Бол ће ускоро моћи да се измери!

Бол ће ускоро моћи да се измери!

3 фебруара 2015

shutterstock_160382211_620x0Бол је најчешћи разлог због кога се пацијенти јављају лекару или одсуствују са посла. Како не постоје биомаркери у крви којима би објективно могло из узорка да се измери бол, интензитет овог непријатног осећања се најчешће одређује на основу субјективне процене пацијента. Међутим, захваљујући истраживању научника Опште болнице у Масачусетсу, бол ће ускоро моћи да се измери!

Истраживачи су снимањем мозга особа које имају хроничан бол и здравих особа на ПЕТ скенеру и магнетној резонанци утврдили да постоје разлике у функционисању овог органа. Код особа које су осећале хроничан бол, на снимку су откривене активне глијалне ћелије нервног ткива у мозгу. Глијалне ћелије или ћелије глије су пратеће ћелије нервног ткива које исхрањују, штите, пружају потпору неуронима и око њих образују изолацију, мијелински омотач. Већина тих ћелија се због функције пореди са ћелијама везивног ткива и назива потпорним ћелијама нервног ткива.

Откриће да се глијалне ћелије активирају код хроничног бола указује на то да у кључним регијама мозга пацијената који трпе хроничан бол долази до запаљења нерава. Указујући на чињеницу да је ниво протеина који је повезан са запаљењем виши у регијама које учествују у преносу бола, студија је отворила могућност истраживању потенцијално нових стартегија за лечење. У извештају стручњака који је објављен у часопису „Мозак“ такође се наводе и могући начини мерења присуства и интензитета бола, што је до сада била највећа препрека у истраживању ове области.

– Проналажење повишеног нивоа ТСПО (транслокатор) протеина у региону као што је таламус, једна врста сензорне капије у мозгу за бол и друге стимулансе, веома је значајно – рекао је др Марко Лођија, аутор студије, професор радиологије у медицинској школи у Харварду, из Центра за биомедицински имиџинг Опште болнице у Масачусетсу.

– Сада знамо да је овај протеин повишен у имуним ћелијама ЦНС, микроглијским ћелијама које учествују у одбрани организма, и адстроцитима, који су значајни за одржавање хомеостазе, а све оне активирају као одговор на неки патолошки процес.

Демонстрација глијалне активације код хроничног бола наговештава да ове ћелије могу да буду заправо терапеутски циљеви.

Док су бројне студије рађене на експерименталним животињама јасно повезивале глијалну активацију са упорним болом, ниједна од њих није доказала глијалну активацију у мозгу људи са хроничним болом. У овој новој студији је учествовало 19 пацијената са хроничним болом у доњем делу леђа и 25 особа у контролној групи, од којих је на основу пола, година и генетских карактеристика, направљена подгрупа од 10 пацијената, и девет особа које немају проблем са хроничним болом. Студија утемељена на снимању мозга рађена је у Мартинос центру за интегрисано ПЕТ и МР скенирање. Коришћена је нова контрастна супстанца која се везује за ТСПО протеине.

Лођија и његов тим су пронашли да је ниво овог протеина у таламусу и другим регијама мозга био значајно виши код пацијената са хроничним болом него код особа у контролној групи. Појачање ПЕТ сигнала је било толико да је било могуће одредити ко је пацијент, а ко особа из контролне гурпе, већ само на основу добијених снимака.

Откивено је, такође, да је код пацијената који су на питање да опишу тренутну јачину бола током снимања одговорили да осећају слабији бол, забележен виши ниво ТСПО протеина. Лођија је објаснио да је ТСПО протеин маркер глијалне активације, која се дешава због неког запаљенског процеса. Студије које су рађене на животињама указале су, међутим, да су ови протеини заправо лимитирали магнитуду глијалног одговора након иницијације и наговештавају повратак у стање пре бола и пре повреде. То што се региструје снимањем мозга може да буде процес смиривања глијалних ћелија након што су активиране осећањем бола.

Пацијенти са мањим нивоом ТСПО протеина могу да имају интензивнији неурозапаљенски одговор који доводи до јачег запаљења и бола. Неопходне су додатне студије које би потврдиле ово откриће. Досадашња сазнања сугеришу да лекови – ТСПО агонисти који интензивирају деловање ТСПО протеина, могу да помогну пацијентима са хроничним болом јер ограничавају глијалну активацију.

Лођија је рекао да праћењем глијалне активације снимањем мозга могу да се открију пацијенти којима би циљаном терапијом могло да се утиче на овај процес. Будућа истраживања треба да открију да ли је исти образац глијалне активације присутна и код пацијената са другим облицима хроничног бола.

Покушај да се „завири“ у мозак људи уз помоћ скенера није новост. Уз помоћ магнетне резонанце стручњаци Универзитета Северозапад у Чикагу утврдили су да су код особа које имају хронични бол, региони мозга који би требало да буду у стању мировања константно активни. Ово сазнање би могло да објасни зашто ти људи пате од проблема пажње, лоше спавају, узнемирени су, па чак и депресивни. Хронични бол очигледно мења и начин на који људи прерађују информације које немају никакве везе с тим болом, закључак је америчких стручњака.

Наиме, магнетном резонанцом је установљено да се код њих неки региони мозга одмарају у много мањој мери него код особа које не мучи бол. Између осталог, предњи регион кортекса, задужен за емоције, константно је активан. Чикашки истраживачи су пратили рад мозга 15 добровољаца са хроничним болом у леђима и исто толико здравих људи, који су имали задатак да на екрану компјутера прате покретни објекат. И једна и друга група добро је обавила задатак, али се испоставило да су особе које пате од хроничног бола за то активирале чак 50 пута већи део мозга од испитаника из контролне групе. Чикашки тим на основу тога закључује да је очигледно да стални бол мења функционисање мозга, тако да оно личи на рад овог органа код особа које пате од когнитивних оштећења.

Хроничним се сматра стални бол који траје више од шест месеци после повреде. Статистички подаци показују да са хроничним болом живи око 20 одсто одраслог становништва. Сваки пети који има хроничан бол је изгубио или променио посао због њега. Трећина пацијената сматра да трпи веома интензиван бол, а 20 одсто је због бола упало у депресију.

ПРАГ ОСЕТЉИВОСТИ ЈЕ НАСЛЕДАН

* Тешко је измерити интензитет бола код појединца, јер поред физичке он има и психичку, социјалну и културолошку компоненту.

* Неки људи исказују екстремну нелагодност од сасвим малих повреда, док други осећају слаб или чак никакав бол након задобијања вишеструких повреда.

* Не постоје објективне методе утврђивања и мерења бола, а у клиникама широм света најчешће се користе методе упитника које пацијент попуњава.

* Праг сензибилности је наследан и везује се за ГЦХ-1, ген хромозома 7. Око четвртина људи на свету има посебан тип овог гена, који је задужен да штити од бола, па они боље подносе тегобе.

* Болна стања су често изазвана артритисом, боловима у леђима или мишићима, главобољама, јаким вирусним инфекцијама или болестима зависности.

* Хронични бол више погађа жене него мушкарце.

* Најчешћа врста хроничног бола у свету је хронични бол у леђима.

* Сматра се да се најјачи хронични бол јавља у поодмаклим фазама канцерогених болести.

* Истраживач Ерни Меј, из Одељења за неурологију на Универзитету у Хамбургу, у новембру 2007. године открила је да хроничан бол може да промени структуру мозга пацијента. Феномен је установљен код оболелих од фантомског бола, хроничног бола у леђима, „шетајућег бола“, фибромијалгије и два облика хроничних главобоља.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u