Ево како би изгледао рат између Америке и Русије у Украјини

Ево како би изгледао рат између Америке и Русије у Украјини

15 фебруара 2015

war-russia-vs-usa 434Пише: Александар Запољскис

Немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила је 9. фебруара у Вашингтону да Барак Обама не искључује могућност испоручивања Украјини смртоносног оружја.

Потпредседник САД Џозеф Бајден изјавио је у Кијеву 5. фебруара да војно решење кризе у Украјини не постоји и да су зато испоруке оружја искључене.

Шта је ово? Да ли ово десна рука не зна шта ради лева или пресудну улогу у свему има нешто друго?

Да би се схватила суштина овога што се догађа, хајде да прво видимо како би изгледао прави савремени између двеју великих и технолошких савремених држава.

Упоређивање самог броја тенкова, топова или авиона сукобљених страна било би прилично бескорисно.

Ирак је 20. маја 2003. године имао мобилисаних 375.000 пешадинаца (антиирачка Коалиција – 207.000 а касније је тај број био подигнут на 270.000. Имао је такође 5.000 тенкова и других оклопних возила, а антиирачка коалиција – 1.700. Ирак је тада располагао са 300 авиона – антиирачка коалиција са 1.400 авиона свих типова. Багдад је располагао са 375 хеликоптера, а антиирачка коалиција са 1.100.

Као што се зна, Ирак је, упркос свему, доживео тежак пораз.

Муџахедини у Авганистану уопште нису имали и немају авијацију, а тенкова и других оклопних возила имају мизерно мало. А Американци су рат у Авганистану – изгубили.

Ово значи да наоружање, наравно, игра важну улогу, али да су пресудне руке у којима се оно налази, као и главе штапских официра свих нивоа. Овоме, дакако, треба придодати: квалитет координације у дејствима родова оружаних снага.

Замислимо због свега како би изгледао сукоб две савремене војне силе у украјинским степама. Означимо их условно као „плаве” и као „црвене”. Узмимо у обзир да би им циљ био постизање одлучујуће војне победе, а не заузимање (и држање) неких села са именима која се тешко изговарају.

Ово значи да би обе снаге у тај сукоб укључиле снаге и средства потребне за такав рат.

Ако се имају у виду велики маневри руске армије, али и других, фронт надирања механизоване бригаде САД може да буде широк 6-10 километара, а бригаде Бундесвера –до 15 километара. У оба случаја, пробој одбране противника бригада остварује на делу фронта ширине свега 2-3 километра. У руским оружаним снагама се оперише сличним „величинама”. Разлике постоје, али нису битне.

Ако се имају у виду велике маневарске могућности бригада, њих би у таквом сукобу морало да буде по неколико. У супротном, противник би могао да избегне борбу и да покуша да противнику зађе са крила или са леђа.

Због свега, хајде да претпоставимо да би свака страна у борбу укључила по десет бригада да би обезбедила офанзиву на линији фронта од Луганска до Горловке. Оставимо по страни: одакле би те бригаде биле доведене и како би биле распоређене. То сада није најважније јер је најважније да погледамо како би, као на шаховској табли, изгледао цео „експеримент”.

И натовска и руска војна правила у основи говоре исто: напад се мора изводити одлучно и са коришћењем свих снага и средстава. Обе стране указују да је од највећег могућег значаја већ првим ударом лишити противника средстава везе, смањити његову способност за маневрисање, остварити доминацију у ваздуху и првим масивним ударом нанети максималну штету противниковим кључним центрима командовања и избацити из игре његово тешко наоружање.

Претпоставимо да би први ударили „црвени”, мада то није принципијелно важно.

Дакле, напад „црвених” почиње ударима „Искандера” и авионалетима на штабове, чворишта везе „плавих”, на аеродроме, складишта горива и муниције, на „паркинге”, технике по целој дубини „плавих”.

Они би нешто од тога одбили, али у већини случајева – не би успели.

„Црвени” би у борбу укључили прилично модерна средства за радиоелектронску борбу попут система „Автобаза” који су се већ одлично показали. Истовремено би далекометни вишецевни ракетни бацачи „Смерч” – не жалећи ракете – преоравали прве борбене линије „плавих”, на које би им указали извиђачи. У томе би им помагала и далекометна класична артиљерија. На пример „МСТА” калибра 152 мм.

Готово истовремено би напред кренуле механизоване извиђачке патроле оних десет бригада. То би могла да буду одељења са оклопним транспортерима, али и појачане групе са 2-3 тенка или 2-5 борбених машина пешадије. Њихов задатак би био да открију маршуте кретања противничких тактичких група на удаљеностима до 75-100 километара. Покрете тих патрола пратили би ударни хеликоптери, а обавезно и радари, укључујући и радаре артиљеријских јединица.

Све би се то радило да би артиљеријском и ракетном ватром било моментално „покривено” све на шта извиђачи наиђу.

Задатак тих патрола био би и да униште противничке патроле и да „опипају” прве линије противникове одбране (уколико би „седео” и чекао) или само откривање покрета противникових основних снага.

Ово би омогућило борбеним тактичким групама, које би наилазиле иза патрола, да се благовремено распореде и припреме за борбу, односно за разбијање непријатељских „ораха” свим расположивим средствима.

Најважније је што би то омогућило долазећој артиљерији „црвених” да се припреми за отварање ватре. Даље би све било – борба.

Искуство свих војних вежби и реалних ратова показује да је наношење противнику штете до десет одсто бројног састава смањивало његове борбене могућности 1,2-1,4 пута. А када је протвник остајао без 30 одсто војника – 1,5-2 пута. При губитку 50 одсто војника – борбене могућности су смањиване 2,5-3 или и више пута. Наравно, при губитку 60 одсто и више војника – следио је сигуран пораз.

У апсолутној већини случајева, такве јединице су губиле борбену способност и престајале да постоје као организована војна сила.

Директан судар сукобљених јединица – уопште није главни циљ првог наступајућег ешелона.

Примера ради, „плави” су у Ираку 2003. наступали у три ешелона. Задатак првог био је да открије пукотине или слаба места у ирачкој одбрани, да се уклини у њих ради даљег кретања напред и држања високог темпа напада. Тада су сва насеља била заобилажена без покушаја заузимања. Њихово блокирање било је поверено бригадама другог ешалона које су ишла 25-30 километара иза првог.

Када је ситуација дозвољавала, други ешелон је заузимао градове. Ако успех није био унапред гарантован – јединице другог ешелона су напросто држале позиције до доласка бригада трећег ешелона које су се обрачунавале са опкољенима.

Чим би пристигле јединице трећег ешелона – други је одмах кретао да сустиже први ешелон. Ако би он налетео на нешто што није могао лако да заобиђе, или ако би дошло до борбе на блиском одстојању – тада би први ешелон постајао други, а на прве борбене линије излазиле су бригаде другог ешелона, обилазећи чворишта противникове одбране и пробијајући се на неком другом подеснијем делу фронта.

То је Американцима у Ираку обезбедило стабилан темпо наступања од 35-50 километара на дан. То је довело до тако брзог мењања опште оперативне ситуације да ирачке команде већ после 10-15 сати ратовања више нису биле у стању да адекватно реагују, а на крају другог дана ратовања потпуно су изгубиле стратешку, па чак и оперативну контролу над сопственим снагама.

А сада погледајмо на карту. Од Луганска до Северодоњецка – кључне границе зоне „Север” – само је 60 километара.

Ово би значило – уколико би постојао амерички темпо из Ирака – да би најистуреније јединице већ до краја трећег дана обишле Сватово и Славјанск. Четвртог дана би се рат већ пренео у Харковску и Дњепропетровску област.

Прва и друга линија одбране „плавих” биле би пробијене по целој дубини. Њихове најистуреније бригаде биле би практично разбијене и лишене тешке технике. Зато би преостале јединице „плавих” биле принуђене да пређу на стационарну одбрану, тамо где би се затекле. То би значило да су изгубиле мобилност, што је прави рај за артиљерију и вишецевне ракетне бацаче „црвених”. Такође за тешке ракетне системе „Буратино” који су заправо бацачи пламена.

Искуство у борби у Донбасу је већ показало да пешадија прелази у директан напад само у крајњим случајевима. Основне губитке противнику наносе артиљерија и вишецевни ракетни бацачи.

За разлику од устаника у Донбасу, наши условни „црвени” не би имали никакав мањак ни у броју артиљеријских система, ни у квалификованости оних који њима управљају, а ни са пројектилима. Њима не би довозили пројектиле који би због предугог стајања у складиштима не експлодирају. Зато би оне јединице „плавих”, које би биле „приковане за место”, напросто биле збрисане са лица земље најдуже за 20 сати.

Шта би у таквој ситуацији могли да ураде „плави”? Правилно!

Прво би у борбу убацили сву своју расположиву авијацију са удаљених аеродрома. Пре свега са аеродрома на западу Украјине. Али, „црвени” такође не би седели скрштених руку. Зато би већ у првим данима операције по сваком од тих аеродрома своје „одрадиле” ракете са копна и оне које носи ратна авијација.

Дакако, „плави” им не би остали дужни. Аеродроми, транспортна чворишта, мостови и све кључне тачке „црвених” уз фронт биле би подвргнуте масовним ударима.

Од тог момента почела би незаустављива ескалација сукоба. Јер, онај ко у томе закасни – тај гарантовано губи рат.

Не би се водило рачуна о томе колико ће чијих тенкова изгорети или погинути војника. Победа отписује све. Али, чисти војни пораз би у наше човекољубиво време гарантовано довео до опште политичке кризе на страни пораженог која би била бременита и сменом власти.

То влада ниједне од сукобљених страна не сме никако дозволити. А та околност би са невероватном снагом почела да гура страну која губи да повећава све више обим укључених у борбу снага и средстава.

Након што би престале да постоје бригаде из прве борбене линије, а бригаде из друге почеле да крваре – практично би се неизбежно поставило питање за страну која губи да ли ће прећи на примену тактичког нуклеарног оружја. А то је тачка после које више не би било повратка.

При том не би било битно: да ли би се радило о ограниченом, тактичком атомском удару или само о масовном лансирању крстарећих ракета. На екранима радара „Томахавци” изгледају као носачи нуклеарног оружја. Зато би се време почело да рачуна на минуте.

Ако би, не дао Бог само једна „индијанска ратне секира” погодила неки велики град „црвених” – аутоматски би уследио одговор. Више нико се не би упуштао у то да ли летећи „Харпун” има атомску бојеву главу или нема. Јер, „Харпуни” би летели према безмало свим кључним тачкама саобраћајне инфраструктуре у градовима…

А ако би на крстарећим ракетама биле атомске бојеве главе – сукобљене стране би се нашле пред неизбежном разменом стратешких нуклеарних удара.

Молим да се узме у обзир да промена боје страна у сукобу уопште не би утицала на крајњи резултат. Колико год усијане главе на Западу лупале аутоматима по војничким кацигама – тамо добро разумеју колико би овакав развој догађаја био неизбежан.

Зато све санкције и друге оштре мере не излазе из економских и дипломатских оквира. Ни једна бригада НАТО се управо зато не помера ни на пола корака из зона своје сталне дислокације, нити са места где се тренутно налазе.

Механизована чета која стиже на планиране војне вежбе у Балтичким земљама – то је само чета и служи само за вежбу.

Избијање непосредног војног сукоба између оружаних снага Русије и НАТО или између Русије и САД, аутоматски би и веома брзо прешло у фазу размене стратешких нуклеарних удара који би довели до престанка постојања на Земљи целокупне савремене цивилизације.

Уосталом, управо из тог разлога у Украјину не улазе руске трупе. Јер, узвратна реакција на тај корак значила би неизбежни улазак у Украјину јединица НАТО пакта, што би смањило растојање међу армијама до дистанце на којој рат може изазвати сваки, чак и случајни пуцањ из пиштоља.

А земља каква је тамо нека Украјина не вреди таквог ризика. Поготово што главни задатак који јој је био намењен – да увуче Русију у рат са собом – Украјина није извршила. Подвлачим: у рат са собом, а не са Европом, САД или НАТО.

Управо зато никакво озбиљно смртоносно оружје Запад Кијеву неће дати. Јер, тим оружјем треба се знати и служити. Осим тога, оно не постоји само по себи, већ као елемент велике војне машинерије.

Грубо говорећи, да самоходни артиљеријски систем М109 „Паладин” из првог покушаја пројектилом „Ескалибур” погодио веверицу у око потребни су: сам тај артиљеријски систем, поменути пројектил, увежбана посада, утренирани истурени наводилац на циљ, плус станица артиљеријске извиђачке мреже. Њима треба додати војно образовани и паметни штаб који је у стању да организује сарадњу свих учесника испланиране операције. Да би они могли да функционишу на миру, потребни су извиђачки дронови и људи који умеју да се њима користе.

Све те људе, као и место на којем се у датом моменту налази техника, мора да штити пешадија.

А да би пешадија могла да ноћу спава мирно, њу треба обезбедити оклопном техником. А тој техници треба стално довозити муницију јер руски/совјетски пројектили никако не одговарају западном оружју. Ствар уопште није у новцу. Проблем је у неспособности Украјине да свим тим овлада и да научи да се тиме паметно користи.

Проблем је за Кијев и његове покровитеље и у немању времена да се отклоне све грешке које је Украјина нагомилала. Јер, снаге Новоросије су 9. фебруара успеле да затворе „котао” код Дебаљцева. Дан касније су успешно одбиле све покушаје украјинске армије да разбије блокаду. А блокади се налази око 6.000 украјинских војника. И много ратне технике, укучујући муницију.

Величина „котла” нагло се смањила. У суштини, „котао” је већ разбијен на три дела – на изоловане гарнизоне у самом Дебаљцеву, Ољховатки и Булавинском.

Украјински медији још покушавају да сакрију ту катастрофу, још показују наду какву је имао Хитлер док је чекао да дође Венкова армија.

У суштини, потпуна капитулација те украјинске војне групације само је питање времена, скорог времена. А после ње се може очекивати почетак потпуног распадацелог фронта у зони „антитерористичке операције”.

У оваквој ситуацији, колико год да се Украјинцима да ратне технике – САД и НАТО неће добити ништа осим међународног скандала. Зато су и говорили претходних дана о нади у мирно разрешење украјинског проблема.

Зато ни САД ни НАТО никакав влики рат са Русијом не желе. Не зато што су добри, цивилизовани и човечни. Све је много простије.

Такав рат они могу изгубити, чак брзо, а да победе – не могу.

(Факти.орг)

KOMENTARI



2 коментара

  1. Pravdaa says:

    Ono našta ovaj vojni ekspert nije upućen da ga dopunim moderni rat danas ne vodi artiljerija nego avijacija i raketni sistemi sve što je naveo od vojne sile crvenih ili plavih deset avijona MIG50g u par naleta ima da pokupi sa sve zemljom na koju su zauzeli položaje samo je pitanje da li Ameri imaju radarske sisteme da se brane od ovih avijona šeste generacije jer njihova avijacija rapteri bi prošli ko naši MIG 29 devedesetih.

  2. marko says:

    RATISTE PREAM RUSIJI JE OTVORENO MOJE MISLJENJE I NE TREBA SE ZANOSITIT MISLIM NA RUSE OVOM PRIVREMENOM POBEEDOM RUSA U UKRAJINI. Ja licno mislim da ce se ukrajinska armija naoruzati veoma kvalitetno i dovesti sigurno 100 000 placenika sro americkih sto europskih i islamskih sve to moze placati americki tajkuni i pentagon. Rusija mora sto pre vreme ne radi u ovom ratu naoruzati svoju armiju ratnikom 2 naoruzati novorusijsku armiju novim sredstvima licne zastite kao i naoruzati sirijsku armiju novim protivoklopnim raketama vecelik kolicine preko 10 000 komada i sirijsku armiju opre miti novim sredstvima zastite tenkova kompozitne ploce i arema e sistem naravno prodati 1 miljardu dolara ovih sredstava mozda 2 Rat je poceo i vodit ce se u etapama

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u