Добро сам, нисам у Паризу

Добро сам, нисам у Паризу

21 новембра 2015

zivojin rakocevic 45Пише: Живојин Ракочевић

„Иване, како си?”

„Добро сам, нисам у Паризу”, одговара мој брат историчар, рођени Парижанин. После тога смо ућутали, свако у свом свету и мислима. У том исконском страху пред хаосом прво посегнете за онима који су вам најближи, па онда мислите на несрећне жртве и на крају на земљу и град који су вам блиски. Да ли савремени свет, начин комуникације, знање о другим људима планете нешто мењају у овом доживљају?

Исте поруке што их ове вечери прима Иван добијао сам током погрома 17. марта 2004. из Париза, Торонта, Немачке, од блиских особа. „Узми своју породицу – твоју супругу и тебе чекају стан и посао”, написала је госпођа Мира Грбић из Бањалуке. То се не заборавља, али шта ја могу да понудим свом брату чији град – Град светлости, из когa стижу дрхтави аматерски снимци и пуцњи за које, с правом, сумњате да су погодили неког вашег, одузели недужни људски живот или убили представу о вашем граду – гори. Изгледа да је наша највећа заблуда и грешка у томе што смо направили ценовник људских живота, што тај исти живот у Бејруту, Багдаду, на Кавказу или у Москви није једнак. Његова вредност није иста.

Несрећници из ових градова као да немају људе који их жале, као да мајке које су их рађале тамо не осећају бол као ове у Паризу. Јуче, и свих ових година, хиљаде мртвих несрећника из Бејрута, Багдада, Сирије медијски само„протрчавају” кроз наше животе и не остављају никаквог трага ни огреботина. Над њима се нисмо колективно ужаснули! Зашто? Да ли уопште постоји човеков живот на глобалној мапи слепе мржње, лудила и интереса.

Није тачно да је зло у Паризу највећи мирнодопски напад у Европи после Другог светског рата. Исто тако, није лепо и васпитано у овом тренутку причати о себи, али највећи напад у доба мира, по свом обиму и тоталитету, догодио се 17. марта 2004. на Косову и Метохији: убијено је 18 људи, рањено и пребијено 836, протерано 4.000, срушено и спаљено 39 цркава и манастира… Све су то посматрали и француски војници, нису зауставили терористе, а официри, међу њима и француски команданти Кфора, понављали су: ово је само криминал, он се догађа у Паризу, Лондону…

То за њих није био тероризам, па су терористи чак и награђени међународним признањем. Међутим, био је то тероризам који су извршили људи по утврђеним правилима, по ужасној логици да ова цивилизација није за њих, по тоталитарном обрасцу крвавих обрачуна у име Бога или своје слепе једносмерне националне истине. „Морате прихватити реалност”, понављао је Марсел Валентен, француски командант Кфора, „ми Французи се нисмо интегрисали у Алжиру, па смо нестали.”

Одговор да је наш Нотр Дам на Косову и да се зове Грачаница или Богородица Љевишка сматрао је реторичком досетком. Зликовци у Паризу, срећом, нису ударили на Нотр Дам, као што су њихови идеолошки и верски рођаци спалили чудесне фреске у Љевишкој у Призрену. Али, не треба имати илузија: урадиће и то, јер њихов циљ је да погоде у срце цивилизације, у есенцијалне вредности. Тај метод је, дакле, већ виђен у Европи, само га политика није препознала или није имала интереса да га препозна.

Није га, по свему судећи, препознала ни на другим местима у свету, јер се све почело овако: животи у Ираку и Сирији много мање вреде него ови наши овде, рецимо, на Балкану; живот мог брата у Паризу вреди много више него мој у овом делу Европе; живот мог брата у Паризу од петка не вреди ништа.

Он је написао је најгору могућу реченицу: „Добро сам, нисам у Паризу!”  Жао ми је, Иване, немам где да те позовем, зло је у нашој кући и чека пред  вратима. Изгледа да се та кућа зове Европа.

(Политика)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Za Srbiju says:

    Jedva čekam i navijam da im Notr Dam proglase islamskom kulturnom baštinom, a da Srbija da podršku u UNESCO.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u