ДА ЛИ СРБИЈА КЛИЗИ У РАТ?

ДА ЛИ СРБИЈА КЛИЗИ У РАТ?

22 јула 2018

Накарадно, уз много импровизација и натегнутих објашњења, у нашој јавности је постављена сасвим погрешна дилема око косовског питања: замрзнути конфликт или решење.

Пошто се у оваквој једначини замрзнути конфликт поставља насупрот решења, онда такво стање само по себи није решење. А оно што није решење — јесте проблем. Односно, како се често истиче — потпуна пропаст. Свашта се о томе може чути: од тога да ће нас та пропаст увести у нове ратове, да се тако доводи у питање будућност наше деце, до страних инвеститора који ће из Србије побећи. И све због замрзнутог конфликта.



Дефиниција замрзнутог конфликта (једна од најчешће цитираних) описује ту појаву у међународној политици као ситуацију у којој се после завршетка оружаног сукоба није пронашло решење на које пристају сукобљене стране. Због тога свака од страна тумачи стање на терену на свој начин, па се јављају бројни неспоразуми.

Замрзнути конфликт може настати из два разлога: прво, када по завршетку оружаног сукоба две стране не потпишу мировни споразум или неки други договор обавезујућег карактера, те између њих нема никаквих директних односа; друго, када се потписани мировни споразуми не поштују, што утиче на делимично „замрзавање односа“ између две стране и онемогућава проналажење дугорочно одрживог решења. Није правило, али се најчешће дешава да замрзнути конфликти из прве групе „производе ратове“, док ови из друге групе изазивају политичке напетости, ескалирају кроз повремене мање кризе, али се некако током времена решавају.

Први случај проналазимо на примерима Јужне Осетије, Абхазије, Нагорно-Карабаха, Кашмира и донекле Крима. У ову групу се могу сврстати и Пунтланд и Сомалиланд, који су прогласили независност на територији Сомалије, мада је ту неких покушаја утврђивања релација било. Други случај се тиче корејске кризе, Западне Сахаре, Тајвана, Кипра, Придњестровља, у одређеној мери то постају и примери Доњецка и Луганска после потписивања Минских споразума (или се барем сви надамо да ће то постати применом договореног у догледној будућности), али и Палестине.

Такође и — Косова и Метохије. „Косовско питање“, сагледавано из угла и теорије и праксе, не представља најтежи облик замрзнутог конфликта, већ спада у категорију оних који се „могу држати под контролом“, уз став обе стране „како су сагласне да сагласности о политичком решењу нема“.

Када је у питању Косово и Метохија, да би се сагледало шта и како даље, најпре је неопходно анализирати: зашто је то постао замрзнути конфликт?

Ако се вратимо на дефиниције и категоризације, јасно је: зато што нису поштовани уговорени мировни споразуми. Својеврсни мировни споразум, којим је заустављен рат на Косову, била је Резолуција СБ УН 1244. Усаглашавању овог документа, уз пратећа два анекса, претходила су два и по месеца интензивних разговора између пет сталних чланица СБ УН, као и са руководством СР Југославије. Живадин Јовановић је тај процес упоредио са дешавањима на Берлинском конгресу, што је у великој мери тачно.

Око 1244 су били сагласни и САД, и ЕУ, и Русија, и Кина, као и бројне, у том тренутку регионалне силе, које су кроз механизме УН помагале да се дође до задовољавајућих формулација у оквиру Поглавља 6. У овом документу се на више места спомиње „територијални интегритет и суверенитет СР Југославије“, ниједном се не употребљава појам „независност“, а подвлачи се значај „суштинске аутономије и самоуправе за Косово“.

И током успостављања УНМИК-а, затим рада Каија Аидеа, па Ахтисаријевог процеса, потом преговора које води Тројка, званичници Србије су истицали спремност да се о „суштинској аутономији и самоуправи“ направи договор. Безброј решења је нуђено, свашта је стављано на сто под паролом „више од аутономије мање од независности“, што је била директна порука да официјелни Београд нема циљ да замрзава конфликт, већ да се у складу са мировним споразумом дефинише политички оквир. Западни блок, предвођен САД, Великом Британијом и ЕУ је имао други циљ и потпуним минирањем Резолуције 1244 увео кризу у стање замрзнутог конфликта.

После 2008. године су различита руководства Србије пристајала на договарање нових односа са Приштином, а Бриселски споразум се у том контексту може тумачити као мировни уговор, којим се покушавају умањити нежељени ефекти замрзнутог конфликта.

И поново, као и у случају Резолуције 1244, одредбе тог споразума нису спроведене у дело, не због Београда, већ због друге стране, чије ставове подржава исти онај Западни блок, који је грубо прекршио и претходни уговор. До стања замрзнутог конфликта не долази због Србије. То није одговорност званичног Београда.

Нова рунда разговора, која треба да изнедри „правно обавезујући споразум“, није избор између замрзнутог конфликта или решења, већ између замрзнутог конфликта или капитулације. Очигледно је, од Србије се захтева да омогући такозваној „Републици Косово“ столицу у УН, чиме би Резолуција 1244 постала ништавна, а испуњавање обавеза из Бриселског споразума остављено на вољу властима у Приштини. И за Албанце и за њихове спонзоре решење је капитулација Србије. Али, то за нас не може бити решење.



Отуда и закључак да до политичког решења у будућности можемо доћи само преко временски ограниченог замрзавања конфликта, уз примену досад уговорених споразума, којима би се делимично нормализовали односи са Приштином. Наравно, уколико се тога придржава и друга страна. На крају, бројни примери нам показују да се са замрзнутим конфликтом може живети и без већих последица. И Кипар и Тајван су замрзнути конфликти, па су обезбедили значајан економски раст током претходних деценија. Мароко је постао најразвијенија држава Магреба, а Придњестровље је изградило институције и образовни систем који су по много чему испред молдавских. Две Кореје су коначно почеле преговоре после дугог периода натегнутости, а у том времену једна је постала економска сила у глобалним размерама, а друга нуклеарна војна сила. Будућност наше деце, економски раст и развој државе зависе од великог броја фактора, на које замрзнути конфликт може, али и не мора утицати.Исто тако, замрзнути конфликти из друге категорије уопште не морају узроковати нова ратна сукобљавања. За рат је потребан повод, који Србија не нуди. Једнако, да би се започео рат, неопходан је одређени међународно-политички легитимитет, који Албанци не могу обезбедити. Због тога би мање требало размишљати о последицама могућег замрзавања конфликта, већ пре свега о последицама евентуалне капитулације.

Оне би у сваком погледу биле драматичне и узроковале дугорочну дестабилизацију унутар Србије. Решење за Косово и Метохију треба тражити, али ако то води преко капитулације, онда је боље замрзавање конфликта. Између осталог и зато што одговорност за такав расплет не би пала на наша плећа. А то је и те како важан аргумент за неке будуће преговоре, како са Албанцима тако и са другим актерима међународних односа.

(Душан Пророковић / Спутњик)

KOMENTARI



7 коментара

  1. Gnevni Gnevio says:

    Putin je lepo rekao da ne treba da podležemo žurbi koju nam nameću zapadni "prijatelji".

  2. milorad says:

    nema političkog rešenja kosova, a šiptari i NATO NISU uspeli da završe VOJNO rešenje kao što su mislili, RAT je NEMINOVAN i ako se pripremimo kako treba odraćemo ih.Tzv. " zamrzavanje" konflikta je samo priprema za predstojeći rat, mi taj rat ne možemo0 da izbegnemo ali ne treba ni da se plašimo toga ako se dobro naoružamo i obezbedimo PODRŠKU sa strane.Amerikanci će pred sam rat da sklone dupe iz bondstila:) i onda imamo samo naci NATO i NACI baliste da rešimo i KONAČNO završimo 2.sv. rat u srbiji.

  3. goran says:

    Kupujmo oruzje, rat je neizbezan. Samo kada vide volju naroda za svojom teritorijom, Siposi ce bezati. Nijedan i nema papire za boravak na toj teoritoriji, prema tome, sto pre rat pocne, to bolje.

  4. Miraš says:

    Predsednik Sirije i Vlada Sirije ne vidim da prave "sveobuhvatni mirovni sporazum" sa tamošnjim teroristima-pobunjenicima ostavljajući im mogućnost da otcepe i osamostale deo teritorije države (Sirije), a jasno je da i na Kosovu i u Siriji pobunjenike-teroriste isto podržavaju Amerikanci i Zapad (тј. мрачна елита). Projekat Kosovo bio bi jedini uspešan otimački projekat u novije vreme koje su podržavali Amerika i Zapad ako Srbija prihvati kapitulaciju kao срећно rešenje. Ranije smo govorili o "SRAMNOJ KAPITULACIJI", a sada se kapitulacijи даје лепше име, валјда да би се удала као часна девојка, diže i uzdiže na pijedastal nacionalne sreće Srbije jer će navodno obezbediti miran život. Nakon kapitulacije Srbije nad delom njene teritorije da li ćemo imati taj "miran život" jer našim uzmicanjem protivnik će biti samo ohrabren, a njegova sklonost ka širenju i otimanju nastaviće se, odnosno već se nastavlja traženjem Preševa do Niša i traženjem Raške oblasti... Иначе сmatra se da процеси razgradnjе i komadanjа postojećih država у савременом свету po etničkom principu и још по религијском принципу zapravo су program nove svetske vlade u senci (мрачне елите) са цилјем да се постојећим државама одузме суверенитет и да се направе нове манје и ослаблјене државе без правог суверенитета, а под контролом те светске владе. Vidimo čitav niz ratova sa takvim ciljem, a najžešće je na Bliskom istoku. Takodje u Ukrajinи je uvedena veoma slična vrsta сукоба te nije slučajno što se u toj državi jako podstiče sukob etnički ukrajinski protiv etničkog ruskog. Nisam баш pristalica ни потпуно etničkih država jer iskreno bilo bi mi dosadno da svi ličimo jedni na druge kao jaje jajetu. Još je gore što preterano i agresivno zadiranje samo u etničko pitanje vodi slabljenju države i siromaštvu svih njenih gradjana... Дакле имамо два питанја: 1. куда иде Косово и Метохија 2) Србија данас колико је уопште суверена држава и колико је већ предала свој суверенитет моћном страном фактору. ZAKLJUČAK: Da li će biti rata у Србији to zavisi najviše od toga koliko su sada u zaostajanju snage koje su pokretale i pokreću ratove po celom svetu, а не само од Албанаца. Ako su tamo od 90-tih godina uspešno pokrenuli ratove sa ciljem raspada i komadanja nekadašnje SFRJ, to ne znači da će ovde kod nas ponovnim otvaranjem rata opet imati uspeha. Mogli bi i izgubiti nešto od toga što su dosad postigli, a prvenstveno mislim na tkzv. Kosovo.

  5. Miraš says:

    РАШКА ОБЛАСТ - Zapravo ni neće iskreno da kažu šta би још да отму pa kažu Sandžak, a „sandžak“ („zastava“ - turska reč) je naziv za teritorijalnu jedinicu, podoblast ili deo vilajeta, dakle provincija Otomanskog (Osmanskog) carstva. To carstvo više ne postoji, од 1922 године postoji savremena Turska. Усавременој Турској административна подeла државе је подела на vilajete, а није ми познато да ли имају и дан данас санджаке kao još niži oblik administrativne podele. Чудno je da mi sve više живимо у некој Османској прошлости koja više ne postoji, zapravo навикавају нас да živimo u OKUPATORSKOJ prošlosti. Nazivajući sve više Rašku oblast okupatorskim nazivom Sandžak zgodnije je od Raške oblasti polako praviti provinciju pod stranom dominacijom i spremati je opet za uvodjenje strane uprave, a ovaj put po svoj prilici u Albanskom carstvu. Očigledno je da savremene arhitekte sveta u ovom slučaju rade na procesu komadanju države primenjujući i nacionalni i verski princip deljenja i podele. Још увек су популарни процеси подриванја, растаканја, цепанја и комаданја државе. Pretpostavimo da сви ми Срби и још приде Грци удјемо у то Рамино Албанско царство, а по свој прилици пре би стигли тамо него у ЕУ. Било би то царство са око 20 милиона других и око 5 милиона Албанаца. ОБРТ па да ми подривамо, а не да наšu državu стално подривају. Танте за кукурику - мило за драго – nezgodnom susedu adekvatno vratiti u istoj meri i kvalitetu ono što smo od njega dobili. Znam nije u našoj prirodi i ne želimo mi tako nešto da radimo, ali ne možemo se ni ovoliko zaglupljivati te kad nam neko na divljački način otme komad teritorije države da tapšemo kao preumljena jadnica: ŽIVELA ZAPADNA SAVREMENA DEMONKRATIJA; ŽIVELA AMERIKA naša prijateljica; ŽIVELA EU naša usrećiteljica; ŽIVEO NATO koji čuva Srbe - a čuva nas dokazani ubica Srba.

      • Miraš says:

        Тај део наше државе јеste на свој начин леп. Не бих у прилици да снимим шта је у нјему веč сада берићетно или шта би тек могло постати уносно. Nije mi ni bila želja da ga na takav način razgledam, to onda nisam ja. Nego, lukavi pохлепници лоповисти-омперијалисти rade i tamo slično kao svuda: snime šta narodu najviše nedostaje, zatim o naduvaju narodu mozak sa raznim slatkim obećanjima i na kraju puste demoNkatiju da odradi svoje. Ali on je ukraj te kao takav na udaru je i u pogledu secesije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u