Атентат на одложено

Атентат на одложено

5 јуна 2015

CEDOMIR Antic 7876Пише: Чедомир Антић

Шта рећи о Милу Ђукановићу? „Свака власт квари, а апсолутна квари апсолутно…“ Овој мудрој изреци лорда Ектона ваља додати да човек опијен влашћу, коме је на рапсолагању неогранична, а коруптивна моћ, живи под сталним ризиком да постепено или потпуно изгуби разум.

Како иначе тумачити његове ирационалне изјаве у вези са умешаношћу Србије у стварне или наводне атентате по Црној Гори? Да ли неко разуман може да поверује да је Ђукановићева влада осам година знала да је терористичка Србија намеравала да убије највишег црквеног великодостојника Црне Горе и да све време о томе није обавестила јавност ? Да ли би за такав атентат сносио макар посредну и моралну одговорност и Ђукановићев режим, пошто је са споменутим српским властима у то време био у коалицији? Како то да Ђукановићевом сараднику и политичком другу Маровићу није пресело то српско великодржавље и та бахатост… Могао је да поднесе оставку – лиши нас афере „Сателит“, на пример. Али, можда је преко тог сателита Ђукановић сазнао за подлу уроту чији је циљ био да убиством митрополита компромитује његову демократску и натоевропску власт.   

Ђукановић је, насупртот томе, ћутао осам година. Сада више није могао да трпи, ваљда зато што истина једном мора да буде речена. А како је атентат спречен и ко га је планирао није споменуо, али је поновио да иза покушаја убиства митрополита Амфилохија стоје оне исте силе које су убиле директора Дана Душка Јовановића. Можда су атентатори ликвидирани, а ова прича достојна Ла Кара остала иза зидова државне тајне…

Мило Ђукановић никако да схвати… Он као премијер једне државе (а на највишим је функцијама већ 26 година – још девет година па једнако дуго  колико је био и Броз) нема право на олаке оптужбе и аподиктичне исказе, који би прошли без последица на неку од грана државне власти. Дакле, ако је недавно изјавио да је иза убиства Душка Јовановића стајао Војсилав Коштуница, то је требало да учини у часу када домаћа и међународна истрага, те домицилно судство, имају довољно доказа за суђење… Изјава која је дата тек онако, са краткорочном домаћом употребом и ограниченим дејством у најближем иностранству, није достојна државног чиновника, а камо ли најмоћнијег политичара у земљи.

Дакле Коштуница је убио једног угледног новинара и прошао некажњено… Осим ако не рачунамо јавну политичку егзекуцију коју је овом, сада већ бившем политичару, приредио на конференцији за новинаре Ђукановић. Бедна српска влада није ни реаговала… Можда су нешто дужни Ђукановићу? Цене његовог најуспешнијег привредника кога су некада одавде прогонили док је он учинио част Швајцасркој да се у њу склони… А посебно су обавезни према Ђукановићевој „Екстерној меморији“ из Србије која му можда није донела пелцер доживотне власти (који је он некако имао и раније), али му је зато поклонила чудне методе и растерала малобројне пријатеље… Успешно колико је то некада урадила за Ђинђића… Иста је Ђукановићу пренела и потребу исказивања неконтролисане мржње према непријатељима. Како иначе разумети то бљување по развлашћеном Коштуници… Сада Коштуница није ни безутицајни председник СРЈ, није ни премијер презрене владе Србије… Он је неактивни пензионер… Али ипак, Ђукановић га презире више него икада. Мени само није јасно: како је могуће да су људи који су сатанизовали Коштуницу од 2001.  до 2008., на једној страни тврдили да је реч о новом Хитлеру и опасности која се надвила над читав Балкан, а на другој га сликали као неспособњаковића, ленчугу, досадњаковића и трута?  Да ли је то само мржња или се ради и о потцењивању публике? 

У сваком случају, Ђукановић се понаша као да је и сâм већ одавно у политичкој пензији. Па користи прилику да, док су народне успомене на његову добру, соломонску власт још свеже, провокативним изјавама заинтересује потенцијалне читаоце за своје мемоаре који само што нису објављени.

Ђукановићево недржавничко и неодговорно понашање отворило је неколико великих и важних питања. Каква је то демократска и модерна држава у којој председник владе питање почињених најтежих кривиних дела или покушаја њиховог извршења нигде не пријављује нити омогућава њихово процесуирање, већ она за њега постоје само на линији односа са јавношћу? Каква је држава Црна Гора постала захваљујући вишедеценијском билансу Ђукановићеве власти? Да ли је могуће да САД, ЕУ и НАТО као једину битну карактеристику виде беспоговорну послушност. Дакле послушне влада, која зна да прогута понос и у последњем тренутку промени одлуку око које њихови протектори нису конслутовани или нису на време донели коначну одлуку, може да непрекидно доказује да не поштују владавину права ни демократске принципе.  Да ли ће се за десет година врли премијер сетити да је управо у ово време његов најбољи пријатељ и колега из Београда покушавао ни мање ни више него да га убије? Све у интересу истине… и власти.

(Дан, Напредни клуб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u