Да ли бисмо волели да се исти такав референдум као у Грчкој у недељу одржава и у Србији?

Да ли бисмо волели да се исти такав референдум као у Грчкој у недељу одржава и у Србији?

4 јула 2015

zeljko-cvijanovic 565Пише: Жељко Цвијановић

1.

Такву кампању мржње и застрашивања Европа није видела још откако се 90-тих била устремила на Србију. (Оно са Русијом, нешто је друго; мржње не фали, али застрашивање… било би превише.) Грке и њихове изабране лидере као неодговорне јужњачке дрипце који у хладовини чешу своје стомаке данас не описује само булеварски Билд, који, јефтино подастирући архивске фотографије насмејаног Алексиса Ципраса, пише да грчки премијер не скида свој лакомислени осмех док се његов народ суочава са највећом драмом од грађанског рата (1946-1949). Није од Билда одмеренија ни Кристин Лагард, шефица ММФ, кад каже да њена симпатична фирма за каматарење и погребне услуге никад у својој историји није имала горег клијента од Грчке. Није ни Волфганг Шојбле, док се одева у оклоп и од чувара немачке касе претвара у браниоца европских зидина од грчких варвара. „Грчка влада неће моћи да уништи Европу”, каже он.

Кампања мржње и застрашивања не води се само у европском етру; свој део терета преузео је и добар део грчких медија и друштвене елите. Прозападни Катимерини (у преводу на српски – Блиц), пише о референдуму као о судњем дану, док описује како се грчки сељаци по затварању банака враћају у предновчано доба, нудећу своје производе у робној размени. У истим новинама 246 грчких либералних економиста (у преводу: А. Влаховић, П. Петровић, Д. Поповић…) враћају свој дуг европским грантовима, панично позивајући земљаке да прихвате услове поверилаца.

2.

Тако је постављена формула за израчунавање исхода недељног референдума. На једној страни је јасна потреба Грка да своју отету судбину врате у руке. На другој је страх да ће тиме закуцати своју и судбину Грчке за цео овај век? Разлика између те две вредности даће исход референдума. Или једноставније: што буде већи број Грка код којих страх од катастрофе победи жељу да сами управљају својом судбином, то ће победа поверилаца имати веће шансе. И обратно.

Наравно, није то само грчка формула, већ сваке европске колонизоване земље. Није зато случајно што све те несреће толико личе једна на другу; још мање што се Катимерини овде зове Блиц и што 246 грчких економиста који верују да је врховни државни интерес њихове земље да задовољи интерес странаца, има толико двојника у Србији. Отуда, над нама који верујемо како су сва људска и небеска правда на страни Грка и њихових лидера лебди питање које нас дели: да ли бисмо волели да се исти такав референдум, под истим условима и са истим последицама у недељу одржава и у Србији? Ја не бих.

3.

Целој причи посебно претеће значење даје то што између Грка и њихових поверилаца никаквих озбиљних преговора није ни било. И то се видело одмах, кад су Ципрас и Варуфакис, уместо са повериоцима, били усмерени да разговарају са њиховим политичким представницима. Ови опет нису разговарали са Грцима да би дошли до решења, већ само зато да би могли да их представе као непоправљиве аматере и авантуристе, као грешку унутар уходаног система, коју је од самог почетка требало елиминисати, брзо и брутално, како се не би понављала на другим местима.

Чини се да ту стратегију Запада Ципрас и, посебно, Варуфакис нису разумевали од почетка, боље рећи да, као пристојан свет, нису могли да схвате на шта су све њихови противници спремни. Уништена Сириза – то би за њих било идеално решење, али и скоро 11 милиона темељно уништених Грка лако ће ући у девизу да што се мора није тешко. Зато одлука о референдуму о условима поверилаца није била ни добра ни лоша. Била је изнуђена, и једино могућа.

4.

Ако се Грци уплаше и гласају за кредиторе уместо за себе, биће то тврд доказ да судбина колоније није избор, већ неминовност и да нема живота изван Тројке. Наравно, у тим условима Сириза ће изгубити власт. Самарас, ако се врати на њу, одмах ће се суочити с тим да ће Меркелова – која је, откако је буквално отпустила Папандреуа, са грчким премијерима разговарала као с крпом – с њим разговарати као са прљавом крпом. Јер ништа се тако брутално не кажњава као неуспешан отпор, у чему ће Грчку, више од било кога, разумети Србија. Тек, уверење да нема суштинских промена унутар система као и да их сам систем не дозвољава на политички начин, могло би озбиљно да затегне не само Грчку већ и добар део политика у Јужној Европи. То би у очајничком корпусу обезнађене младежи опет могло да доведе до енормног раста насиља, отпора, па и почетка тероризма.

Ако Грци гласају против, то ће значити да су као народ показали политичку вољу за суверенитетом, али још увек не и да су освојили суверенитет. (Тај проблем неразликовања политичке воље за суверенитетом и суверенитета јесте темељни проблем српске суверенистичке политике и интелигенције данас. Иако поличка воља јесте causa sine qua non суверенитета, она је далеко од суверенитета самог.) У том случају, после слома финансијског система земље, Грчка више неће бити проблем еврозоне, па ни ЕУ, већ озбиљан геополитички проблем у рангу Украјине. Наиме, уколико после грчког „не“ Американци не зауставе одмазду Меркелове, биће тешко зауставити Ципраса, ојачаног народним мандатом са референдума, да потражи помоћ Русије и земаља БРИКС.

5.

Овда треба застати и подсетити се две ствари. Прво, Ципрасу је било много лакше да забије прст у око Меркеловој и распише референдум него да прихвати Путинову понуду за пет милијарди за наставак Турског тока и стане у ред за новац у банци БРИКС. Наравно, прво је прича о европским финансијама и европској политици моћи, а друго озбиљан геополитички заокрет. Прво ће на Ципраса сручити гнев Меркелове и њених сателита, друго ће му на врат ставити Вашингтон. Зато се ваља подсетити и друге важне ствари: Грчка је НАТО земља, и то у актуелним стратешким плановима Алијансе важнија од многих војно и политички моћнијих чланица.

То би значило да Грчка – која ће се, ако каже „не“, наћи под мање или више скривеним санкцијама и опструкцијом Берлина – чупање своје економије не може заснивати ни на чему другом сем на промени геополитичке парадигме. Е сад, ко зна колико се Черчил на Јалти и у Потсдаму тукао за Грчку и шта је све био спреман Стаљину да преда за њу, тај би морао и да зна да би Грчка у руском геополитичком корпусу, после низа губитака, била први руски добитак у послератној Европи у односу на Јалту. Једноставније речено: то неће моћи без велике гужве, можда чак и рата.

Све то постаје много вероватније ако се зна да ће резултат референдума, какав год да буде, бити тесан и да ће обновити поделу грчког друштва, и то не далеко од свеже зараслих линија из грађанског рата. Речју, после референдума Грчка ће бити много ближа новим још тежим искушењима него суверенитету. Наравно, дубока дестабилизација Грчке дестабилизоваће цео Балкан, пре свега оне земље преко којих би требало да иде Турски ток а за чијом стабилности Русија има интерес – Македонију и Србију. Самим тим, са победничким Ципрасом, који мења геополиитчку парадигму, на Балкан би, гласније него икад, била призвана Америка, којој се од силних мајсторстава једно ни данас не може оспорити – оно за изазивање криза и ратова.

6.

Мало је у Србији оних, чак и у политичком врху, који дубоко не саосећају са Грчком, схватајући колико се њена криза тиче и Србије. Гледати, међутим, на Грчку данас само са надом, без страха, бездушно је и глупо, таман онолико колико је глупа вера у то да је окупатору довољни рећи „не“, и да се одмах после тога отвара свет у најлепшим бојама. Гледати, опет, на Грчку са страхом, без наде, није само кукавички него је и одбијање да се сагледају процеси и препознају прилике. Гледати и са страхом и са надом значи препознати колико је ствари тамо отишло предалеко и колико ће их бити тешко контролисати – и избећи то овде колико се може, наравно. Значи и препознати да се један свет, за који смо доскоро веровали да је једини могући, на наше очи распада и припремати се за живот после њега.

7.

Грчка нам дакле даје наду да ће свет који познајемо и у коме Србима није дато иоле пристојно место завршити у пепелу. Али Грчка нас и оставља у мраку и страху од тога како ће изгледати будући свет, где подједнако (не)уверљиво звуче и они који верују да ће бити бољи и они који знају како ће бити гори од овог. А то ће рећи да је данас, посебно у народу кога није остало за још једну велику изгибију, много боље високо подићи уши и ослушкивати него правити буку иза које ћемо скривати незнање, па још маскирано најузвишенијим идеалима слободе.

(Стандард.рс)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Babana says:

    Cvijanovicu, PICKETINO jedna. Podguzna picoustina muva. Nekidan u emisiji na PINKU, sjedis kao panj i klimas glavom potvrdno na Vuciceve nebuloze i lazi. Nisi mu ni jednom rjecju kontrirao ni osporio njegove gadosti. Micite ovog izdajnika sa Srpskih portala

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u