Demonstranti u Ukrajini treba da znaju da besplatnog ručka nema ni na Zapadu ni u Rusiji

Demonstranti u Ukrajini treba da znaju da besplatnog ručka nema ni na Zapadu ni u Rusiji

22 фебруара 2014

Miroslav-Lazanski-Piše: Miroslav Lazanski

Predsednik Ukrajine Viktor Janukovič sporazumom s opozicijom o prevremenim predsedničkim izborima i vraćanju na Ustav iz 2004. najverovatnije je sebi potpisao kraj političke karijere, a možda i put na višegodišnju robiju. Jer, na zahteve opozicije mogao je da pristane i pre tri meseca, čime bi se izbegle ljudske žrtve, velika materijalna šteta ne samo u Kijevu, već i zastoj ionako posrnule ukrajinske privrede. Na sve što je sada pristao, Janukovič je mogao da pristane i ranije. Ako radikalni elementi među demonstrantima sada ne pristanu na određene tačke sporazuma Janukoviča i opozicije, ako opozicione vođe ne uspeju da se nametnu svim demonstrantima, Janukoviču će biti teško da se pravda da je „eto on pristao na sporazum, ali demonstranti sada ne pristaju“. Duh ulice, ili duh pobune, kako god hoćete, pušten je iz boce. Janukovič se igrao i na kraju očito preigrao. Pokazao se kao nesposoban političar i slab predsednik, njegovo taktiziranje oslabiće njegovu Partiju regiona do nivoa poraza na sledećim izborima, a sve to može da dovede i do raspada Ukrajine na prozapadni i proruski deo.

Jer današnja Ukrajina ima oko 46 miliona stanovnika, od čega su 73 odsto Ukrajinci, 22 odsto Rusi, jedan odsto Jevreji, a četiri odsto ostali. Verski gledano, zemlja je podeljena na pravoslavce, katolike odnosno unijate, protestante i pripadnike jevrejske vere. Zapadni deo Ukrajine, koji je uostalom nekada bio deo Poljske, pa nije slučajno što Poljska tu sada ima 14 konzulata, nikada i nije bio u preteranoj ljubavi s Moskvom. Ako pogledate ratne filmske žurnale Vermahta iz vremena nastupanja prema Moskvi, videćete da su u nekim delovima Ukrajine trupe Vermahta tada dočekivane kao oslobodioci. Ostap Bender nije slučajan lik. Naravno, ne treba zaboraviti ukrajinske partizane i Ukrajince koji su hrabro ginuli u redovima Crvene armije u borbi protiv nacističke Nemačke, ali da su podele u ukrajinskom društvu prisutne jako dugo, to je činjenica.

Tek je raspad Sovjetskog Saveza doveo do uspostavljanja Ukrajine kao samostalne države. Tranzicija iz socijalizma u neoliberalni kapitalizam dovela je do raspada velikih preduzeća i kombinata, do velikog broja nezaposlenih i do pojave tajkuna milionera i milijardera. Korupcija u Ukrajini prisutna je od najnižeg do najvišeg državnog nivoa, ona je postala način života u toj zemlji. Becperspektivnost mlade generacije, bahatost tajkuna i njihova sprega s političarima, mahanje ulaskom u EU kao jedinim načinom da se krene u svetlu budućnost, uz odluku Janukoviča da se ipak okrene Rusiji – jer od EU nije dobio ono što je tražio – sve je to dovelo do eksplozije nasilja u Kijevu i nekim mestima na zapadu države. Nije se Janukovič okrenuo Moskvi iz bratske ljubavi, već zato što mu je ona odobrila kredit od 15 milijardi dolara i snižene cene gasa. Dok mu je EU najavila da može da dobije 620 miliona dolara. Istina, MMF je najavio još neke pare, ali pod uslovom da se povisi cena gasa za domaćinstva i da se sa posla otpusti oko 200.000 ljudi. Šta je u tim okolnostima i pod takvim uslovima mogao Janukovič?

Kao pragmatičar izabrao je gotovinu od Rusije, a ne maglovita obećanja Brisela. Tim više jer se ukrajinska privreda dosta oslanja na rusku. No, nije računao da mu Brisel neće oprostiti zaokret, kao što reče Jelko Kacin, „tako prolaze oni koji iznevere dogovore sa nama“; naš prijatelj Kacin, inače čuveni pisac pohvalne knjige-monografije o Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu. Nema čoveka na brdovitom Balkanu koji je našu avijaciju tako nahvalio kao Jelko Kacin. Nekada. Što znači da treba biti oprezan kada te Kacin hvali. I kudi.

Dakle, predsednik Janukovič je verovao da može kontrolisati pobunu na Majdanu. Obaveštajne službe Ukrajine ili mu nisu pružile informacije ko zapravo stoji u pozadini svega toga, ili je Janukovič ignorisao informacije tih službi. Na snage unutrašnje vojske nije mogao da se osloni, jer one broje samo 40.000 slabo obučenih pripadnika, dok specijalna jedinica „Berkut“ nema više od 2.700 ljudi. Janukovič je na početku eskalacije nasilja mogao da uvede vanredno stanje na teritoriji cele države, ili samo u Kijevu i još nekim oblastima. No, i to je veliko pitanje, jer oružane snage Ukrajine broje oko 110.000 pripadnika, od čega kopnena vojska ima oko 65.000 ljudi. Vojska jednostavno nije obučavana za slučaj vanrednog stanja, ona se kompletno posvetila mirovnim misijama u okviru UN i NATO-a. Između armije i političara povezanih s tajkunima vlada skoro otvoreno neprijateljstvo i vojska upravo zbog opšte prisutne korupcije ne gaji autoritarne ambicije, ne želi da nameće red društvu koje je već ušlo u haos. Jer, vojska je armija naroda, a kao takva jednako loše živi kao i narod. Plate male, penzije još manje, nelagodnost koju osećaju generali ne osećaju oficiri i obični vojnici. Generali su zbunjeni, ili pak školovani u NATO koledžima i na NATO kursevima.

Šta će sada učiniti  Moskva? Čekaće, jer bilo kojoj vlasti u Kijevu pod hitno trebaju pare. A besplatnog ručka nema ni na Zapadu ni na Istoku. Još samo da to shvate i oni na Majdanu.

(Politika)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u