ЕУ чека судбина РИМСКОГ ЦАРСТВА!

ЕУ чека судбина РИМСКОГ ЦАРСТВА!

18 децембра 2015

europa-crisis43За Европу је ово била тешка година. Грчка, масовне миграције и тероризам су неки од догађаја који су потресли њене темеље. У ситуацију када се Унија спотиче са једне кризе на другу, важно је знати шта је ЕУ и за шта се она залаже.

Када се нађу под вишеструким притисцима, царства падају, државе колабирају а режими се ломе. Када сложеност проблема премашује капацитете управљача, такве заједнице показују склоност ка распаду и уступају место новим историјским формама. Да ли је и ЕУ сада у овој позицији?

Управни капацитет обухвата велики број различитих ствари. Он захтева механизме управљања за решавање хитних проблема, као и културне и симболичке вредности које држе становнике на окупу. У случају Европске уније, њени механизми управљања су добро прилагођени када у свету расте просперитет.

Послератни бум је помагао развоју Европе, а Европска заједница је у поратним годинама повезана са два кључна друштвена и симболичка искуства. Први је Други светски рат и његово катастрофално наслеђе. Други је био Хладни рат који је у Западној Европи створио јак осећај интеграције због спољне опасности. Али, када је Хладни рат завршен, и престала претња Совјетског Савеза, поставило се питање шта може везати Европу у будућности?

У 1990-им и раним 2000-им, суочена са растом економских и социјалних проблема, Европској унији су били потребни позитивни идеали и норме интеграције, попут посвећености социјалној правди, одрживости и општој добробит, које су често или поотиснути или их нема.

Ослањање на негативне идеале доводи до тешкоћа, а када ствари постану тешке, а проблеми и даље трају, јављају се спорна питања. ЕУ се суочава са низом криза која заједно угрожавају инфраструктуру Уније и траже одговоре у вези њених управљачких способности. У првом случају, глобална финансијска криза је у Европи створила дугогодишње економске проблеме, спори раст и поплаву дугова и незапослености. Буџети многих европских држава су постали напети до тачке пуцања. Европске банке, које су се држале фикције да је ризик био равномерно распоређен по целој еврозони и шире, су куповале велике количине јавног и приватног дуга од својих суседа и САД. Али, како је економска криза узела маха, тај дуг је постао токсичан и у многим случајевима безвредан. Европске државе су кренуле да покривају тај дуг и брзо се довеле у очајну фискалну позицију. Следио је зачарани круга штедње и протеста.

Ера финансијске дерегулације је завршена. Ако је криза покренула питања о економској надлежности ЕУ, недавни случај Грчке је био прекретница у економском и моралном руководству Уније. Кантовски пројекат мировне заједнице држава, које су вековима ратовале једне против других, био је заснован на Маршалов плану који је донео новац исцрпљеној Европи. Ипак, инсистирајући на томе да се Грчка суочи са својом капитулацијом, ЕУ се одрекла своје моралне визије у корист казни и ограничења. Парадокс је да је Немачка, земља која је вероватно имала највише користи од послератног мировног процеса, постала земља која инсистира на казнама и строгости за Грчку.

У контексту економског притиска „европско друштво“ (које је достигло свој врхунац средином 1990-их, како показују подаци Евро-барометра) је почело да улази у период интензивирања борби, и подела дуж националистичке линије. Крајња изолационистичка и ксенофобична реторика је постала опште место у целом региону. У оваквом окружењу политичари покушавају да се носе са наглим миграционим токовима, који стварају осећај да је крхки систем социјалне интеграције ЕУ пред сломом.

Док се став канцеларке Ангеле Меркел о отвореним вратима Немачке за избеглице може посматрати у традицији европских хуманитарних принципа и људских права, ову обавезу не дели огромна већина европских земаља. Резултат је нека врста шизофреније према избеглицама, а сви покушаји да се успостави ефикасна политика према миграцији нису успели.

Стотине хиљада људи који надиру у Европу са југа и истока, што је раније описано као „Медитеранска криза“ је брзо постала европска избегличка криза која приети да сломи постојећу политику ЕУ.

Иза мигрантске кризе стоји дубљи парадокс да је проток избеглица у многим аспектима резултат неуспелих ратова и сталне нестабилности широм Блиског истока и Северне Африке. Иако су неке европске земље биле против ових сукоба, многе нису. Неуспех ратова у Авганистану, Ираку и Либији је створио вакууме у овим земљама у којима су остале бруталне оружане снаге. Бежећи од насиља, људи из Северне Африке, Ирака и Сирије долазе у Европу за помоћ. Европа сноси директну одговорност за многе катастрофе у њиховим земљама. Ипак, са изузетком, на пример Немачке и Шведске, ЕУ не жели да види њихове патње.

Многи од светских безбедносних изазова су сада на прагу Европе. Наравно, терористичко насиље које је захватило Париз сигнализира нове безбедносне дилеме са којима је Европи тешко да се носи. Постоји значајна разлика између војних капацитета Европе и безбедносних захтева са којима се регион суочава у двадесет првом веку. Ниједан борбени авион и крстарећа ракета не може да спречи малу групу наоружаних људи да направи покољ у концертној дворани. Па ипак, ми и даље поново чујемо сабласно познате ратне бубњеве. Оландов позив на „немилосрдни рат“ против ИСИЛ је очајно понављање фраза које су тако често изговарали Блер, Саркози и други. Зачарани круг насиља, од 9/11 у Њујорку до јачања ваздушних удара у Сирији ствара сталну ескалацију сукоба, који постаје све удаљенији од политичког решења.


Али проблеми су дубљи. Одлука да се усвоји заједничка валута ЕУ изазвала је радикално повећање европске економске међузависности. Нешто од тога је планирано и жељено, као што је повећање унутаревропске трговине и инвестиција. Остали елементи нису предвиђени. Али већа економска међузависност захтева и значајан ниво политичке интеграције. Проблем ЕУ је питање да ли таква интеграција може да буде политички изводљива.

Проналажење ефикасних решења за проблеме зависи од несавршеног система управљања ЕУ, јер је њен темељ изрезан линијама, које под све већим притиском могу брзо да постану тачке прелома између многих заједница и политичких центара ЕУ. Поделе које се отварају унутар и између држава чланица прете идеји солидарне и складне Европе.

Као што њени критичари често тврде, Европску унију су створиле европске елите, иако инспирисане племенитим идеалима. Као производ елита, ЕУ је имала плитак легитимитет који је често лежао ван ЕУ. То су економски успех и стабилност. У демократским условима, танак слој легитимитета ЕУ има корене у политичком ткиву друштва држава чланица. Поврх тога, многе европске одлуке су пречесто биле резултат борбе између најмоћнијих политичких интереса. Данас оне све више попримају облик интереса доминантне Немачке. Због ових и многих других разлога, доношење одлука у ЕУ се често посматра као бирократско, споро, тешко прихватљиво и далеко од одговорности према грађанима ЕУ. Зато данас постоји јасан ризик да би политичка основа целог пројекта могла да се сруши.

Европска култура, као и све културе пре тога, не може једноставно бити резултат напора елита. Она мора да буде изграђена на темељима заједничких вредности и уверења, које требају да буду неговане на дуги рок. Било је могућности да се одреде њени корени у послератном периоду, али су ретко истражени. Лидерима Немачке и Француске је лакше да, заједно са својим савезницима, обликују Европу према свом имиџу и интересу. Европска управа је увек компромис између интереса њених водећих сила а ретко, готово никад, производ широке скале хоризонталне комуникације међу народима. Велики пројекти европске културне интеграције су изнад свих пројеката инфраструктуре и изградње институција.

Све ово отежава одржавање визије Европе као кантовске заједнице мира, као пример удруженог суверенитета и пример како се демократска владавина може уздигнути изнад националних држава. Важно је не изгубити из вида чињеницу да је ЕУ у остварењу ових идеала много постигла у добрим временима. Али суочавање са тренутним потешкоћама чини да су везивне нити која везују ЕУ све тање и тање.

Архитекте ЕУ су имале идеал снажне и јаке Европе. Остаје да се види да ли је ЕУ сада на свом врхунцу. Прави пут кроз тренутне кризе је пресудан за спашавање европског пројекта. То неће бити лако под садашњим притиском, али недавни покушаји ЕУ да реформише и консолидује своје институције може помоћи.

У кратком року, Европа може да опстане само као средство решавања заједничких проблема. Европа вреди онолико колико је способна да стабилизује кризе и штити економско благостање својих грађана. На дужи рок, међутим, ЕУ не може да опстане без својих основних идеала, јер без њих неће моћи да оствари ни политичку ни социјалну интеграцију.

( David Held i Kyle Mc Nally/Open democracy / Србин.инфо)

KOMENTARI



3 коментара

  1. Apis says:

    DAT ĆE BOG DA SLAVIMO ,,DAN RASPADA EU"

  2. Milutin says:

    Druga je tema što EUde facto nepostoji. Vode nas da vidimo Potemkinova sela. EU postoji jedino u glavama vernika.

  3. grdoba says:

    i tako mi Srbi jos jednom, svesno idemo u nistavilo! sve je super ko u ludnici!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u