Четвртвековље | INTERMAGAZIN

Četvrtvekovlje

11 januara 2017

03--Antic-Cedomir 243

Piše: Čedomir Antić

Pre dvadeset i pet godina, na osnovu odluke svih poslanika Srba u Skupštini SR Bosne i Hercegovine i na temeljima suverene odluke našeg naroda izražene na plebiscitu, proglašena je Republika Srpskog Naroda u Bosni i Hercegovini. Srpske zemlje u SR Bosni i Hercegovini tada su po prvi put politički objedinjene, a naš narod počeo je da stvara svoju budućnost samostalno – bez Jugoslavije, Evropske zajednice…

Odluka da stvaraju svoju državu mimo jugoslovenskih ili nekih drugih okvira bila je teška i nametnuta. Prethodno je prvo na nedemokratski način i protivno važećem ustavu ukinuta SFR Jugoslavija, zajednička država srpskog naroda stvorena i obnovljena po cenu ogromnih žrtava pobedama u dva svetska rata. Razarana delovanjem fašističkog i komunističkog totalitarizma tokom čitavog svog postojanja. SFR Jugoslavija nestala je voljom partijskih rukovodstava i dva njena naroda koji zajedno u njenom stanovništvu nisu bili brojniji nego Srbi u BiH ili Crnoj Gori. Zatim su kršenjem republičkog ustava Srbi u SR BiH sistematski preglasavani tako da je proces osamostaljenja sproveden odlukom Muslimana i Hrvata. Početkom tog procesa politički predstavnici Srba u SR BiH dali su ponudu muslimanskim vođama. Bili su spremni da prihvate unitarnu državu kao okvir budućeg ustavnog reformisanja, ali pod uslovom da ona ostane u modernoj i labavoj federaciji sa Srbijom i Crnom Gorom. Alija Izetbegović je ovaj sporazum odbio. Zato su Srbi tražili svoju državu koja bi ostala u zajednici sa Srbijom ili makar imala samostalnost u okviru konfederalne BiH. Nisu tražili ništa više od onog što su Slovenija i Hrvatska zahtevale u odnosu na Jugoslaviju. Vreme je dalo za pravo srpskom narodu i njegovim državotvorcima od 9. januara 1992. godine. Već u martu 1992. predstavnici tri naroda prihvatili su ustavno uređenje koje su predložili posrednici Evropske unije. Ustavno uređenje koje postoji danas – istina sa nešto manjom autonomijom i drugačije raspodeljenim teritorijama – trebalo je da bude uspostavljeno pre proglašenja nezavisnosti BiH. Izetbegović je ovaj predlog prvo prihvatio, a onda je u sporazumu sa američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom isti odbio. Zatim je proglašena nezavisnost BiH protiv volje srpskog naroda i uprkos činjenici da muslimsko-hrvatski referendum o nezavisnosti nije uspeo. U ratu – teškom, krvavom i prljavom, odbranjena je Republika Srpska. Po cenu velikih žrtava, teških grešaka i međunarodnog globalnog prokletstva koje su SAD i tri njene saveznice u Evropi bacile na čitav srpski narod. Uprkos vojnoj agresiji SAD, NATO i Hrvatske vojske, te dolasku hiljada islamskih ekstremista i samog Osame bin Ladena, Srpska je odbranjena i posle dejtonskih pregovora međunarodno priznata kao entitet koji čini složenu državu Bosnu i Hercegovinu.

Republika Srpska se posle 1995. postojano razvijala, ali je pod pritiscima stranih protektora u BiH izgubila čak šezdeset i četiri nadležnosti. Trebalo je vremena da u državi sazre jedinstvo i volja da se uspešno suprotstave kršenju prava i sloboda, baš kao što je trebalo vremena da se uzdigne Ruska Federacija i makar malo povrati Republika Srbija.

Posle četrvt veka postojanja vreme je za bilans obnovljene srpske države zapadno od Drine – prve nakon što su izumrli Kotromanići. Srpska je stvorena i odbranjena uprkos volji tadašnjih velikih sila, uključujući u Rusku Federaciju. Ona je stvorena demokratski i tvrdnja da je reč o entitetu nastalom na genocidu nema potvrdu niti u jednoj sudskoj odluci (dobar primer je presuda generalu Perišiću), niti ona uopšte može biti iznesena kao ozbiljna i na moralu zasnovana tvrdnja. U EU i SAD mnogi tvrde da Republika Srpska nije država. Reč je takođe o netačnoj tvrdnji. Bivše jugoslovenske republike su imale manju samostalnost, sasvim sumnjiv demokratski legitimitet, niže međunarodno priznanje… Pa ipak su bile definisane kao države i kao takve su bez mnogo premišljanja prihvaćene onda kada su SR Nemačka i poslednja evropska teokratija svedena na jedno rimsko brdo, odlučile da Jugoslavija ne treba više da postoji. Moderni svet je nastao na naslućivanju onoga što se ne vidi: atoma u materiji, impresije i smisla u nejasnim delima slikara… Kako to da ne priznaje državnost entitetu koji je u sebi sabrao demokratsku i legitimnu sudsku, izvršnu i zakonodavnu vlast?

Pred republikom Srpskom su godine izazova. Preživala je, i sama ta činjenica predstavlja trijumf slobode, demokratije i ravnopravnosti. Njeni strani protektori su se povukli. Ostala je birokratija nemoćna da svoj stav nametne Ujedinjenim nacijama ili NATO-u. Preostali su i problemi: od demografskih, nedostatka stručnjaka… do rešenja ustavnog odnosa sa drugim entitetom.

Ipak, stvaranje Srpske pokazalo je da je naš narod sposoban da odbrani slobodu i sačuva državu. Pitam se šta bi bilo sa Hrvatskom, Đukanovićevom Crnom Gorom ili Albanijom da je na njih pojedinačno pao takav gnev velikih sila i sa njim višedecenijski pritisci kakve su trpeli Srbi širom Balkana i Srbija.

  Godišnjica Republike Srpske zato inspiriše i obavezuje.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *