Боривој Радаковић: Долазе нови, гори од нас

Боривој Радаковић: Долазе нови, гори од нас

10 маја 2017

ЗАГРЕБАЧКОГ писца Боривоја Радаковића наша публика упознала је када је његов комад „Кај сад ?“ (у режији Егона Савина) пре петнаестак година, с великим успехом постављен на сцену Београдског драмског. Недавно су Врањанци гледали премијерно Радаковићеве „Аматере“, у редитељској поставци Аде Лазић, а за овај текст један од најуспешнијих хрватских савремених аутора освојио је и награду на Данима сатире у Загребу.

Иначе, овом Земунцу по рођењу, епитет култног писца донео је почетком деведесетих роман „Сјај епохе“. Уследила је драма „Добро дошли у плави пакао“ (која је после деведесет извођења насилно скинута с репертоара „Керемпуха“), потом романи „Вируси“, „Што ће бити с нама“… Сваки његов наслов културна јавност ишчекује с знатижељом, јер бавећи се наизглед свакодневним темама – и те како зна да укаже на неуралгичне друштвене појаве и узбурка „духове“. Тако су и његови „Аматери“ социјално ангажована црна комедија у којој неки обични, мали људи покушавају да изађу из материјалног очаја снимајући порно филм…

* Да ли су разне врсте порнографије данас постале најлакши и најбржи начин зараде?

– У самој порнографији не видим ништа лоше, јер и најексплицитније бављење телесношћу говори о важном сегменту нашег људског постојања. Мој покојни професор Иван Цесар (професор словенистике на загребачком Филозофском факултету) дефинисао је порнографију као утопијски простор у коме су сви увек спремни на секс са сваким, у сваком тренутку. Ако нису спремни, односно ако нису вољни него буду присиљени, манипулисани, уцењени – онда више не говоримо о порнографији него о насиљу и криминалу којима је секс само канал кроз који остварују своје злочиначке науме. Као и реклама! Користи се уметничким средствима (филм, књижевност, на пример) за своје потпуно неуметничке циљеве, за своје пенетрантно насиље нашег свакидашњег живота. Не, порнографија није нужно „порнос“, прљава, прљава је политика, прљав је маркетинг, прљаве су идеологије.

* У роману „Што ће бити с нама“ бавили сте се проблемима с којима се хрватско друштво и даље бори – односу према мањинама, предрасудама, криминалцима, новим богаташима… Шта ће бити с нама на овим просторима?

– Мој роман „Што ће бити с нама“ нема у наслову знак питања. Ту се ја, као, постављам као неко ко зна и показује што ће бити с нама. А сви знамо шта ће бити – биће зло, биће превара, пауперизације пука, пљачке, биће легализовани нови облици криминала и поново перфидно украдени појмови либерализма, демократије и неких других за оправдање нелибералних, недемократских поступака. Долазе нови које неће бити брига ни за наше данашње емоције нити за наше данашње реализације, долазе нови које неће бити брига за наше снове. Долазе са урачунатим правом да буду гори од нас. Не треба бити видовит нити посебно песимистичан да би се то видело. То сасвим јасно виде сиромашни јадничак у Врању, колико и несретни пензионер у Загребу који копа по кантама за смеће.

* Има ли разлике у пријему и реакцијама између позоришних гледалаца у Београду и Загребу?

– Као и у својим драмама и романима прецизно знам о коме говорим и коме се обраћам. То су људи који су знали за боље дане, а живе у свету у коме су све њихове илузије или пропале или су постале депласиране. Публика у свакој од наших средина препознаће о чему говорим. И једни и други знају ко их је опљачкао. Очито, проблеми су исти или врло слични, па стога нема разлике у прихватању мојих текстова у разним срединама.

* Дошли сте у мало Врање (и то међу позоришне „погорелце“) на премијеру. Какви су ваши утисци?

– У Врању сам препознао исто што сам видео у мањим градовима у Хрватској: пропаст предузећа која су гарантовала развој и какав- -такав грађански живот, потом преостале рушевине бившег света…

* Еротика је присутна и у вашим драмама, а најславнији Врањанац, Бора Станковић, створио је Софку и Коштану – неке од најеротичнијих јунакиња овдашње књижевности?

– Свет чаршије у којем је видео страхоте и тугу неслободе. Мало се шта променило. Патријархат старог типа више није жив, али пресија средине на појединца (првенствено жену) није се променила. Станковић је писац који на начин свог времена инсистира на сексуалности, нарочито женских ликова. Спутана сексуалност његових јунакиња показује и сав ужас постојања таквих ликова. Не знам баш у савременој књижевности ауторе који тако суптилно граде чежњу и реализацију потиснуте жудње и тако досежу Станковићев ранг.

ЗЕМУН

* ХОЋЕТЕ ли ускоро посетити родни Земун?

– Отац ми је био официр, често се селио и тако сам се ја рођењем задесио у Земуну. Могао је то бити и Ниш, Приштина, Љубљана… Немам у том смислу неких корена, ипак, много пута сам био у Београду и Земуну. Раних успомена немам на та два града јер су се моји кад сам имао три године, преселили у Задар, после у Загреб. Како било, држим до успомена из зрелијег доба и волим што их имам.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u