Бадава ти, папа

Бадава ти, папа

19 јуна 2015

Marinko Čulić 34Пише: Маринко Чулић

Откако су римски папе почели деведесетих долазити на простор бивше Југославије – а тога је с овим најновијим Фрањиним било чак седам пута – понављало се увијек исто. Очекивања од тих посјета и миротворне претензије папа били су врло велики, али се од тога остварило јако мало, једва ишта. Чак би се могло рећи да што је више било првога, мање је било другога. Најгоре је у том смислу прошао Карол Wојтyла, пољски папа Иван Павао ИИ., који се 1994. указао у Хрватској с чувеном метафором о Сави (Хрвати) која утјече у Дунав (Срби). То је изгледало умало као апел за новим братством на рушевинама старог поретка, но показало се, црквеним рјечником, да се ново вино не да држати у старим мјешинама. Укваси се. Само годину дана послије догодио се неповратни расцјеп, када је умало па цијело српско становништво отјерано из Хрватске, а истодобно, или мало касније, слични етнички раскол догодио се и у Босни и Херцеговини и на Косову. С мало сарказма могло би се рећи да су доласци папа на ове наше стране као света водица – нити штете нити помажу – што не чуди, јер су се догађали тек када би пожар већ почео, дакле увијек прекасно да га се спријечи. Овим не кажем да је Света Столица намјерно каснила или да су њене мировне мисије биле чак кулиса за нови-стари прозелитизам, тј. жељу да се католичанство окористи новим околностима како би се проширило на рачун православља и ислама. То не. Али с пуним се правом може рећи да Црква, након што је одиграла велику улогу у рушењу комунизма, укључујући онај најнапреднији, не заслужује суосјећање што сада немоћно стоји пред националистичким и другим извитоперењима посткомунизма.

Због тога би било боље да је папа Фрањо прескочио своју прошлогодишњу изјаву да се Југославију није дало одржати у комаду никаквим љепилом. То потпуно непотребно аменовање распада једне вишеетничке државе, која је, уосталом, врло налик Босни и Херцеговини чијој се сложености папа ових дана дошао поклонити, дисквалифицира Ватикан за ишта више од тога да се као хуманитарац појави на терену којим су претходно протутњале дивизије локалних и свјетских геополитичких интереса. И зато је сасвим очекивано што је његов утјецај на збивања на простору еx-Југославије наочиглед све мањи. Уочи посјета папе Фрање Сарајеву то је било толико очито да је чак и бањалучки бискуп Фрањо Комарица изјавио да од тог доласка не треба правити велику причу. Није прецизирао на што конкретно мисли. Али знајући да овај разорни критичар етничког прекрајања БиХ отворено именује све адресе које за то криви (Wасхингтон, Бруxеллес, па и Загреб), осим Католичке цркве, извјесно је да Бергоглио није у том Комаричином адресару. Или да барем није на истакнутом мјесту. Но зато се с папом Фрањом готово отворено спрдао вођа босанскохерцеговачких Хрвата Драган Човић, који је изразио силно задовољство што папа долази у, како рече, земљу највише мултиетничности и мултикултуралности у Европи.

Спрда се с папом? Наравно да Човић не би то ни за милијуне признао, иако испотиха вјеројатно ужива у томе с обзиром на Фрањину очиту аверзију, подебљану и подсмјешљивим примједбама, према међугорским ‘указањима’ Госпе. Но што друго рећи о том човјеку, који је чак био шеф организацијског одбора за дочек папе, али је вјерни, само мало модифицирани и прилагођени, настављач Туђман-Шушак-Бобанове политике комадања те исте мултинационалне и мултикултуралне БиХ?! И све то у ортачкој повезаности с националистичким крилом локалне Католичке цркве, без чијег благослова не може проћи ни било што друго, од споменутог циркусирања с Госпом до безобразно незаситног богаћења самог Човића. Тако испада да Ватикан заиста, попут патронажне сестре, не креира нове ситуације него поправља старе, што највише долази до изражаја баш у БиХ, која је са свих страна обложена дебелим јастуцима релативизирања догађаја из погубних деведесетих. И зато долазак Бергоглија, без обзира на усхит у јавности, може донијети само краткотрајни предах у томе, а за неке ни толико. Томислав Николић баш је уочи његовог посјета Сарајеву отказао најављени долазак у Сребреницу, и камо среће да ми у Хрватској можемо рећи да је то све, али не можемо. Јер ни Милановићеву владу није превише импресионирао папин долазак, него је два-три дана раније набусито одговорила службеном Сарајеву да не жели примати никакве политичке оптужнице за хрватске злочине у БиХ.

Није сасвим јасно о чему се ради, али је зато јасно што значе тврдње с Марковог трга да није било никаквих напада хрватских оружаних снага у БиХ, а да је самоорганизирање тамошњих Хрвата спасило земљу да цијела не падне под окупацију ЈНА. Значе да десетљеће и пол послије смрти Фрање Туђмана ускрсавају у длаку исти ‘аргументи’ којима је тај неумрли покојник оправдавао хрватске ратне свињарије с друге стране Уне. Из овога се види нешто што сасвим измиче фокусу јавне пажње. Не ради се овдје само о томе како римски папе моделирају стање у еx-yу регији што, видјели смо, не изгледа богзна како добро. Још је горе што и то стање моделира њих, а то се ваљда најбоље види на примјеру најављене канонизације Алојзија Степинца, због чега је папа под силним притисцима католичких и паракатоличких кругова у Хрватској да се то неизоставно догоди. Један новинарски тикван из најтиражнијег хрватског дневног листа чак је ових дана изјавио да ако тако не буде, то ће значити да ће Степинац по други пут бити осуђен, овај пут – од Ватикана. Срећом, Бергоглио је свјестан деликатности овог питања и потичући оснивање мјешовите католичко-православне комисије ставио га је на неодређено дуго чекање.

Али то не рјешава на дуже стазе ствар ‘Цркве у Хрвата’, тог бастиона острашћеног псеудокршћанског фундаментализма, којем је ово само нова прилика за откопавање ровова према номиналној браћу у Кристу, православним Србима. Сам Степинац ту је мало важан. Објективна валоризација тог човјека говори да он није био класични колаборант усташа, штовише, знао им се супротстављати, можда и довољно за статус блаженика који има, али не и за статус свеца за што га се кандидира. Али то и није најбитније, о свему би се дало разборито разговарати да иза тога не стоји овако ултимативно хрватска Католичка црква, која је по много чему гора, усташоиднија и кукавичкија од Степинца.

Ето, тако стоји с тим и папа би морао наћи начина да се томе супротстави, у супротном је легитимно овакве ставове приписати врху Цркве. Штовише, легитимно је на његове иступе у Сарајеву, у којима није било нимало католичке милитантности, дапаче, обавезао је католике на солидарност с осталима, рећи само: бадава ти, папа Фрањо.

(Новоссти, Загреб)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Ankica says:

    A sta ti naprica covjece? Pa ko je normalan sta ocekivao od bilo kojeg dolaska, bilo kojeg pape? Samo lud je mogao ocekivat bilo sta pozitivna. Pa ne moze se saditi trnje, a ocekivati da ti rodi grozdje. Ej covjece! A sta naprica o Stepincu? Ma kakvom blazeniku? Ma kakvom svecu? Ni po cemu drugaciji od bilo kojega hrvata toga doba. Pripadnik fundamentalisticko fasisticke crkve toga doba. Zasto bi on bio blazen? Koliko je Srba spasio od sigurne smrti u Jasenovcu i po ostalim konc logorima diljem lijepe mu njegove pa da ga bar za nesta ljudsko pohvalimo? Znao je dobro sta mu kolege popovi rade i koju su genocidnu masineriju pokrenuli. Sta je ucinio da je zaustavi? Sta je ucinio da svijetu istinu o toj klaonici obznani, pa da ga proglasimo ne blazenim nego eto cisto humanistom ? Ali ni toga nije dostojan. Ajde Marinko ne serkaj!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u