Две деценије борбе

Две деценије борбе

11 маја 2017

Пише: Бојан Билбија

Руско-кинески односи су на високом нивоу без преседана и остаће такви, оценио је председник Владимир Путин, најављујући сусрет са кинеским колегом Си Ђинпингом 14. и 15. маја, током међународне конференције коју у Пекингу организује кинеска влада. То је био на неки начин и Путинов коментар оптимистичких изјава из Вашингтона, како је наводно администрација Доналда Трампа за само три месеца успела да „изолује Русију“ у Уједињеним нацијама, привлачећи Кину на своју страну. А доказ за овакве тврдње је посета Си Ђинпинга САД, током које је Трамп извршио ракетирање Сирије томахавцима, и то што Пекинг није заједно са Русијом уложио вето на антисиријску резолуцију већ је – као што последњих деценија најчешће ради – остао уздржан. Сетићемо се, међутим, сличних неутемељених оцена Беле куће о Русији протеклих година. На пример, бивши председник Барак Обама свечано је саопштио како је руску економију претворио у „дроњке“, мада је после признао да је то била погрешна процена.

ОЗБИЉАН ПОТЕНЦИЈАЛ

Ни званичан одговор Пекинга Вашингтону није требало дуго чекати – кинески високопозиционирани дипломата Гуј Цуњун изјавио је да кинески „односи са Русијом имају веома озбиљан потенцијал“. „Без обзира на промене међународне ситуације, наш курс на развој и продубљивање свестраног партнерства и стратешке координације са Русијом остаће непромењен“, поновио је другим речима Цуњун све оно што је рекао и Путин. Заиста, ако је толико америчко одушевљење изазвала једна посета Си Ђинпинга и његов први сусрет са Трампом, како онда оценити чињеницу да ће се Путин и Ђинпинг ове године видети чак четири пута?

Али Москва и Пекинг нису до својих „високих односа без преседана“ стигли за 100 дана, како Трамп верује да је њему пошло за руком. Партнерство, уз повремене застоје, грађено је деценијама, а зацементирано пре тачно 20 година – 23. априла 1997, када су председници Борис Јељцин и Ђијанг Цемин потписали у Москви „Декларацију о мултиполарном свету и формирању новог међународног поретка“. Овај значајан документ значајног назива логичан је наставак историјског догађаја из Шангаја 1996, када су председници Борис Јељцин и Ђијанг Цемин, заједно са колегама из Казахстана, Киргизије и Таџикистана – Нурсултаном Назарбајевом, Аскаром Акајевом и Емомали Рахмон(ов)ом, формирали „Шангајску петорку“. Самити су потом одржавани сваке године, све до 2001, када је, опет у Шангају, ова групација преименована у Шангајску организацију за сарадњу (ШОС).

У том тренутку, 2001, на челу Русије већ се налазио Владимир Путин, који је доследно наставио рад на стварању мултиполарног света и најтешње кооперације са Кином, што му је Јељцин оставио у аманет. Данас ШОС има 20 чланица, од којих 14 пуноправних, и обједињује 3,4 милијарде људи. Мада није војни блок у класичном смислу, главни циљ ШОС-а је заштита безбедности чланица, уз велику улогу у економској сарадњи. Организација има низ органа, укључујући и Секретаријат, Међубанкарско удружење, али и Регионалну антитерористичку структуру. На челу му је Савет шефова држава, који заседа једном годишње.

Чврст темељ руско-кинеске сарадње, па и самог ШОС-а, поставили су Јељцин и Цемин московском Декларацијом из 1997. године. Иако релативно кратка, са седам тачака, декларација садржи кључне речи и термине који данас представљају саму срж међународних односа. Већ у тачки 1 каже се: „Стране ће у духу партнерских односа улагати напоре за допринос развоју мултиполарног света и стварању новог међународног поретка.“ Указује се и на неопходност раскида са хладноратовским менталитетом и блоковском политиком и изражава „забринутост због покушаја ширења и јачања војних блокова, јер та тенденција може да изазове претњу за безбедност одређених земаља, јачање тензија у регионалним и глобалним оквирима“.

Истиче се главна улога УН у свету и да ниједна друга међународна организација не може да их замени, а мировне операције могу да се спроводе само уз мандат СБ УН. Наводи се и да Русија и Кина „утврђују дугорочне међудржавне односе новог типа, неусмерене против трећих земаља“. И поново закључује: „То је важно практично искуство за успостављање новог међународног поретка.“ У последњој, седмој тачки се сасвим јасно поручује – „Човечанство ступа у нову еру“.

ОДГОВОРИ ВАШИНГТОНА

И поред овако јасних, али ипак мирољубивих порука, рекло би се да Запад није имао слуха за њих. Међународне војне интервенције без мандата СБ УН добиле су на замаху – а прва на листи за одстрел нашла се СР Југославија. Војни блок НАТО одмах после тога започео је „ширење и јачање“ огромних размера, да би данас избио на саме руске границе, прогутавши скоро читаву источну Европу и Балкан. Челници ове алијансе захтевају од чланица притиснутих економском кризом да све више и више издвајају „за одбрану“, иако не постоји реална војна претња, већ је управо НАТО тотално милитаризовао континент.

Посматрано након 20 година рекло би се да су ове војне мере одговор САД на поруке из руско-кинеске Декларације о мултиполарном свету и формирању новог међународног поретка. Нажалост, уместо да крену путем међународне сарадње и стварања полицентричног и хармоничног светског поретка, у Вашингтону су одабрали пут конфронтације, војних претњи, крвавих интервенција, једнострано наметнутих санкција бројним земљама. То доводи до стварања системске економске кризе, осиромашења, хуманитарних катастрофа и за последицу има милионске таласе избеглица које преплављују Европу и изазивају пораст неофашистичких реакција. Европи усађују у главу да претња њеном опстанку није натовски милитаризам него Русија чије су европске границе већ опколили са свих страна.

У таквој ситуацији јачање руско-кинеске сарадње једини је логичан корак, јер у Пекингу добро знају да би, ако Москва поклекне, Кинези били следећи на списку. Иако још нису направили мултиполарни свет каквим су га пре две деценије замишљали Јељцин и Цеминг, Русија и Кина у међувремену су значајно ојачале позиције у савременом свету. Кина је постала практично највећа економија и радионица планете, док је Русија обновила војни потенцијал који може да парира и САД и НАТО-у у целини. Радећи заједно, Пекинг и Москва остварују политички утицај и интересе не само на подручју Евроазије већ и много шире.

ТАКТИКА ИШЧЕКИВАЊА

Осам година после прве Декларације о мултиполарном свету, Русија и Кина потписале су и другу, такође у Москви, 1. јула 2005. године. Потписници документа под називом „Заједничка декларација Руске Федерације и Народне Републике Кине о међународном поретку у 21. веку“ били су председници Владимир Путин и Ху Ђинтао. И у овој декларацији истиче се „приврженост формирању мултиполарног света и новог међународног поретка“, али се већ у првој тачки указује да „свет данас доживљава промене историјских размера“ и да „формирање новог међународног поретка најављује да ће бити сложено и дуготрајно“.

Пролазећи кроз све ове етапе у последњих 20 година Москва и Пекинг изградили су односе који се карактеришу као „стратешко партнерство“. С друге стране, односи Кине и САД пре би могли да се опишу као „стратешко ривалство“, без обзира на огромну међусобну трговинску размену. Не треба заборавити да Америка у овој размени трпи дефицит од чак 200 милијарди долара годишње. Трамп је због тога чак претио Кини трговинским ратом, али од тога засад нема ништа – ваљда је разумео да оног тренутка када спали све мостове са Кином, почиње и суноврат САД. Кина би претрпела велики удар, али би истовремено биле покидане нити које повезују две државе. Од тада лако би могло да се пређе и на оружану конфронтацију, која се већ подгрева на Корејском полуострву и дуж читаве поморске границе Кине.

Зато је јасно да ће Кина, својом тактиком ишчекивања, црпети економску снагу од Америке онолико дуго колико Вашингтон буде спреман да на то пристаје – немоћан да се истински супротстави азијском колосу. Тиме се може објаснити и Обамино вишегодишње насртање на Русију, које је настављено и после доласка Трампа. Ваљда у Вашингтону мисле да им је Москва лакши залогај, мада су многи западни експерти свесни да су Русија и Кина само два краја исте батине. Тиме се могу објаснити бројне „анализе“ у западним медијима, често контрадикторне: од тога да Москва и Пекинг стварају војни блок, па до прогноза да Кина спрема инвазију на Сибир. У оба случаја, међутим, ради се о истом мотиву – страху од руско-кинеске алијансе за мултиполарни свет и нови међународни поредак.

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u