Добри јесмо, али можда још недовољно

Добри јесмо, али можда још недовољно

5 октобра 2015

Nenad Kecmanovic 5543Пише: Ненад Кецмановић

Колико год то звучало парадоксално, из Европе много хваљени однос српских власти према избеглицама могао би можда Србију безбедносно да удаљи од ЕУ.

Није тешко разумети да је премијер Вучић, поред искрене људске солидарности са избеглицама, намеравао да својим „хуманизмом без граница“ импресионира свет и преко ноћи отклони четврт века плански и систематично конструисану стигму о Србима као ксенофобном, шовинистичком и геноцидном народу. Требало је да ефекат буде тим већи што су почетком деведестих „масовне жртве злих Срба“ већином били босански и албански муслимани, а избеглице са Блиског истока, које Србија прима срдачније него ико на њиховом трновитом путу ка Западу, готово сто одсто чине управо ирачки, сиријски, либијски и авганистански муслимани. Да ефекат није изостао, сведоче салве комплимената чланица ЕУ и прогнозе да ће Србија до краја године најзад отворити једно од фамозних поглавља.

Није тешко разумети ни српски народ који такву политику подржава, без обзира на то што не дели евроентузијазам свога лидера. И сами у великом броју свеже избеглице са Космета, из Хрватске и Босне, у колективној меморији чувају ранија искуства о сеоби под Чарнојевићима, повлачењу преко Албаније, усташким прогонима из НДХ, и поседују изузетну емпатију за све избеглице ма одакле долазиле. Ни то није све. Деценијама псовани и пљувани као генетски нељуди, чија се зверства у хашком „нон-стоп биоскопу” већ годинама приказују свету, сада се топе од среће слушајући одједном са исте адресе комплименте о својој доброти, људскости, солидарности. Међутим, гостопримство код Срба можда нема границе у срцу, али има у материјалним капацитетима.

У парковима у центру Београда, и нешто мало даље од железничке и аутобуске станице, више нема београдске деце. Уместо да их, ако не конзервативне баке, оно бар младе проевропске мајке доводе да упознају и поиграју се са својим не мање слатким вршњацима из далеког света, да са њима поделе чоколаду, поклоне им играчку и сл, престале су да их доводе у омиљени паркић. Не фали њима хуманизма, немају предрасуда, али: „Проблем хигијене, заразе, још на овој врућини, а наша деца имају слабији имунитет, па је л‘ да?” – правдају се гласно пред собом. И налазе на разумевање саговорница, које су ономад као и оне плакале над судбином малог Аjлана кога је мртвог на плажу избацила морска плима.

Током ретких свежијих августовских дана, када се ноћу жива спуштала испод 20, по топлим хаусторима око железничке станице у ситне сате су се склањале избегличке породице са малом децом ненавиклом на хладноћу. Збијени по угловима да не ометају пролаз и неми да не поремете кућни мир, ипак су уплашили неке весељаке при касном повратку кући и вредне ранораниоце при поласку на посао. Сутрадан је на огласној табли освануло драматично упозорење кућног савета да се спољна врата закључавају и да се користи интерфон, а станари су постали незапамћено ревносни.

Неодољиво су подсетили на лидере земаља ЕУ, који јесу за европске вредности „али не у својој кући”. Развијене земље Европе не могу да се договоре о квотама. Нове чланице ЕУ развлаче бодљикаву жицу. Вишеградска четворка постројила се иза мађарског зида. Европска Хрватска љути се на транзитну балканску Србију. Аустрија прети да ће, ако избеглицама претрпана Немачка затвори границе, и сама учинити исто. Премијер Јапана, који иначе предњачи у подршци угроженима по свету, каже да његова земља има „ниску стопу прираштаја и старо становништво и да неће примати избеглице”. Забављена унутрашњим миграцијама ка „своме ентитету или кантону” и БиХ се дигла на узбуну због искрцавања избеглица на сарајевски аеродром уз помоћ лажних туристичких ваучера. Европски стратези присетили су се да би ипак било боље да ЕУ пошаље паре на Блиски исток и да тако на полазној станици заустави избеглице и спасе душу.

Нико од европских или еврофилних званичника, сем понеко у далекој и стидљивој алузији, не помиње ко је, кобајаги у име рушења диктатура и ширења демократије, изазвао грађанске ратове у Ираку, Либији и Сирији и усмерио избеглички мега стампедо према јакој Немачкој. Сваком је јасно да је циљ био да се дугорочно осигура пословање „Тексака”, „Стандард оила”, „Шела”, БП-а и др. на нафтоносном Блиском истоку и да се ослабе и построје европски савезници у ескалирајућој конфронтацији с Русијом и Кином. Али Европљани, баш као и Арапи, о томе лицемерно ћуте. Или, обострано забављени о јаду, немају времена да проговоре.

Србија јесте обезбедила транзит блискоисточним избеглицама и купила време за неодлучну ЕУ, па и побрала аплаузе од свих. Али од бриселских лицемера не би требало да нас изненади ако нам отварање поглавља опет одложе. Сада, из безбедносних разлога: нисмо ухватили ниједног исламског терористу, а по њиховим проценама било их је у просеку један на сваку стотину. Добри јесмо, али можда још недовољно.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u