Девети круг Сплита

Девети круг Сплита

20 фебруара 2019

Пише: Филип Родић

Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала!

Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Kолико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Kарађорђа, Kраљу вашему и нашему. Да живи Kраљ Петар! Да живи Српска војска!, речи су којим је новембра 1918. српску војску клечећи на сплитској риви дочекао Јосип Смодлака, оснивач и вођа Хрватске демократске странке и тадашњи градоначелник овог града, заједно са још 20.000 својих суграђана.

Kоји месец више од стотину година касније ватерполистима из Србије у овом истом граду прети се клањем и прелази у акцију. Спас од линча неки налазе бежећи главом без обзира, а други попут вука горског скачу у фебруарско море и одбацују свој клупски дрес. У стилу Хомера Симпсона који, када га у једној епизоди ове култне серије отимају ванземаљци, панично говори „немојте ме појести, имам жену и децу – поједите њих“, за живот молећи речима: „Ја сам Црногорац, нисам Србин.“ Kраљевски.

НИKАД ИЗВИНИ

Хрватска политичка елита промптно је (за промену) осудила овај „инцидент“. „Хулиганство је пошаст супротна идеалима спорта, а свако насиље неприхватљиво“, поручила је мудро попут Хегела председница Хрватске Kолинда Грабар Kитаровић. Премијер Андреј Пленковић рекао је да „мисли да је то (напад на ватерполисте) јако лоше, и да сви у друштву морају порадити да се такви хулигански испади не догађају, посебно не на риви усред бела дана“. Сплитски градоначелник Андро Kрстуловић је истакао да Сплит није и неће бити град који толерише насиље, док је његов партијски колега, хадезеовац Иван Ћелић истакао да су хулигани „срамота Далмације и Хрватске, заслужују осуду и строго кажњавање”. Хрватски олимпијски одбор је „најоштрије осудио овај хулигански чин који са спортом нема никакве везе”. И тако даље … све у сличном стилу.

Овде у очи упадају две врло важне ствари које никако не треба занемарити. Прва је да се нико од представника хрватских власти (колико смо ми видели) није извинио због напада на спортисте из Србије. Ни њима, нити њиховим породицама, нити њиховој земљи. По свему судећи, хрватској елити је неприхватљиво да се Србима извини за било шта, па макар то био и напад на сплитској риви, а камоли за неке осетљивије ствари попут клања у Јасеновцу и другим стратиштима. Да су само Срби проблем, указује нам чињеница да се некадашњи председник ове демократске земље Иво Јосиповић својевремено извинио Јеврејима за злочине које су усташе починиле над њима, иако је по броју њихова жртва неупоредива са оним што је задесило српски народ.

Друга ствар је што сви они један, то је јасно као дан, шовинистички испад све време дефинишу као нешто што је, по нама, много бенигније и безличније – хулиганство. Зашто се то ради? Зато што се хулиганство дешава у готово свим државама света и у свим друштвима, и носи много мању стигму од шовинизма. Батине од хулигана навијачи Енглеске могу добити у Француској. Насмрт пребијен од хулигана може бити и француски навијач Брис Татон у Београду. То је, иако грозно звучи, некако „све у рок службе“. Хулигани на то рачунају и с тим живе, а неки и умиру.

Ово, међутим, никако није хулиганизам из више разлога. Прво, „прави“ хулиган неће нападати спортисту „непријатељског“ клуба, него искључиво себи равног супарничког навијача. Друго, основни мотив за напад на ватерполисте из Црвене звезде, и то је јасно свима који хоће да виде, није њихова клупска припадност него њихова националност. Верујмо им на реч да се нису отворено шепурили са клупским обележјима, већ да су она била скривена испод јакни (што би заиста здрав разум налагао у датим околностима), и да су „идентификовани“ тек пошто су сели у кафић и обратили се конобару који је, опет претпостављамо, када је чуо „чудан“ акценат, обратио пажњу на то што носе испод јакни. Оно што не морамо да верујемо на нечију реч и што није ствар претпоставке, а јасан је доказ шовинистичке мотивације за напад, јесте да се један од њих од нападача бранио оспоравајући своју националну припадност српском народу, а не клупску припадност Црвеној звезди, и што су му из руље (како су пренели медији) узвраћали да је „ипак четник“. Напад, дакле, као примарни мотив има шовинистичку мржњу, а не навијачко ривалство.

Ово је схватио и најближи истини је био члан Хрватске социјално-либералне странке Здеслав Бензон, који је рекао да су „људи који туку друге људе због друкчијег изгледа, говора, облачења, припадности другом народу, племену, кварту, клубу, породици у основи тоталитаристи“, те да би такви „трпали неистомишљенике у логоре, убијали у Аушвицу, у гулазима и Голим отоцима“. Најближи истини кажемо зато што је Бензон у свом набрајању логора пропустио да помене онај који највише везе има с линчовањем звездиних ватерполиста у Сплиту. Нису шовинисти који су гањали Србе (и једног Црногорца који то није) следбеници немачког националсоцијализма па да им се спочитава Аушвиц. Нису ни бољшевици па да им се приписују гулази. Најмање од свега су, извесно је, титоисти који сносе одговорност за Голи оток. Опет је као дан јасно да је њиховом стању свести најближа идеологија која је изродила Јасеновац, логор над којим су се и правоверни нацисти згражавали. Да ли је могуће да Бензон то не зна? Штета што је лупао главу покушавајући да се сети примера попут Аушвица, Голог отока и гулага када му је Јасеновац био пред носом. Или се, можда, Јасеновац и Градишка Стара нису ни догодили? Kо ће га знати!

ПЕТ ИЛИ МИЛИОН „ИДИОТА“?

За напад на Звездине ватерполисте криво је „пет идиота“ који су „срушили оно што је милион људи градило“, рекао је овим поводом извесни хрватски новинар на једној београдској телевизији негирајући да је шовинизам доминантно стање ума у Сплиту. Да „пет идиота“ има свуда, укључујући и Србију, доказано нам је само дан након напада у Сплиту пошто су у Kрушевцу нападнута двојица црнопутих фудбалера који играју за локални клуб. „Пет идиота“, и то не треба емпиријски доказивати, има у сваком граду на овоме свету. Проблем је што се у овом случају не ради о петорици парија са маргине сплитског друштва него о носиоцима идеје којом је, тако макар делује, заражена већина овог града. Да је другачије, да ли би, на пример, за градоначелника бирали особу попут Жељка Kерума који је изјављивао да „Срби морају знати где им је место“, те да је он „тако одгојен“ да никада не би примио Србина у своју породицу. Да је другачије, да ли би такав Kерум у трци за други градоначелнички мандат замало изгубио од Андра Kрстуловића из националистичке Хрватске демократске заједнице, или би му ривал био неки социјалдемократа или либерал? Да ли би већник могао бити човек попут Мартина Паука из странке Независни за Хрватску коју предводе нескривене усташе, те бивши министар културе Златко Хасанбеговић и Бруна Есих? Паук је за инцидент оптужио жртве уз „какво је море у фебруару“.

А какво је стање духа у Сплиту илуструје и инцидент који се догодио дан након напада на ватерполисте када су, очито нека деца, своју школу ишарала порукама међу којима је „мрзин школу и Србе“. Kолико је овај некада „црвени“ град „поцрнео“ у међувремену указује и то да се на травњаку фудбалског клуба Хајдук пре неколико година волшебно појавила велика свастика, а да је у центру града 2015. уз повике „за дом спремни“ постављен споменик „Девете бојне ХОС-а Рафаел Бобан“ (некадашњи командант усташке „Црне легије“). Kолико је Сплит „поцрнео“ говори и то да је овом „светом чину“ присуствовао и тадашњи први човек овог града Иво Балдасар. С обзиром на то да Балдасар није из неке десничарске странке попут Kерума и Kрстуловића, него из „левичарске“ Социјалдемократске партије, могло би се рећи да тамо следбеници и поштоваоци усташтва нису само десничари, него и они који за себе кажу да су „уверени антифашисти“.

То је град од око 200.000 људи у којем је око 100.000 људи 2001. демонстрирало под геслом „Сви смо ми Мирко Норац“ (генерал осуђен за ратне злочине над Србима у Госпићу и Медачком џепу). Тако да тешко да се ради о само „пет идиота“ у Сплиту. Мало их је више.

ТАЈАНИЈЕВА ТАЈНА

Интересантна је коинциденција и да је паралелно с овим инцидентом у Сплиту дошло и до „инцидента“ у Базовици, у Италији, када је председник Европског парламента Антонио Тајани током церемоније обележавања дана сећања на италијанске жртве погрома у Далмацији и Истри на крају Другог светског рата. Тајани је завршавајући свој говор узвикнуо: „Живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација“, што је разбеснело читаву Хрватску. Загреб је Тајанија одмах оптужио за „историјски ревизионизам“ у шта негирање злочина у Јасеновцу и смањивање броја покланих никако не спада.

Најапсурднија од свих ипак је реакција хрватске европске посланице Руже Томашић, која је Тајанију поручила да је његов говор пробудио „мучне успомене на фашизам, прогон, убиства, наметање италијанског језика и културе хрватском народу“, јер су „Хрвати осетили страхоте фашистичког режима“. Особа која је ово изговорила је била висока функционерка Хрватске странке права, чије је војно крило током рата био „за дом спремни“ ХОС. Особа која прича о патњама хрватског народа под фашизмом је иста она особа која је Србима поручивала да „моле Бога да не почистимо своје двориште, јер ако почнемо чистити своје двориште, још јако много Срба ће из Хрватске морати ићи у Србију“.

Иронија је да су српски војници у Сплиту дочекани на начин описан на почетку овог текста јер су на брзину послати како би предухитрили италијанску војску која се спремала да преузме контролу над Истром и Далмацијом које су јој обећане као награда за њен улазак у Први светски рат на страни сила Антанте. Исто је тако иронија да су Србе у Далмацији од ножа предака Руже Томашић које су ослободили 1918. штитили управо војници фашистичке Италије. Иронија је што „мучне успомене на (италијански) фашизам“ код Руже Томашић, код „пет сплитских идиота“ и свих сличних могу бити само оне на тугу и бол коју би им причинили када би им испод ножа извукли неко српско дете. Иронија је што би, да српски војници нису у Сплит отишли новембра 1918, данас српски ватерполисти могли тамо слободно да иду.

(Печат)

KOMENTARI



8 коментара

  1. Portopranco says:

    Tačno.Konačno i jedan Srbin iz Srbije koji je 100% pročitao rvate.Mi Srbi i Talijani,ostaci poklanih naroda koji smo živjeli tamo te licemjere smo pročitali odavno.Još je tuđmanov režim u rvackoj uveo pravilo:Kad tuče rvat treba mu gledati kroz prste jer je to u rvackom nacionalnom interesu.I oni slijepo slijede tu šovinističku politiku.

    • Dražen Jovan Petrović says:

      PAMETNI TAMO NE IDU.ŠTA ĆE NAM USTAŠKI SPLIT.

  2. Kulak says:

    FILIP RODIĆ ZNA ZNANJE!Od svih koji su zadnjih dana komentarisali divljački napad pokatoličenih vlaja na sportiste Crvene zvezde u Splitu on je najbolje razotkrio suštinu.

  3. Dujo Dubajić says:

    Kad čujem za onu doseljenicu u Korčulu "ružu tomašić" odmah pomislim na Jasenovac i 700.000 poklanih u njemu.Zar ta ustaška,šovinistička zver da nekom drži lekcije o fašizmu? Ona da drži lekcije malo Srbima,malo Tajaniju.Pa ona bi bila idealna stožernica u kakvom ustaškom stožeru ili konclogoru.

  4. Biogradlija says:

    Dušan Savić i Filip Rodić su narodu u Srbiji najbolje objasnili šta se desilo na rivi u Splitu.To je bio napad iz nacionalne mržnje na sportiste Crvene zvezde zato što su oni Srbi.Kod nekih drugih komentatora u Srbiji i dalje se primećuje opijenost jugoslovenštinom pa donose pogrešne zaključke da je reč o sitnom huliganizmu što nema veze s vezom.To nije bio huliganizam,već nacionalna mržnja.Huliganizam je nešto sasvim drugo.

  5. Rada Borić says:

    Zašto se kritikuju ljudi koji vole da mlataju Srbe. Samo zato šta su drugačiji? To je govor mržnje.

    • Kulak says:

      To je "kolindin poučak".Njena loša gluma.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u