Чедомир Јовановић као политички губавац

Чедомир Јовановић као политички губавац

15 марта 2019

Пише: Чедомир Антић

Тужни Чедомир Јовановић. Већ други пут га гледам како игра улогу политичког тифусара. Појави се у емисији само да би саговорника згадио и огубао, а народу поручио: „Сви смо ми опозиционари исти“. Пре неколико година изјаво је да је „Република Српска настала на геноциду“. На дуелу са Додиком успео је да наметне питање да ли је у Сребреници извршен геноцид и како је то живчани премијер РС десетак година раније  признао. Онда је прошле године, док је Вучић водио првог Србина да насели неки Јупитеров месец, учествовао у породичном окупљању Весића и других наказа из Жутог мора. Читава његова улога свела се на то да у једном тренутку уз блескасти осмех примети: „Знате ли да смо сви ми  некада били у истој странци?“ И недавни дуел са Вуком Јеремићем прошао је у истом маниру. Јеремић није знао шта га је снашло. Све му је замерено: и што је запослен у иностранству, што је гласао за буџет за 2013. годину, што је био у ДС-у када је тамо члан био Ђилас, и оснивање Информера, и финансијер невладине организације ЦИРСД кога толерантни, модерни и космополитски Јовановић прилично нетрпељиво зове „Брус Ли“, Јовановић му је замерио и да је „изгубио Косово“, али и да пуши скупе цигарете… Јеремић је мало одговарао, понекад би и поентирао, али је више управљао поглед ка водитељу који није знао шта да ради са вербалном дијарејом метро-карикатуре порно глумца коју је наш познати политичар одавно усвојио као свој политички имиџ.

Код Јовановића не постоји време, он је попут неког православног хермита или муслиманског мученика изван времена. Дакле, ако је Јеремић пре шест година гласао за буџет, то га дисквалификује да се данас буни против режима који су Јовановићеви међународни ауторитети онда оцењивали као слободан и демократски, док га данас сврставају међу делимично демократске и неслободне. Притом председник ЛДП-а је у оно време волео да проповеда у духу прича деци и каже: „Борисе повуци, Томо помози…“ Дакле, данашњи Јовановић би тешко напао некадашњег, само да није са њим у дубокој, бурној али срећној емотивној вези.

Да је мало рационалнији, не само да се не би хвалио својим опозиционарством, пошто је у градској власти Београда незванично био у коалицији са СПС-ом од 2009. до 2012. године, већ се не би прсио ни својим „доследним“ ставом према статусу Косова. Када је 2010. дао некакв паралелни интервју Политици, заједно са политички свеже окупаним Вучићем, тврдио је како никада није рекао да „Косово треба да буде независно“. Заинтригиран таквим колосалним лагањем, које Јовановић увек изговори кроз гримасу невиђеног гађења према злом, мишијем свету који га тако доброг, честитог и генијалног не заслужује, мало сам прегледао моју архиву и наравно, независност су тражили и он и ЛДП 2005. године. Доследно дете из брака Гледстона и Линколна је још 1997. у дуелу са Дритоном Љајићијем (једном алкохолисаном верзијом Јовановићевог садашњег другара, албанског шовинисте Аљбина Куртија) тврдио да су 1989. Албанци сами себи укинули аутономију, позвао га да не зазива референдум о независности и да прихвати два региона која је на Косову предвидео концепт регионализације академика Миодрага Јовичића.

То је Јовановић, Вучићев брат по истинољубивости и посестрима Маје Гојковић по доследности.

Јако је занимљиво и када Јовановић саговорнику замери што га криминализује и следећи писање разних „новина“ представља као мафијаша.  Јовановић заборавља неколико ситница. Када је крајем лета 2002. извршен атентат на Љубишу Буху званог Чуме, престрављени криминалац је позвао прво Бебу Поповића, а онда су о његовом проблему размишљали њих двојица заједно са Јовановићем. Какве везе има председник посланичке групе ДОС-а са сурчинским гангстером, мање од године дана пре погибије Зорана Ђинђића судски органи никада нису утврђивали. Процена да онај ко је први звао усплахиреног сурчинског батицу и стоји из покушаја његовог убиства, достојна самог дон Вита Корлеона, потекла је управо од нашег честитог мр Јуропа, великог демократе и поштењачине Чедомира Јовановића. Стицајем околности, знам да га је много месеци после побуне црвених беретки, возио човек који је припадао овој јединици а касније је пред Специјалним судом осуђен на осам година робије за учешће у том злочину.  Како то?! Треба се само досетити сведочења Дејана Миленковића Багзија које тешко оптужује Јовановића. Оптужбе никада нису испитане, али је Багзију прохваћен статус „сведока сарадника“. Ружно је што Јовановић сада тако тешко оптужује Милана Веруовића. Било би добро да оспори аргументе који су у књизи Трећи метак, у оном политичким делу писаном на основу јасних и проверљивих извора, врло солидни. Чињеница је да је 12. марта 2003. Ђинђић убијен а Веруовић тешко рањен. Кад смо код тога, Јовановић тврди да га криминалци мрзе зато што је био окосница обрачуна са њима. Оставимо историји да процени шта је дипломирани драматург, посланик и шеф посланичке групе имао са борбом против организованог криминала. Пошто се Јовановић у све мешао, и одиграо је централну улогу (заједно са Земуницима и Сурчинцима) приликом хапшења Милошевића крајем марта 2001., остаје ми само да се питам како то да није имао важну ролу приликом намераваног хапшења Земунског клана и Легије које је било заказано за, ако се не варам, 15. март 2003. године. Зашто је у то време боравио на одмору у Италији?

Јовановић тврди да му непријатељи нападају породицу. Једном давно, док смо „чували ватру“ шетајући заједно са тридесетак незадовољника током зимских месеци 2000. године, питао сам мог тадашњег пријатеља Јовановића (касније ће „раскинути са прошлошћу“ и собом у њој) зашто се Марко Милошевић понаша као раскалашно и размежено дете иако је у том тренутку имао 26 година. Јовановић је сместа рекао да то ради да „би казнио свога оца, зато што га је осудио да читав живот живи под његовом сенком и са његовом кривицом“. Пошто до сада, хвала Богу, није забележен напад на Јовановићеву децу, питам се да ли би живот са телохранитељима и под сенком оптужби на рачун њиховог оца, овај требао макар делимично да припише као сопствену одговорност.

Јовановића никада нису без повода блатили тврдећи да непоштено и раскалашно живи. Он је увек лично покушавао да се као такав представи јавности. Велики пословни човек ушао је у бизнис док је био на власти. У једној емисији професор Миодраг Зец је уз злурадо задовољство јасно показао да бизнисмен Јовановић не разликује порезе и не разуме баш природу пдв-а. Наравно, студирао је економију па напустио, а драматургију је дипломирао после пуних осам година. Онда он такав прозива некога ко је дипломирао на Кембриџу, а магистрирао на Харварду. У данашње време подаци о пословању предузећа су мање-више јавни. Било би добро када би пореска управа и тужилаштво радили свој посао. Пре пар година сам читао текст у Политицио пословању Јовановићевих предузећа и морам да кажем да нисам био фасциниран билансима. Игра је једноставна, хајде да рачунамо да сав пријављен профит и све плате које је зарадио Јованновић као политичар није трошио ни нашта друго до на луксуз о коме је лично говорио за медије. Сетимо се експедиција широм планете којима се хвалио, луксузних кућа и станова којима се поносио, аутомобила и мотора којима се дичио на конференцијама за новинаре. Ако се докаже да је потрошио више него што је приказивао, јасно је да је почињено кривично дело. То се наравно неће догодити докле год је држава оваква, судство несамостално а Јовановић послушан.

Занимљив је тај однос некада младог политичара према новцу. Сећам се како је почетком 2000. Јовановић подсмешљиво говорио о фукционеру Социјалдемократије Бобану Орлићу: „Пусти га…“- смешио се, „Он је безопасан – живи од плате.“ Дакле, већ тада Јовановић је о приходима политичара имао једно сасвим неевропско размишљање, које нажалост преовладава код наших људи. Вук Јеремић  од 2017. делује као српски политичар и вођа једне наше странке. Видећемо хоће ли наставити тренутни полет и може ли да превазиђе ограничења која су упропастила Јовановића, Динкића и многе друге младе таленте који су некада будили толико наде. Јеремићева идеја да обелодани своје изворе прихода и на њих плати порез, храбра је и већ четврт века нема упоредника. Јовановићев подсмех подсећа на понашање радикала када је Ђинђић објавио да поседује два стана, стотинак хиљада марака и неколико акција кока-коле. Примитивне радикалске лоповчине су се саблажњавале и бечиле на човека који до тада није био на власти нити је имао утицај на управљање макар и једном српском општином. Слично сада ради и Јовановић, који за разлику од Шешеља не покушава да се претвара да је скроман. Јеремић мора да одлучи шта ће да ради и шта је за њега најбоље. Ако желиш да народ гласа за тебе, можеш да имаш храбру и непопуларну политику, али не смеш да се много разликујеш од оних који те бирају. То је међутим, његова ствар.

Док нервозно чека нечије услуге због којих ратује са опозицијом представљајући разлоге за такво понашање као сопствени хир и гордост, Јовановић мора да зна да сви ми носимо одговорност. Ја никада нисам помислио да је мој син жртва режима зато што му нису дали да путује авионом. Режимски потрчко, онај несрећни барбикин мужјак у пензији који је некада тако лепо ћурлијао уз Дивјана и Шапера, тврдио је јавно да злоупотребљавам болесно дете ради личне промоције. Јовановић такву неправду никада није доживео, и овакав дрхтурав и нервозан не би умео да је поднесе а да се не сломи.

Свако треба да мисли о туђој деци, јер бранећи њих најбоље обезбеђујемо сопствену. Када сарађује са бошњачким шовинистима, насилником Емиром Суљагићем и Жељком Комшићем или слави од мржње излуделог Аљбина Куртија, Јовановић подржава снаге које у Србији имају упореднике у маргиналним екстремистичким и профашистичким групама. У Србији од комунистичког терора из четрдесетих година до данас деца нису страдала због родитеља. Дешава се, међутим, да се деца згаде над родитељима. Ако деца Српске доживе прогон победом великобошњачког национализма, можда се деси да тада одрасла Јовановићева деца примете да он залажући се за „мир“ није сарађивао са малобројним бошњачким и албанским мировним организацијама, већ са њиховим „образима“ и „националним стројевима“. Сигуран сам да када превладају разум, памет и поштење, а нова поколења размисле својом главом, Јовановић опет неће из свега извући поуку, већ ће му похлепном и злом и тада неко други бити крив – можда управо његова деца.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u