Ево шта ће се десити ако Америка нападне Русију!

Ево шта ће се десити ако Америка нападне Русију!

25 јула 2015

1431699691-4089Чињеница је да би Русија могла у потпуности да уништи САД за само 30 минута, а и обратно, захваљујући нуклеарном оружју.

Међутим, претпоставимо на тренутак да ни Русија ни САД не поседују нуклеарно оружје. Каква би тада била равнотежа моћи Русије и САД?

Ова равнотежа се углавном процењује према броју војника, тенкова, оклопних возила, ратних авиона, артиљерије, бомбардера, пројектила, подморница, ратних бродова итд.

Међутим, у реалности те бројке не значе ништа. Рецимо да дође до рата између Русије и Кине. Кини ништа не би значило то што има 1.000 тенкова у провинцији Јунан, кад је она предалеко. Уколико исту ову логику применимо на Русију и САД, одмах се намећу следећа питања:

Који део америчке војске широм света би одмах био доступан америчким командантима у случају сукоба са Русијом?
На какво појачање може ова сила да рачуна и колико би брзо оно могло да стигне?

Узмите у обзир и чињеницу да се тенкови, бомбардери, војници и артиљерија не боре засебно већ заједно, што се логички назива борба „комбинованим оружјем“. Дакле, када би САД успеле да доведу X војника на локацију А, они би били само лака мета уколико не би имали подршку комбинованог оружја.

Прочитајте још:

Ево какав је однос снага нуклеарног наоружања САД и Русије!

СВЕ БЛИЖИ РАТУ: Америка поставља нуклеарне пројектиле усмерене на руске градове!

ЗАСТРАШУЈУЋА СИЛА: Руско нуклеарно наоружање доминира!

Није проблем довести X авиона на локацију А, али уколико нема особља које рукује пројектилима и које одржава авионе, они су потпуно бескорисни. Оклопне снаге иначе троше огромне количине петролеја, нафте и мазива. Према једној процени, оклопна дивизија САД је 1991. године могла да се одржи 5 дана, а након тога су јој биле потребне нове залихе.

На крају, било које премештање војске са тачке А у тачку Б би означило да она више не би могла да врши своју функцију на тачки А. Претпоставимо да је тачка А Блиски исток или Далеки исток Азије и схватићете да би то у ствари била прилично тешка одлука за америчке команданте.

Добар пример тога како САД делују може се видети у операцији Пустињски штит. Током ове огромне операције, САД су шест месеци уз огромне логистичке напоре скупљале снаге како би напале Ирак.

Саудијска Арабија се деценијама припремала да прими ове снаге (у складу са Картер доктрином), а Садам Хусеин није пружао малтене никакав отпор. Сада поставите себи следећа питања:

У случају рата против Русије, која би држава крај Русије поседовала сличну инфраструктуру као Саудијска Арабија (унапред постављена опрема, огромне базе, писте, луке итд.)? Одговор је: ниједна.

Колико је вероватно да би Руси дали САД шест месеци да се припреме за рат без икаквог деловања? Одговор је: апсолутно невероватно.

Неко ће рећи да не морају сви ратови да теку према „тешком“ сценарију Пустињске олује. Шта ако се САД спремају за само „лагану“ војну интервенцију, користећи само снаге брзог одговора?

Руси се не боје НАТО-а. Њихова реакција на најскорије потезе НАТО-а (нове базе и особље у централној Европи, већи трошкови итд.) подразумева њихово означавање као провокативнима, али руски званичници ипак сматрају да Русија може да се избори са овом војном претњом.

Један руски заменик је рекао: „Пет група брзог одговора можемо уништити једним пројектилом“.

Такође, Русија је превентивно повећала број мобилних снага са 36.000 на 72.000, превазилазећи број снага брзог одговора НАТО-а, којих има око 10.000.

Другим речима, „лагано“ ратовање није начин на који САД или НАТО могу да победе Русију. Ипак, уколико би „лагано“ ратовање трајало дуже неко што је планирано и ако би прерасло у „тешко“ ратовање, чије би снаге победиле?

У сваком случају, постоји још један модел који је доступан америчким командантима, а зове се „шокирај и запањи“. Овај модел подразумева нападе са великим бројем крстарећих пројектила уз бомбардовање. Овде је важно напоменути да бомбардовање Русије није исто што и бомбардовање Ирака и да је руска противваздушна одбрана најјача на свету.

Такође треба напоменути и то да САД готово нису ни оштетиле српске оружане снаге на Косову приликом бомбардовања.

Међутим, чак и ако претпоставимо да би САД могле да изведу напад из ваздуха, да ли верујете да би то знатно утицало на руску војску и вољу руског народа? Народ Лењинграда је преживео чак 900 дана под најгором опсадом и бомбардовањем и није му пало на памет да се преда.

Реално је то да одбрамбена позиција Русији даје предност над САД, чак и када се узме у обзир само конвенционално оружје. Чак и ако би се конфликт одиграо у Украјини или балтичким државама, географска позиција би обезбедила Русији велику предност над снагама САД и НАТО-а. Амерички команданти су прилично свесни тога.

Такође, напад Русије на САД или НАТО није вероватан из истих разлога. Русија нема толику моћ далеко од своје границе. Уколико обратите пажњу на организацију руске војске, одмах ћете уочити да је то снага дизајнирана да порази непријатеља примарно на руској граници или највише 1.000 километара од ње.

Руски бомбардери, ратни бродови и подморнице могу да допру много даље, али то су типичне мисије застрашивања.

Једина сврха војске САД је да напада мале државе које не могу да се бране како би их опљачкала или им доказала да не могу да се супротстављају светском хегемону.

Војска САД никада није била дизајнирана да се бори против софистицираног непријатеља. Само америчке стратешке нуклеарне снаге имају задатак да бране САД од неке друге нуклеарне силе (Русије или Кине).

С друге стране, руска војска је дизајнирана да буде чисто одбрамбена и не представља претњу ни по једну нацију у Европи, а камоли по САД.

Дакле, иако медији настављају да одмеравају снаге тако што броје војне јединице, то је чиста пропаганда усмерена на застрашивање јавности. Реалност је та да ни САД ни Русија не могу успешно да нападну једна другу, чак ни само употребом конвенционалних снага.

Једина права опасност је изненадна ескалација која би могла да доведе до сукоба на који ни једна ни друга страна нису спремне. Израелски напад на Либан 2006. године и грузијски напад на руске миротворце 2008. године су класични примери екстремно непромишљених одлука од стране политичара.

Сигурно је да Путин никада неће направити такву непромишљену одлуку, али не може се са сигурношћу рећи исто и за будуће америчке председничке кандидате.

(Тхе Сакер)

(Wебтрибуне.рс)

KOMENTARI



2 коментара

  1. Istina says:

    Zasto se uvijek govori o napadu Amerike na Rusiju, a nikad o napadu Rusije na Ameriku? Zar tu nije nesto morbidno? Ispada da je normalno da se prica kako Amerika napada Rusiju a ova da se brani. Kad cemo poceti da citamo Ako rusija napadne Ameriku sta ce onda Amerika da radi? Dosta je vise izopacenosti i izoblicenosti.

  2. Apis says:

    Amerika verovatno nikada nece napasti Rusiju. Kauboji poput hijena napadaju i zverski rastrgaju manju zrtvu koja ne moze da uzvrati udarac. Pa oni zajedno sa svom evropskom silom nisu smeli da vojnicki uđu u Srbiju. Angazovali su hiljade najmodernijih aviona na desetak srpskih koji su jedva mogli da polete. Kako mislis da takve kukavice krenu tamo gde ih cekaju Suhoji, Tupoljevi, Antonovi, Migovi a na zemlji S-300, 400, 500, Armate i uopste beskrajan arsenal najmodernijeg oruzja. Tacno je da Rusija nema volje da se izcrpljuje u resavanju beskrajnih sukoba po svetu ali tamo gde pokazu prstom SAD sa svojim satelitima sigurno nece prići.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u