Атеље 212 – дух јединства и заводљивог шарма

Атеље 212 – дух јединства и заводљивог шарма

2 новембра 2016

01-atelje-212

Атеље 212 је за мене као ваздушна бања. У њему дишем пуним плућима, у њему су пријатељи са којима делим и лепо и ружно, у њему је публика која ме уздиже и греје. Моја сигурна кућа…

Овако глумица Горица Поповић доживљава својe матично позориште Атеље 212, театарску кућу која увелико припрема обележавање јубилеја: 60 година трајања. Тим поводом Милена Марковић написала је комад „Деца радости”, чија премијера ће у режији Снежане Тришић бити изведена на сцени „Мира Траиловић” у суботу увече, 12. новембра, у 20 часова на дан када је давне 1956. године Атеље 212 и започео свој живот. Биће ту и друга слављеничка изненађења.

Све је кренуло, памте хроничари, у јесен 1956. године премијерним концертним извођењем Гетеовог „Фауста” у режији Мире Траиловић, у којем су играли Марија Црнобори, Мата Милошевић, Виктор Старчић и Љубиша Јовановић, у малој сали старе зграде „Борбе”, у којој је било само 212 столица у гледалишту. У трагању за погодним простором у коме би реализовали своју идеју открили су читаоницу новинске куће „Борба”, а Борислав Михајловић Михиз назвао је ново позориште: Атеље 212.

– Атеље 212 је рођен више као покрет, пројекат, а не као институција са жељом да се створи простор који би био кућа за све глумце. Идеја настанка Атељеа 212 као слободног простора игре који повезује сличне идеје поново постаје актуелна. Те тачке окупљања око заједничког пројекта заправо трају до данас – каже Гордана Гонцић вишегодишњи драматург Атељеа 212 која је недавно именована за в. д. директора Културног центра Београда.

Атеље 212 је било прво позориште у источној Европи које је играло „Чекајући Годоа”, Семјуела Бекета, те 1956. године. Уследио је низ других авангардних драма и аутора: Сартр, Фокнер, Јонеско, Ками, Пинтер, Адамов, Ружевич, Џојс, Жари…. Популарни атељеовци откривали су и нове домаће писце и играли комаде Бране Црнчевића, Александра Поповића, Душана Ковачевића…

Путујући једном приликом са Јованом Ћириловим у Нови Сад, присећа се Гордана Гонцић, он је у две речи описао шта је есенција Атељеа 212: „Увек ново”. Копајући по позоришној архиви Гонцићка је пронашла и речи Марије Црнобори: „Увек другачије”.

– Прве представе Атељеа 212 имале су јако мали број извођења, неке су чак игране само три или четири пута. Данас се то не дозвољава, на разне начине се доводи публика на представе и живот им се продужава. Атељеовци нису пристајали на такав притисак, једноставно су трагали за новим изразом, а онда су им се десили „Чекајући Годоа”, „Ко се боји Вирџиније Вулф”, „Краљ Иби”, „Радован Трећи”, представе које не можемо да избегнемо када је ово позориште у питању. Слободан Боба Селенић једном је рекао да када питате шта је Атеље 212, обично се мисли да је то позориште где се игра комедија и то домаћа. То је управо због „Ибија” и „Радована”, представа које су пружале могућност за игру и импровизацију – каже Гонцићка. А онда додаје:

– Без обзира на разне околности, Атеље 212 никада није изгубио љубав публике. У позоришту и даље постоје само две гардеробе, мушка и женска, управо због глумачког јединства. У тим гардеробама су и студенти глуме и највеће звезде равноправни. Ниједан глумац, од највећих попут Петра Краља, Ђузе Стојиљковића, Ташка Начића, никада није имао однос према младом глумцу као према некоме ко је испод њега.

Атеље 212 је до данас задржао тај дух јединства и заводљивог шарма. Старији Београђани сигурно га памте и као кућу у којој се на сцену никада није износило цвеће. То правило задржало се до данас – да се нико не би издвајао. Цвеће се после представе носи у гардеробе, изван очију јавности. Популарни Атеље 212 нема ни дан позоришта када се деле награде, јер су чланови ансамбла остали верни идеји да не желе да буду институција која дели признања. Годишњих награда, истина, било је само у кратком временском периоду, у време када је Кокан Младеновић био његов директор, а увео је награде да стимулише највредније чланове. У паузи између два чина годинама уназад се у фоајеу Атељеа 212 ширио мирис кафе „зачињен” из прикрајка звуком пијанина. Кафа је служена бесплатно за верну публику, а живи звук клавира доприносио је приснијој позоришној атмосфери. Бранимир Брстина, актуелни директор, како сазнајемо, жели да врати овај принцип Атељеа 212.

Присној атмосфери на представама у Атељеу 212, заправо, доприноси и близина бине и гледалишта.

– Наша сцена је у непосредној близини публике. Бина је широка и блиска гледаоцу, као та првобитна читаоница у којој је рођен Атеље 212. Заправо нема дистанцу, а то је и један од разлога зашто је настао тај нови особени стил глуме који негује наша позоришна кућа, а чини га природност, опуштеност, комика, забава, шала на сцени без обзира колико те импровизације у одређеном тренутку прораде у контакту са публиком – објашњава Гордана Гонцић.

Заједнички дух, дружење, јединство, осећај припадања породици Атељеа 212 осећао се и изван сцене, у популарном бифеу где су рођена блиска пријатељства између Данила Бате Стојковића, Драгана Николића, Јелисавете Секе Саблић, односно Милутина Бутковића, Ташка Начића, Баје Бачића. Ту је и познато новосадско језгро, а чинили су га Мира Бањац, Рената Улмански и Ђорђе Јелисић… То јединство преносило се и преноси са генерације на генерацију, нераздвојни другови су били Ненад Јездић и Растко Лупуловић, затим Бојан Жировић и Небојша Илић… Данас се велика група младих глумаца окупља око Горице Поповић, биг маме – како је зову њене колеге.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u