od trećine Jevreja je deportovano u nacističke logore, dok su ostali izbegli deportaciju delimično zahvaljujući izbegavanju i odugovlačenju višijevskog režima, kao i zaštiti koju su im pružali obični francuski građani. Procena Alena Mišela reflektuje zaključke ranijih francuskih istoričara, kao što je Leon Poljakov, koji je zaključio da je kolaboracija Višija spasla mnoge jevrejske živote i da je „jevrejska politika“ bila prepuštena samo nacističkim okupacionim vlastima.

France Israel PalestiniansUTICAJ „NOVIH FILOZOFA“

Tumačenje istorije ima svoje oscilacije između poluprazne i polupune čaše. Uticajni film Le Chagrin et la Pitié je 1972. i godinu dana kasnije objavljivanje francuskog prevoda Vichy France američkog naučnika Roberta Pakstona doprineli su radikalnoj promeni u pogledu idealizacije francuskog pokreta otpora, koja je cvetala pod posleratnim uticajem De Gola i francuske Komunističke partije. Gubitak uticaja De Gola i komunistau posleratnoj generaciji, koja se pojavila u maju ’68, favorizovao je identifikaciju Francuske kao celine sa režimom maršala Petena u Višiju. Pod uticajem „novih filozofa“, ideologa poput BHL, koji je istakao ovu identifikaciju kao suštinsku, bilo je lako zaboraviti da je Peten došao na vlast samo kao rezultat ponižavajućeg poraza Francuske. Petenov režim nikad nije niti ga je ikada mogao izabrati francuski narod na slobodnim izborima. Ovo pomeranje fokusa sa ponosa Pokretom otpora na sramotu zbog kolaboracije doprinelo je preovlađujućem raspoloženju antinacionalizma, čak pokajanja, usredsređenog na komemoraciju Holokausta (Šoa), koji može izgledati projektovan da povrati poverenje francuskih Jevreja, ali ih isto tako može učiniti nesigurnim. Možda je preterano nadati se da će klatno prestati da se njiše iz jedne krajnosti u drugu i da će se doći do ravnoteže i tačnosti u proceni složene prošlosti.

Francuska danas konkuriše američkom Kongresu kao najvažnija prekomorska okupirana teritorija Izraela. S obzirom na neverovatan uspon koji je ostvario BHL kao neka vrsta „duhovnog vođe“ francuskih predsednika, savetujući ih da idu u rat sa Libijom i Sirijom i rekavši da to čini „kao Jevrejin“, teško je izbeći zaključak da najaktivniji lideri jevrejske zajednice i njihove organizacije, daleko od toga da „imaju razloga da budu oprezni“, odlično znaju da nemaju razloga da budu zabrinuti zbog antisemitizma u Francuskoj. Francuski političari, mediji, pa čak i učitelji, silno su posvećeni sećanju na Holokaust i odbrani i Jevreja i Izraela (s različitim stepenom suptilnosti). Jevrejska odbrambena liga neguje bliske odnose sa francuskom policijom i čak izvodi obuku u njenom sedištu pod izgovorom „zaštite svoje zajednice“. Nijedna druga etnička grupa nema takav servis.

UVOZ IZRAELSKO-PALESTINSKOG KONFLIKTA

Zato se pojedine jevrejske organizacije i pojedinci usuđuju na najneverovatnije provokacije, igrajući i gospodara i žrtvu, sigurni da će im to proći. Ako su zaista imali razloga da brinu i budu „oprezni“, oprezno su mogli i delovati. Oni mogu brinuti – i to sa razlogom! – da će, zbog stalnih tvrdnji da su progonjeni u zemlji u kojoj uživaju sve privilegije, lako izazvati neprijateljstvo prema Jevrejima, zbog kojeg, kako tvrde, brinu. Umesto toga, vodeće jevrejske organizacije se razmeću svojim uticajem bez presedana, u očiglednom kontrastu sa velikom muslimanskom zajednicom, koja je u stalnoj defanzivi. Oni su sigurni da će u takmičenju između francuskih Jevreja i muslimana – muslimani izgubiti.

Iskorišćavanje ove povoljne pozicije je više no običa hucpa (na jidišu drskost, kako u dobrom, tako i lošem smislu; prim. prev.). To je pre svega politika „Izrael na prvom mestu“.

Predsednik Fransoa Oland je na francuski nacionalni praznik 14. jul osudio incident u Ru de la Roket kao pokušaj da se u Francusku „uveze izraelsko-palestinski konflikt“ kao izgovor za „antisemitizam“. Premijer Manuel Vals je izjavio da „izraelsko-palestinski konflikt se ne sme uvesti u Francusku“. Francuska Jevrejska konzistorija je osudila „sistematsko iskorišćavanje konflikta na Bliskom Istoku od organizovanih grupa i pristalica pokreta džihadističkih terorista“.

Rože Cukerman, predsednik ekstremno uticajnog Reprezentativnog saveta jevrejskih institucija Francuske (CRIF), izneo je svoje pritužbe lično predsedniku Olandu. „Mi smo u nečuveno antisemitskomu ozračju“, izjavio je on, zahtevajući da se takve demonstracije zabrane.

Ministar unutrašnjih poslova Bernar Kaznev je poslušno pozvao lokalne vlasti da povećaju „budnost“ i da zabrane demonstracije koje prete da „poremete javni red“. Tvrdeći da Francuska ne može da „garantuje bezbednost“, Kaznev je zabranio demonstracije protiv događaja u Gazi zakazane za subotu, 19. jul. Francuska vlada zapretila je demonstrantima, pa čak i pojedincima koji pozivaju na demonstracije, dugim zatvorskim kaznama i velikim globama. Tako je Francuska postala prva evropska zemlja koja je zabranila propalestinske demonstracije. Dok su, podrazumeva se, sve vrste demonstracija solidarnosti sa Izraelom potpuni košer.

Glavni efekat zabrane je bilo očigledno postavljanje francuske vlade na izraelsku stranu konflikta na Bliskom Istoku. Devetnaestog jula nekoliko hiljada ljudi, uprkos zabrani, okupilo se u Barbesu (delu Pariza), fokusirajući svoj protest na podršku predsednika Olanda izraelskom napadu na Gazu. Kako i mora biti kada se proglasi ilegalnim, protest je privukao veliki broj apolitičnih mladih ljudi koji nikad ne propuštaju priliku da se tuku sa policijom, izazivajući nasilne incidente u susedstvu i posebno paleći tezge na uglavnom afro-arapskoj pijaci.

FLAGRANTNA NEJEDNAKOST

Paskal Bonifače, direktor Instituta za međunarodne i strateške odnose i autor La France malade du conflit israélo-palestinien (Francuska je bolesna od izraelsko-palestinskog sukoba), nije jedini koji ističe da je bliskoistočni sukob odavno „uvezen“ u Francusku, pre svega od jevrejskih organizacija, koje insistiraju na identifikaciji jevrejskih interesa sa Izraelom i žigošu kritiku Izraela kao antisemitizam. U odgovoru na najnovije zahteve da se sukob „ne sme uvoziti“, Bonifače je ironično zapitao da li to znači zabranu godišnjeg banketa Reprezentativnog saveta jevrejskih institucija Francuske, događaja na koji francuski političari hrle ne bi li pokazali svoju privrženost jevrejskoj državi.

Jasno, najaktivnije jevrejske organizacije osećaju da samo mogu da dobiju radeći tačno ono za šta političari kažu da se ne sme desiti. Uvoz izraelsko-palestinskog sukoba u Evropi je upravo ono što rade već godinama. Izgleda da je u Evropi opisivanje sukoba kao „rata između preživelih Holokausta“ i „islamskih terorista“ siguran način da se javno mnenje mobiliše u korist Izraela. Identifikovanje Palestinaca sa „islamskim terorizmom“ je očigledni cilj izraelske politike od 11. septembra 2001.

Propalestinske demonstracije saziva niz malih organizacija različitog etničkog sastava, uključujući trockističku Novu antikapitalističku partiju, koja, poput drugih takvih grupa, obuhvata ljude jevrejskog porekla. U Belgiji više nego u Francuskoj, izvesni „povratak religiji“ među mladim ljudima imigrantskog porekla olakšava identifikaciju palestinske stvari sa islamom iako je ova identifikacija pogrešna. Ipak, korišćenje izraelsko-palestinskog konflikta za osudu muslimana zaista teži ka podsticanju verskog građanskog sukoba u Francuskoj, sukoba u kojem će Jevreji obavezno pobediti zahvaljujući svom veoma superiornom društvenom statusu. Proizraelski lobi se može nadati da će takav sukob obavezati evropske vlade da pojačaju podršku Izraelu, tretirajući zastupnike palestinske stvari kao „teroriste“. I zaista su poslednjih nekoliko godina evropske vlade znatno naklonjenije Izraelu uprkos činjenici da je saosećanje javnosti sa Palestincima zbog njihovog položaja takođe povećano iako nema efikasan politički izraz.

Flagrantno nejednak tretman će skoro sigurno podstaći porast antijevrejskih osećanja među ljudima arapskog i muslimanskog porekla. Ali ova „mana“ se može posmatrati i kao prednost ako služi da uplaši plašljive Jevreje i potera ih u Izrael. Uvoz izraelsko-palestinskog konflikta može biti dobitna strategija za Izrael kroz jačanje francuske političke podrške, dok se istovremeno povećava izraelsko stanovništvo sa poželjnim dodatkom francuskih Jevreja.

Zaista bi bilo ironično ako bi strah od komšija muslimana iz pariskih predgrađa naveo francuske Jevreje da se presele u zemlju potpuno okruženu milionima neprijateljskih komšija muslimana. Takve cinične kalkulacije mogu da izazovu suprotan efekat na različite načine. U međuvremenu, većina francuskih političara je sama odgovorna za uvoz bliskoistočnog konflikta – u potpunoj suprotnosti sa njihovim sopstvenim izjavama i sa istinskim interesima Francuske kao sekularne države jednakosti pojedinaca bez obzira na versko ili etničko poreklo.

(za Magacin.org preveo: Aleksandar Jovanović)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Pingback: ГЕОПОЛИТИКА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА - Балканска геополитика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u