BITI ILI NE BITI – Rusija je na potezu ili je čeka poraz na istoku Ukrajine!

BITI ILI NE BITI – Rusija je na potezu ili je čeka poraz na istoku Ukrajine!

8 јула 2014

ukrajina_5942_9780_e5Piše: Dr Dragan Petrović

Kakva je sada situacija na istoku Ukrajine i vezano za ukrajinsku krizu uopšte. Kakav je položaj Novorusije i na Jugoistoku u celini.

Posmatrano čisto vojno, prolećna pobuna na Jugoistoku, je u samoj istočnoj Ukrajini poprimila oružani karakter još negde početkom aprila, da bi se potom omasovila i od gerilskih grupica prerasla u organizovane vojne jedinice, koje je njihov glavnokomandujući Srelkov vrlo umešno vodio. Faktički, ukrajinska armija i druge prokijevske jedinice (plaćeničke, tajkunske i sl), iako je angažovala sve veće i veće, i naposle, gotovo svoje maksimalne efektive, uz nesrazmernu premoć u tehnici (oklopne snage, avijacija, helikopteri, lansirni sistemi, višecevni bacači i dr.), nije uspela praktično da odnese ni jednu opipljivu pobedu nad proruskim snagama sve do danas, a u isto vreme je neselektivnom upotrebom oružja teškog kalibra, avijacije po naseljenim područjima, učinila nesumnjive ratne zločine, ubistva civila i masovna razaranja infrastrukture, da ne govorimo o progonima i ubijanjima novinara, ranjavanju i ubijanju dece i sl.

Režim u Kijevu je delovao krajnje nedemokratski, on uopšte nije ni pokušao da pregovara sa očigledno većinskom težnjom na Jugoistoku, a svakako na istoku Ukrajine za federalizacijom i bar autonomijom. Naprotiv, uvlačenjem pripadnika Desnog sektora i krajnje desnice, zapravo dobrim delom neofašista u tzv. Nacionalnu gardu, sa plaćeničkim armijama tajkuna, i ostacima armije, razgovaralo se sa nezadovoljnim narodom isključivo oružjem i nesumnjivim zločinima. Na sve ovo američki mediji, kao i oni u svetu pod njihovim uticajem su najblaže rečeno neadekvatno i navijački reagovali, izgublili dobrim delom (dodatno) svoj kredibilitet, a to se u mnogo manjoj meri, odnosi i na većinu medija u EU, koji su ipak pokazali znatno veći profesionalizam i etičku slobodu i po ovom pitanju.

Proruske snage u DNR i LNR su dakle posmatrano sa ove retrospektive, uspele u najvećem da ostvare moguće ciljeve, a to je oslobođenje svoje teritorije, i višemesečna odbrana u odnosu na daleko bolje naoružanog, brojnijeg i logistički snažnijeg protivnika, koji je faktički predstavljao čitavu ukrajinsku državu, sa podrškom koja je ona po ovom pitanju dobijala od SAD i nekih drugih zapadnih zemalja. Do sada se u redovima proruskih oružanih snaga sigurno angažovalo i do 20 000 ljudi (sada ih ima između 12 i 14 000, a jedan broj je u međuvremenu poginuo, ranjen, zarobljen ili se povukao), što možda za oko sedam miliona stanovnika LNR i DNR nije previše, ali ne treba zaboraviti i da iz čitave preostale gotovo 40 milionske Ukrajine režim nije mogao da mobiliše više od 50-ak hiljada desnosektorovaca, ukrajinskih i stranih plaćenika, specijalaca i vojnika koji su pristali da dođu na front (ili na to naterani).

Stanovništvo uopšte u Ukrajini bedno živi i u najvećem se drži po strani od „visoke politike“. Čini se da su i Amerikanci uspeli da uvuku u politiku Majdana samo najektremnije grupe zadojenih desnučara sa zapada, i naravno brojne aktiviste zavrbovane materijalno. Čini se da je na Jugoistoku, gde je identitet proruski snažan, izostala slična dubinska saradnja i rad, što smo mogli po efektima da vidimo u praksi Majdana jesen-zima i spontanog, ali izgleda pre svega samoorganizovanog Antimajdana proleća ove godine. Jednom rečju ima se utisak da je iza Majdana i puča u Kijevu i na zapadu zemlje stajao dugoročan rad i ogromna uložena sredstva pre svega SAD, ali i nekih drugih centara moći sa zapada. Sa druge strane, uprkos u startu proruskim osećanjima širokih masa Jugoistoka, što smo mogli najbolje da vidimo po masovnosti demonstracija i protesta ovde u periodu mart-april (do pogroma u Odesi i podizanja nivoa represije kijevskih vlasti), dakle da ta potencijalna energija iz više razloga za sada nije dovoljno iskorišćena za Novorusiju.

Kako bilo da bilo, Strelkov se i posle više meseci uspešnog odolevanja, suočio sa činjenicom da ima i dalje daleko manje sredstava i resursa (boraca, posebno naoružanja i opreme) od kijevskih snaga i da mu je bolje da se povuče u gusto naseljene oblasti aglomeracija Donbasa, od Donjecka, pa praktično sve do Luganska, i da bi tu imao daleko veće šanse da pruži uspešan odbrambeni rat, nego da zadrži postojeće efektive razbacanim i rizikuje parcijalna opkoljavanja i uništenja. Jednom rečju, niko ozbiljan i ne može da razmatra da bi se neka pobuna mogla pretvoriti u tako uspešnu i posebno ne njeno pretvaranje u tako snažnu samoniklu armiju, koja bi mogla u dužem vremenskom periodu da odoleva naletima državne armije i drugih snaga jedne ipak kako-tako organizovane i velike države kao što je Ukrajina, koja očigledno u tom pravcu prima i očiglednu i svestranu pomoć od SAD i nekih drugih zapadnih zemalja.

Pored svega toga, opolčenici ukoliko izbegnu pokušaj kijevskih trupa da zauzmu preostale granične prelaze prema Rusiji koje LNR i DNR još kontrolišu, potom izbegnu fizičko razdvajanje Donbaske i Luganske aglomeracije, gde je posebno značajan prostor Karlovke i Olenivka, mogu još vrlo dugo da uspešno odolevaju i čak da u daljem razvoju situacije računaju potencijalno i na bolje opcije. U slučaju Slavajanska i Kramatorska veliki hendikep je bio struktura terena, i činjenica da su huntine trupe preuzele brdo Karačun odakle su kao na dlanu mogle da bombarduju danonoćno položaje opoločenika. Ovde nije takav slučaj i čak i kada bi prokijevske snage zauzele Karlovku i Olenivku, pa čak i uzvišenje Saur Mogli, što bi bilo samo po sebi loše, jer bi razdvojilo Donjecku i Lugansku aglomeraciju, zahvaljujući postojanju niza reka na zapadu i jugu oni bi rušenjem mostova mogli sprečili prilaz ka Donjecku sa te strane. U ovom trenutku, neizvesna je još pozicija Lisičnika, jer se ovo područje još jedino na severu nalazi u rizičnoj zoni opkoljavanja, pa bi eventualno i njegovim napuštanjem proruske snage se našle u mogućnosti kompaktne odbrane široke aglomeracije, koja je i najnaseljenija na postsovjetskom prostoru i strateški pogodne za dužu odbranu.

Jer ako je prokijevskim snagama trebalo oko dva i po meseca da zauzmu istureni Slavjansk, gde su se tek formirali prvi oblici odreda opolečenika, sa dodatnim hendikepom po pitanju gubitka brda Karačun, to se u ovom slučaju čini da je odbrana Donjecka i Luganska za proruske snage daleko pogodnija. Što je posebno važno u pitanju Slavajanska i Kramatorska nije mogla da deluje na takvoj udaljenosti (reč je u tehničkom smislu) ruska PVO, uključujući i model S 400. Naprotiv po pitanju Donjecke i Luganske aglomeracije ona je tehnički potpuno primenljiva. U isto vreme na svega sedamdesetak kilometara od ruske granice aglomeracija Donjecka, da ne govorimo o Lugansku se može snabdevati, prebacivati ranjenici, dobrovoljci i ostalo.

Dakle to je što se tiče u osnovnim crtama vojno-tehničkih mogućnosti za dalju odbranu LNR i DNR. Najvažnije pitanje koje je ostalo je političko. Bez sumnje da ogromnom većinom stanovništvo ovih prostora podržava federalizaciju, dobijanje neke autonomije i čak verovatno i većina separatizam u odnosu na sadašnje kijevske vlasti i pored međusobnih razlika po više taktičkih i personalnih pitanja. Dolazak Strelkova u Donjeck će ojačati komandnu strukturu oružanih snaga. Ako postoje određene struje i razlike u rukovodstvima političkih struktura Novorusije one se ne odnose na konsenzualnu spremnost na dalju borbu za opstanak u odnosu na vojnu agresiju prokijevskih snaga.

Međutim najveća neizvesnost postoji oko nivoa spremnosti i dokle bi ona mogla da ide -zvanične Rusije da pomaže opstanak LNR i DNR. Na tu temu koja poslednjih sedmica posebno izaziva nedoumicu kod stručnjaka, a izgleda zebnju kod stanovništva pobunjenih oblasti, ali i čitavog Jugoistoka, teško je u ovom trenutku direktno i sa sigurnošću odgovoriti. Ono što vidimo golim okom, a i malo dublje, je poslednjih mesec-dva uglavnom uzmicanje zvanične Moskve, ali uvek ostavljamo rezervu, što je i razumljivo, da ne možemo videti sve, i da postoje skrivene diplomatske i vojne igre, koje ne možete sagledati odmah, a ni do kraja. U tom pravcu u ovom članku izostaviću svoje viđenje tog pitanja koje je iskreno još nedorečeno, ali ću samo primetiti, da se sada pruža mogućnost Rusiji da ključno pomogne Novorusiji, odnosno da neće preostati još previše prostora da se efekti odnosa Moskve prema tom pitanju u budućnosti i dalje relativiziraju i čeka duži vremenski period za njihovo sagledavanje.

Ako bi se moglo postići čak i to da dođe do sporazuma, i da LNR i DNR dobiju mogućnost svog recimo federativnog bivstvovanja u Ukrajini i za to dobile garancije, kao i za vanblokovski status zemlje, to bi svakako bio uspeh za rusku diplomatiju koja mesecima traži sa Kijevom i zapadnim silama kompromis, i da bi to bilo nešto što bi moralo naterati vođstvo Novorusije da prihvati. Naime početni zahtevi Moskve su se odnosili na čitav prostor Jugoistoka kao federativnu jedinicu, dakle približno i za Harkovsku, Odesku, Dnjepropetrovsku, Hersonsku, Nikolajevsku i Zaporšku oblast. Sada se čini da bi se prihvatila i mogućnost da ove oblasti dobiju veću samoupravu i pravo korišćenja i ruskog jezika (što su do februara ove godine, što se tiče ruskog jezika i imali), a nema sumnje da Partija regiona i Kompartija ovde imaju i dalje ogromnu većinu biračkog tela uz sebe.

Za LNR i DNR, ako Rusija izdejstvuje federativan status, paralelno sa ovim napred rešenjem minimalne autonomije za ostale oblasti Jugoistoka (zapravo personalne autonomije) to bi bio dostojan rezultat, dakle verovatno minimum-minimuma da se postigne kompromis i prestane sa razaranjima. Otuda da svakako Rusija treba da nastavi da radi u tom pravcu, i da je angažovanje Medveščuka, kao umerenog političara proruskog opredeljenja i bivšeg šefa kabineta predsednika Kučme odličan potez, kao što je to i angažovanje Carjova, profesionalnog političara od najvećeg uticaja u odnosu na ostale političare Novorusije.

Ukoliko bi se iskoristilo aktuelno stanje sa Partijom regiona i Kompartijom, koje su zaoštrile svoj odnos maksimalno prema režimu i koje imaju presudan uticaj na Jugoistoku (van DNR i LNR), mogao bi se potražiti kompromis, koji očigledno minira američka politika, što se vidi u vezi njenog konfrotiranja sa stavovima po tom pitanju diplomatija Nemačke, Francuske, Italije i dr. Dakle, ruska diplomatija po tom pitanju postiže nesumnjive uspehe, jer je dobrim delom izolovala Vašington i jastrebove (London uz eventualno Poljsku i baltičke republike), ali je pitanje svih pitanja da se sada očigledno pokolebanom stanovništvu i strukturama Novorusije da izvesna podrška i nesumnjiva pomoć. Jer izgleda da ništa tako ne demorališe već napaćene višemilionske mase Donbaska i Luganske oblasti, kao što je to recimo nesmetano bombardovanje ukrajinske avijacije po civilnim kvartovima Luganska prethodna dva dana, samo nekih tridestak kilometara od granice sa Rusijom, odakle njeni PVO sistemi bez ikakvih tehničkih teškoća mogu da održavaju kontrolu neba. Jer u ratu, kao i u miru postoje simboli, sukobi simbola, poruka. Te poruke putem medija stižu i dalje, širom onog dela čovečanstva koje daje otpor primeni neoliberalizma, koji sve više deli svet, i svaku zemlju i društvo u njoj na sve manji broj jako bogatih i sve šire slojeve stanovništva koje je obespravljeno i sve siromašnije.

Rusija je u takvom svetu poslednjih godina, verovatno i zbog nedostataka drugih većih sila koje bi se tome suprotstavile ili ponudile boljitak, postala sve više zemlja ka kojoj su uperene oči u potrazi za alternativom. I ima se utisak, ono što mogu videti preko medija poslednjih nedelja sa istoka Ukrajine uključujući i scene bombardovanja civila u Lugansku, i pravljenje sabirnih logora oko Slavjanska i reakciju zvanične Moskve na sve to -ne može ulivati posebno poverenja antiglobalističkim snagama ne možda toliko u rusku spremnost da se definiše takva alternativa, koliko u doslednosti da se istraje u borbi za tako nešto.

U tom pravcu svi očekuju dalji rasplet situacije u ukrajinskoj krizi gde bi se najzad mogla sagledati moskovska politika u celini, ili makar u najvećem, jer do sada Putin nije delovao kao neko ko će ostaviti ogromnu energiju i narod Jugoistoka, posebno Donbasa i Luganska na nultom ishodu. I tu Putina i stav ruske vladajuće elite do sada treba razumeti, ali samo delom: jer jedno je ući sa vojskom u drugu susednu zemlju, makar u njoj i dotično rukovodstvo sasvim sumnjivog legitimiteta masakriralo vaše sunarodnike, a sasvim druga stvar, ono što se podrazumeva, da ćete svim drugim mogućim sredstvima delovati da se taj genocid u pokušaju prekine i pomoći tom stanovništvu i regiji da dođe do nekog prihvatljivog kompromisa i mira, kao i daljeg opstanka na njihovim ognjištima.

(Srbin.info; Srpska akcija)

KOMENTARI



2 коментара

  1. miki says:

    Problem Rusije su zaštita ljudskih života kako onih na istoku tako i onih na zapadu Ukrajine, ne dajući ni jednima veći značaj, jer su za nju sve to pripadnici ruskog naroda, dok svi automatski povezuju privrženost tako nazvanim prorusima jer se koriste jednako ruskim možda i više nego ukrajinskim jezikom. Dok Ameriku i zapad to uopće ne zanima njima je samo cilj ostvarenje okupacije sa bilo kojom opcijom, političko-ekonomskom grupom. Otud i ruski stav i naše pravo ne razumijevanje situacije.

  2. Nenad says:

    A boze budala pravoslavnih. Odusevljava me pravoslavna retardija. Ovde se u tekstu spominje "dogovor" xaxa, pa to je neverovatno xD Rat kad krene ustase ne prave dogovor osim akao kapituliraju, svaki drugi slucaj oni ne postuju, nego odmah pobiju ili u najmanju ruku diskriminisu tiho neprijateljsku populaciju. Zato i imam takvo stanje na terenu da se oni uvek u nekoj zemlji infiltriraju i na kraju u jednom momentu, kad ojacaju, naprave rat. Cuj "dogovor" O__O neeeveeerujem, kao da ne zivimo u istom univerzumu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u