Богдан Диклић: „Мајсторе“ сам играо у свом оделу

Богдан Диклић: „Мајсторе“ сам играо у свом оделу

22 јула 2017

ВЕЋ дуже од четири деценије Богдана Диклића гледамо у култним филмовима који су исписали историју седме уметности на овим просторима, а публика овогодишњег Фестивала европског филма на Палићу гледала га је у два нова филма: „Име: Добрица, презиме: непознато“ Срђе Пенезића и „Игла испод прага“ Ивана Мариновића, чијем је приказивању прексиноћ присуствовао.

После пројекције Мариновићевог филма публика је различито реаговала, а Диклић, за „Новости“, каже:

– То је супер, то је одраз квалитетног филма. И ја сам се, када сам га први пут гледао, повремено смејао, а повремено сам имао кнедлу у грлу.

* „Игла испод прага“ прати сукоб и стално преплитање вере и сујеверја, какав је ваш став?

– Мој став је моја дубока интима. Ја сам верујући хришћанин, православне вероисповести. Не могу да кажем верник, јер то звучи као титула, као неко коначно одређење, а ако је човек верујући, то подразумева неку динамику и његов труд да постане што бољи. Сујеверје је нешто друго. Понекад сам и сујеверан, нарочито када треба да летим, кад улазим у авион, онда имам неке своје бајалице. У том простодушном сујеверју нема ништа лоше.

* Стално хвалите рад са Мариновићем. Какво је ваше искуство у раду с младим редитељима?

– Нема ту млад или стар редитељ, једноставно или уме или не уме, не постоје генерацијске одреднице. Радио сам и с Данилом Шербеџијом, Срђаном Карановићем, додуше пре 40 година кад је био млад, с Рајком Грлићем… Људи често кажу млад редитељ, а то подразумева да нема искуства.

* Да ли припремате нешто ново?

– Упорно ми се поставља то питање и упорно одговарам да већ 42 године, колико сам глумац, то иде истим током. Некад месеци и чак годину дана прође да нас нико не зове, онда у два месеца добијете три-четири понуде. Како не можете да се клонирате, принуђени сте да неку одаберете, а неку одбијете. То је усуд наше професије, а знате како ћете најлакше насмејати Бога – тако што ћете му открити своје планове.

* Где је српски филм данас?

– Српски филм је ту где је. Мало се осиромашило, али није само материјални моменат пресудан. Некад су се снимали филмови Самосталне филмске радне заједнице и играли смо без хонорара и тек када би филм кренуо у дистрибуцију, добијали смо новац. За филм „Мајстори, мајстори“ нико од нас није добио никакав хонорар, чак смо носили своју одећу као костим и неке реквизите. Тек када је почео да се приказује, онда сам добио хонорар и по. Друго је време било, не знам зашто више нема толико ентузијазма или зашто пишу о нечему што није достојно уметности – о дроги, смрти, рату, крви… Нећу да кажем да то није лепа стварност живота, то није живот. Живот пре свега има искључиво и само лепу страну, са одређеним препрекама које човек мора да савладава. Амерички филм више не постоји, ту и тамо у олимпијским циклусима појави се неки филм, а и поред гомиле ТВ канала, ретко кад има нешто квалитетно да се погледа, као оаза у пустињи појави се „Кум 2“ или неки добар француски филм.

* Да ли идете у биоскоп?

– Не могу да идем у ово што се данас зове биоскоп. Хоћу да осетим мирис оног олаја, освеживач ваздуха с мирисом јоргована, да пуца трака, да звиждим због тога. Такви више не постоје. Ондашњи биоскопи су имали форму позоришта, тамо седи 300 људи и нетремице гледа.

СТАРОСЕДЕЛАЦ НА ПАЛИЋУ

– ПАЛИЋКИ фестивал је давних година био самосвојан и специфичан и није звао глумце. Себи сам рекао, ако ме икада буду звали, нећу да дођем на палићки фестивал, с великом радошћу ћу их одбити. Међутим, када су ме позвали, с великом радошћу сам рекао „да, хвала, долазим“ – каже Диклић. – Моја мајка је родом из Сенћанског Трешњевца и свако лето сам проводио у том селу и тај спејс шатл који се чекао на суботичкој железничкој станици требало је чекати три сата. И онда су ме отвореним трамвајем водили на Палић, тако да сам ја овде, на неки начин, староседелац.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u