Dve Jugoslavije

Dve Jugoslavije

17 јуна 2013

Vladimir KecmanovicPiše: Vladimir Kecmanović

Ovaj naslov se ne odnosi na Aleksandrovu i Titovu Jugoslaviju i na dve etape u uzaludnom pokušaju državnog organizovanja Južnih Slovena, iako je ono o čemu govorimo sa ta dva projekta u tesnoj vezi.

Dve jugoslovenske ideje, dva koncepta jugoslovenstva, stariji su od Prve, a barem jedan od njih, naravno, u pervertiranom obliku, nadživeo je Drugu.

Istorija dve Jugoslavije je istorija borbe ta dva koncepta, a propast oba državotvorna pokušaja je dokaz njihove nepomirljivosti.

MLADA BOSNA

Nakon što je deo srpskog naroda uspeo da se oslobodi turskog jarma i osnuje svoju državu, ta država se, logično, ispostavila kao san svih porobljenih Srba i dobrog dela ostalih porobljenih Južnih Slovena. A  budući da su se ti narodi nalazili delom pod turskim, delom pod austrougarskim jarmom – taj san je, opet logično, bio u sukobu sa turskom, a posebno sa austrougarskom javom.

Oslabljena Turska je, korak po korak, napuštala južnoslovenski prostor, a sukob između prosrpske južnoslovenske ideje i Srbije, s jedne, i Austrougarske, s druge strane, postajao je sve direktniji i sve otvoreniji, dok je krvavi obračun koji će uslediti, nažalost, bivao sve izvesniji i neminovniji.

Pošto je Turska bila prinuđena da se povuče iz Bosne i Hercegovine i pošto je Austrougarska okupirala to područje – temperatura u „regionu“ je počela da se bliži tački ključanja.

Uz teritorijalni dobitak, koji je za katoličku carevinu predstavljao mnogo više od zemljišta koje je zaposela – onemogućivši bosanskim Srbima ujedinjenje sa maticom, naime, Beč je sprečavao širenje „pogubnog“ srpskog uticaja na sunarodnike u Dalmaciji, Slavoniji, Baranji, Lici, Sremu… kao i na hrvatske i slovenačke Slovene – otimanje Bosne i Hercegovine joj je donelo i jedan ozbiljan gubitak.

Islamizovani bosanski Sloveni, većinski srpskog, a delimično hrvatskog porekla, koji su, zbog verskog aspekta srpsko-turskog antagonizma, bili srpskoj državi nenaklonjeni, suočeni sa katoličkim okupatorom pretvaraju se u potencijalnog srpskog saveznika, dok se cvet mlade intelektualne elite bosanskih muslimana otvoreno okreće srpskim korenima i ideji ujedinjenja sa maticom.

Tako srpski đaci iz Bosne, pravoslavne i muslimanska vere, u saradnji sa nekolicinom hrvatskih đaka, stvaraju prosrpsku južnoslovensku organizaciju „Mlada Bosna“. I ta organizacija simbolizuje jedan od dva koncepta udruživanja Južnih Slovena, a kako ćemo videti, zapravo, jedini istinski jugoslovenski koncept.

BOŠNjACI

Problem koji je dovodio u pitanje njen dugoročan opstanak u Bosni, Austrougarska s jedne strane pokušava da reši stvaranjem hibridne nacije, kojoj je protektor Benjamin Kalaj lukavo ponudio ime „Bošnjaci“. Deklarativno, pod taj termin je bilo predviđeno da se podvedu svi ljudi koji žive u Bosni, što bi sa stanovišta protektorovih interesa bilo idealno. Pošto je protektor, kako se čini, bio racionalan čovek, na takvu mogućnost nije ozbiljno računao. Stvarni cilj je bio da se izmišljena nacija oživi stvarnim bosanskim muslimanima, kako bi se sprečilo njihovo uključivanje u srpski nacionalni korpus.

Da parafraziramo tradicionalno književno i kinematografsko lukavstvo – svaka sličnost sa današnjim ličnostima i događajima sasvim je slučajna.

FRANjO JOSIP I JOSIP JURAJ

Austrougarska je, međutim, bila suviše moćna i suviše ozbiljna država da bi igrala na samo jednu kartu i da bi se zadovoljavala parcijalnim rešenjima.

Dok Kalaj pokušava da ostvari svoj „bošnjački“ naum, među austrougarskim Južnim Slovenima uspostavljena jugoslovenska ideja biva stavljena pod kontrolu katoličkog klera, kao opasnost koju treba kontrolisati, ali i kao opcija na koju bi valjalo zaigrati u slučaju ozbiljnije krize carstva.

Jednostavno rečeno: Ako bi se neka forma južnoslovenskog jedinstva pokazala kao neminovna – jedinstveni interes Vatikana i Beča bi bio da u toj zajednici dominantnu ulogu igraju oni, a ne pravoslavni Beograd.

Kako tada, tako i za veke vekova.

Biskup Josip Juraj Štrosmajer, najistaknutiji katolički Jugosloven, nesumnjivo nije bio čovek kojim su vatikanski i austrougarski „hardlajneri“ bili prezadovoljni. Ali – čovek s kojim su mogli i da „razgovaraju“ i da nađu zajednički interes – jeste bio.

Kao što je interes vatikanskih Jugoslovena, pokazaće vreme, bio i ostao bliži interesu crkvene centrale, nego interesu pravoslavne i muslimanske slovenske braće.

Obe jugoslovenske državne zajednice se, tako, ispostavljaju kao privremena rešenja za kojima se poseže u trenucima slabosti katoličkog austrougarskog faktora, a istorija dve Jugoslavije može da se posmatra i kao istorija borbe između dve suštinski različite jugoslovenske ideje. Početak obe južnoslovenske zajednice je karakterisala dominacija integralnog jugoslovenstva mladobosanskog tipa, a kraj pobeda njegove vatikanske antiteze.

Sa Franjom Josipom, Josipom Jurajem Štrosmajerom, ili Josipom Franje Brozom – na isto se hvata.

„BHSCG“

Danas, kada austrougarski faktor, postavši saveznik svojih nekadašnjih evroatlantskih neprijatelja, vlada Evropom, jugoslovenska ideja je, kao privremeno nepotrebna, u zapadnom delu „zapadnog Balkana“ zamrznuta.

Nešto južnije, jugoslovenstvo je zamenjeno Kalajevim bošnjaštvom.

Jugoslovenstvo – ali, jugoslovenstvo vatikanskog tipa – fura se isključivo na srpskim prostorima. Tu je, pod firmom „bhscg“ kulture, preseljeno sa zapada nekadašnje zajedničke države, čime se granice austrougarskog duhovnog prostora sele na istok.

I to što se na taj način sprečava mogućnost ponovnog buđenja istinskog, integralnog jugoslovenstva, iako jeste gadno i pokvareno, i nije tako loše.

Uz sve poštovanje prema iskrenim Jugoslovenima, bez obzira na naciju, „naciju“ i veru – njihov entuzijazam se pokazao kao preterano skupa stvar, koju oni drugi, neiskreni Jugosloveni, znaju krvavo da naplate.

Ono što jeste i gadno i pokvareno i loše je to što je konačni cilj da se Srbi – ako već jedan njihov deo ne pristaje da se pretvori u Bošnjake, ili, barem, u Bosance – u celini pretvore u deo amorfne „bhscg“ mase.

Da im teritorija bude što manja, a identitet što bleđi.

Kako bi, ravnopravno sa ostalim južnim, i ne samo južnim Slovenima, mogli da postanu ono što im je odavno namenjeno – kolonijalni prostor kojim žare i pale naslednici upokojenih carstava.

(Glas Srpske – Banja Luka)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u