Четврта страна босанског сукоба

Четврта страна босанског сукоба

21 октобра 2015

Nenad Kecmanovic 5543Пише: Ненад Кецмановић

У 30-годишњим ратним и политичким сукобима три стране у БиХ често се занемарује четврта. Било је муслимани и Хрвати против Срба. Било је и сви против свакога. Сада би се могло рећи да су Бошњаци затегли и са Хрватима у ФБиХ и са Србима у БиХ. Четврта страна је спољни фактор. Заборављено је – ако је у конфузној ситуацији уочи смјене система било и примијећено – да се четврта страна укључила и прије првих демократских избора.

Као и у свим тада социјалистичким земљама, Запад је зазирао од евентуалне побједе лијевих странака као прокомунистичких или криптокомунистичких, јер би касније могле да изведу рестаурацију бившег система. А, пошто је социјализам одавно био уништио грађанску класу и није могло бити грађанских партија, њихови фаворити биле су националне странке. Тако је било у свим источноевропским земљама, па и у СФРЈ и у СРБиХ. Дураковићев СДП, Антини реформисти, либерали Расима Кадића и сл. били су планирани за касније, пошто СДА, СДС и ХДЗ заувијек поразе „црвене“ непријатеље у хладном рату.

ЦЕПАЊЕ ЧЕТВРТЕ СТРАНЕ
Да ли су западне политичке симпатије према „беиха“ националистима обухватиле и неку конкретнију подршку, нико до сада није помињао, али Цимерманов наговор Изетбеговића да одустане од Кутиљеровог плана и уђе у рат против два јача противника јасно је показао да се мијешају. Након тога долази фаза разилажења и унутар четврте стране: европска, посебно француска и британска дипломатија покрећу серију мировних иницијатива по принципу „Босна цијела из три дијела“, али по инструкцијама САД, Алија све одбија.

Како је рат узимао маха, „четврта страна“ и сама се била подијелила на три босанске стране. Према Хантигтоновом моделу „сукоба цивилизација“ (културно-религијских блокова), моћне западноевропске католичке државе стале су уз Хрвате, богате арапске и све муслиманске државе уз Бошњаке, а тада нејаке православно-словенске уз Србе. Наклоност САД према Бошњацима била је, објаснио је сенатор Лантош, компензација муслиманима на Блиском истоку за произраелску политику Стејт департмента.

Дискретна и ограничена америчка подршка Бошњацима у оружју и муџахединима против ВРС и ХВО одржала их је на ивици капитулације. Онда је услиједио америчко-њемачки Вашингтонски споразум о затварању бошњачко-хрватског фронта и заједничком ентитету. И у финалу НАТО бомбардовање положаја побједничке српске војске како би се терен приредио за унапријед зацртану унутрашњу подјелу 51:49 одсто и Дејтонски споразум.

ДА СЕ НИСУ МЕШАЛИ
Годину касније почело је черечење Дејтона и из Брисела и из Вашингтона у прилог централизације и унитаризације: бонска овлашћења, увођење протектората, диктатура високих представника, отимање надлежности, наметање закона, смјене политичара. Све у свему, испада да је судбину БиХ кројила више четврта страна него све три преостале. Није ни чудо, та страна била је војно, политички, економски итд. надмоћна у односу на друге три заједно. Могла је да удара по свакој од њих, а за њих је била недодирљива јер је глумила неутралну „међународну заједницу“ иако је, дакако, имала своје интересе. Радила је миротворно, али и „нехотице“, „у незнању“, „случајно“ итд. распиривала и усмјеравала сукобе у складу са својом политиком. Некад јединственом, некад подијељеном, увијек нетранспарентном. Шта би било да четврте стране није ни било?

Да Ватикан преко Каптола није у посљедњи час сугерисао Хрватима да на референдуму подрже независну БиХ, грађанског рата не би ни било. Да Изетбеговића није натоциљао Цимерман, до унутрашњег мирног разграничења дошло би прије, а не послије рата. Да је Брисел поштовао равноправност конститутивних народа, судбина БиХ не би се рјешавала оружаним, него политичким средствима. Да Њемачка и САД нису Хрвате преварили обећањем о конфедерацији Федерације са Хрватском, „Херцег-Босна“ не би данас била тзв. Да Хашки суд није поштедио Бошњаке, они не би сада фантазирали о себи као „добрим Бошњанима“ и о комшијама као агресорима. Да ОХР правним и политичким насиљем није ревидирао Дејтон, Срби не би данас морали да га рехабилитују референдумом.

Они који су се у босанској заврзлами највише уздали у четврту страну најгоре су прошли: Бошњаци су остали и без јединствене БиХ и без свог ентитета, Хрвати без конфедерације са Хрватском и трећег ентитета. А некооперативни Срби, који су се, лишени јаких савезника, највише уздали у се, јесу отргнути од Србије, али су бар у прилици да бране дејтонску Српску. Политику четврте стране не треба тумачити искључиво наклоношћу према некој од страна. Та политика је увијек била у складу са интересима САД и сателитске ЕУ, а никад по мјери БиХ. Сами су се током рата вајкали да је међународном признању требало да претходи унутрашњи консензус, а данас кажу да је стање под влашћу ОХР горе него икада.

Зар није онда вријеме да Бошњаке, Србе и Хрвате пусте да се договоре без спољног уплитања. Једино још то није испробано, па вриједи покушати. Ако ништа друго, схватиће да је мијешање четврте стране наудило свима и да би, да га није било, било мање лоше за све.

(ПрессРС)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Matija says:

    Bas tako postovani profesore! Uvjek tacno I sa debelim cinjenicama. Bravo, pozdrav.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u