Бруто зарада

Бруто зарада

30 априла 2017

Пише: Игор Вуковић

За разлику од велике већине развијених земаља у којима грађани своју зараду рачунају у бруто износу, код нас запослени своју плату рачунају нето. Пословна пракса је да када се уговара висина зараде говори се о нето износу будуће плате, иако је висина стварне зараде сваког запосленог у Србији већа и састоји се и од припадајућих пореза и доприноса.

Стварних реформи у нашој држави, између осталог, неће бити ни док се не омогући грађанима, да своје обавезне доприносе за пензионо, здравствено и осигурање од незапослености уплаћују у приватне фондове.

Опште је незадовољство стањем у здравству и са пензијама. Систем подмићивања је практично легализован у здравственим установама, а квалитет услуге катастрофалан. Част изузецима. Када се оде код приватног лекара изузетака нема, сви су услужни и професионални. Другачије се понашају исти људи. Ако је неко моралан у приватној ординацији, а није у државној, значи да је проблем у систему. Све наведено је посматрано из угла финансијера, а то је пацијент. Наравно да би, у идеалним околностима, требало бити професионалац свуда и увек, али такви људи су реткост овог трулог система, нарочито на местима која се финансирају из буџета.

Са пензијама је још драстичнији пример, јер се сваке године од свега што се створи у Србији одвоји око 13 процената да би се покрио дефицит пензионог фонда. Овде се може говорити и о сукобу генерација, јер зашто би неко ко је млад плаћао цену неспособности ранијих генерација. Зар је један млад човек не плаћа већ довољно кроз тежак долазак до запослења, лоше школство, кич и шунд на јавној сцени, па сад треба и кроз сопствену зараду? Под претпоставком да све остане исто, са демографским проблемима које Србија има, можемо ли замислити висину пензије једног таквог младог човека и да ли ће је уопште имати? Зар неколико генерација цео свој животни век треба да плаћају цену неспособности ранијих или начињене грешке можемо сви заједно да исправимо?

Колико је бедно стање у овим областима, показује чињеница да су се уз постојећа правила, успешно развиле приватне клинике и приватни пензиони и осигуравајући фондови. Већи аргумент од тога не постоји, јер и поред обавезних давања држави, грађанин је спреман да инвестира додатно у своје здравствено, пензионо и осигурање од незапослености.

Увођењем права запосленима да сами бирају шта ће радити са својим новцем, не само да би се потврдио принцип да држава треба да служи грађанину, а не он њој, већ би се смањила сива зона по питању реалних зарада, где би се запосленима исплатило да буду пријављени на већи износ јер би искористили бенефите од тога. Сада бенефита нема. Када одете код лекара, нико вас не пита да ли вам је плата 25 или 150 хиљада динара и колико уплаћујете у фонд, услуга је једнако лоша. Слично важи за пензије. Неповерење у државне фондове је максимално.

Наравно, прелазак са једног система на други мора бити постепен, нарочито по питању пензионих фондова, јер ипак треба показати одговорност за старије генерације, те бригом о њима тражити подршку за реформе. Модел по коме ће се постепено, са све мањим обавезним давањима за државне фондове омогућити излазак из истих представља најмање болно решење. Крајња тачка је она, у којој грађани бирају у које фондове, приватне или државне, ће улагати целокупан износ својих обавезних давања.

Надевене реформе представљају win-win ситуацију за буџет и грађане. Буџет дугорочно излази из дефицита, ослобађа се велики новац из БДП-а, подстиче се излазак из сиве зоне када је ниво зарада у питању, а грађани са друге стране добијају осећај поштовања и квалитетну услугу за свој новац.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u