ЕВО ШТА СЕ КРИЈЕ иза пријатељског наступа Џозефа Бајдена у Београду!

ЕВО ШТА СЕ КРИЈЕ иза пријатељског наступа Џозефа Бајдена у Београду!

23 августа 2016

DZOZEF BAJDEN, ALEKSANDAR VUCIC

Пише: Никола Врзић

Џозефа Бајдена, потпредседника Сједињених Америчких Држава, човека који је Србију деведесетих описивао као фашистичку државу која маршира против свих у окружењу, позивао да се бомбардује Београд и приде разруше сви мостови на Дрини и униште складишта горива по Србији, те Србе 1993. назвао „неписменим дегенерицима, убицама беба, касапима и силоватељима“, који је поносно истицао своје залагање да на Балкан дођу амерички војници „с дозволом да пуцају и убију“ како би косовски Албанци били заштићени, у Београду је у уторак дочекан хлебом и сољу као да је драги гост – принела му их је девојка одевена у српску народну ношњу из Призрена, занимљиво – а Бајден је заузврат изразио саучешће породицама наших сународника које су НАТО авиони убили 1999. године.

АМЕРИЧКО САУЧЕШЋЕ

Али ова, специфична врста способности за гестове тог типа – мислимо и на хлеб и на со и на саучешће онима на чије сте убијање позивали – саставни је део политике због кога је, уосталом, већина нас и способна само да је, политику, посматра са безбедне удаљености, и малу нам утеху у свем том осећају мучнине изазване сољу и саучешћем представља податак да смо на то америчко саучешће, ма колико неискрено оно било а нема сумње да јесте, имали да сачекамо само 17 година, за разлику од Јапанаца који су га дочекали – такође без извињења, јер би извињење представљало и признање грешке, са свим последицама по америчке интересе које такво признање са собом носи – тек после 71 године, минулог 27. маја у Хирошими.

Много важнија од свег тог згражавања над споменутим изливом политике у дно жучне кесе, међутим, јесте чињеница да је овај дочек Џозефа Бајдена хлебом и сољу био и најнепријатнија епизода из његовог краткотрајног боравка у Београду, после кога је потпредседник САД отишао у Приштину где је био много непријатнији, при чему расположење које је исказао овде и тамо нисмо склони да тумачимо као производ његових личних афинитета већ пре као један од кључева за тумачење америчких намера и планова на овом нашем парчету Балкана.

Зашто је, дакле, Џозеф Бајден – први високи званичник администрације Барака Обаме који је посетио Србију, било је то 2009. године, и последњи који ће то учинити јер Обаминој администрацији крај ће доћи овог новембра – зашто је обишао Београд и Приштину? Зашто је у Београду, како ћемо ускоро показати, био наглашено љубазан, а зашто је у Приштини био оштар? Какав се амерички наум иза тога крије, јер не верујемо Данајцима ни када дарове доносе?

И какав развој догађаја можемо да очекујемо, то јест због чега ће косметски Албанци (по свој прилици) одредити када ће се окончати овај необични период наше и америчке мирољубиве коегзистенције, наравно, ово под условом да и једни и други останемо при борби за сопствени интерес, а није нам познато да Американци умеју да од њега одустану док смо ми то, као што је познато нарочито од 2008. године, чинили исувише?

РАЗЛОЗИ ПОСЕТЕ

Кренимо, најпре, од разлога за Бајденов долазак из Вашингтона у Београд и потом у Приштину а онда натраг за Вашингтон, имајући у виду да овакав његов итинерер – јер није до нас свратио у склопу неке шире турнеје – очигледно указује да су му циљ били баш Београд и баш Приштина.

Бајденов прошли долазак у Београд 2009. године (и у Приштину затим, и у Сарајево које је овога пута заобишао), како су нам показале „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије, за свој основни циљ имао је да нам укаже на обновљену жестину америчког интересовања за Балкан, жестину појачану – показују такође депеше – америчким разочарањем у „способност Европске уније да предводи“ јер је Европска унија (стоји у депеши 09САРАЈЕВО594 из 2009) на српско минирање командованих реформи „реаговала изненађено, а затим покоравањем и бирократском забринутошћу“.

„Осећање доследности елемент је који конзистентно недостаје приступу Европске уније према Босни“, стоји у овој депеши из 2009. и свакако би могло да буде примењено и данас, и не само на Босну већ и у вези с Косовом и Метохијом, вероватно у још већој мери него тада јер је ЕУ данас много слабија и деконцентрисанија него што је то била пре 7 година.

Краће речено, као и 2009. године, Бајден нам је у госте стигао како би убрзао балканске процесе који су у америчком интересу, пошто то већ сама ЕУ није успела да учини. У БиХ је ономад успео тек делимично јер основни циљ није остварио – председника Републике Српске Милорада Додика није натерао да одустане од националистичке реторике и поступака – док је у Србији био успешнији будући да су, недуго после његове тадашње поруке да Србија не мора да призна Косово али да мора да научи да коегзистира с њим, кренули преговори о нормализацији односа с нашом јужном покрајином која се самопрогласила за независну државу.

НЕУСАГЛАШЕНИ ТЕРМИНИ

Овонедељна Бајденова посета, поред значаја који већ има и сама по себи јер је реч о посети потпредседника водеће светске силе која нам при том традиционално није наклоњена, имала је и призвук извесне ванредности. Уследила је, а то није нарочито уобичајено, само месец и неколико дана после посете још једне високе америчке званичнице, Викторије Нуланд, главнокомандујуће у Стејт департменту за Европу и Евроазију.

Поред тога, Бајденова посета званично је најављена само пет дана пре него што ће он и доћи, а о доласку је почело да се говорка само десетак дана раније уместо много раније јер се посете овог типа иначе тако и договарају, како би се термини пажљиво уклопили. И најзад, баш када је о терминима реч, у истом су дану у коме су се састали с Бајденом премијер Александар Вучић и председник Томислав Николић имали званичне разговоре и са шведским премијером Штефаном Левеном, што такође нимало није уобичајено, и логично је претпоставити да узрок томе није превид секретарице која је ове важне састанке заказала за исти дан.

Како је подједнако тешко поверовати да је Левен натерао Вучића и Николића да га приме у истом дану у коме су већ имали заказаног Бајдена, преостаје само могућност да се догодило обрнуто, односно да је Бајден изненада обавестио Београд да му стиже у госте овог уторка.

Додатни разлог за узнемиреност уочи ванредне Бајденове посете објавио је амерички Радио „Слободна Европа“ кроз речи Џејмса Хупера, „некадашњег дипломате САД и стручњака за Балкан“, који је у ауторском тексту наговестио Бајденов захтев да се окренемо од Русије и приде написао да ће нам потпредседник САД ставити до знања да „Србија мора да иде много даље у усклађивању са реалношћу независности Косова, укључујући у блиској будућности и чланство у УН“.

ПОЗИТИВНИ ТОНОВИ

Није се то догодило. У сваком случају, не још, а што се Русије тиче, Бајден је „рекао да САД не очекују од Србија да се определи између Русије и те земље“, стоји у саопштењу из Николићевог кабинета, представљајући ехо истоветне поруке Викторије Нуланд од пре само месец дана. Да подсетимо: „Разумемо да Србија има културне, породичне, историјске и религијске везе са Русијом. Не видимо контрадикторност у томе да Србија има добре односе са Русијом и добре односе са САД. Никада не бисмо помислили да неког партнера натерамо да бира стране.“

Тек, као што рекосмо, Бајденова посета Београду прошла је у наглашено – и намерно – позитивним тоновима, од изражавања саучешћа због НАТО агресије (коју је додуше назвао кампањом), преко вишеструких похвала лидерству Србије, искључивом инсистирању на тачкама око којих постоји сагласје, преко љупке доскочице о унуци која је због начина на који је дочекан у Београду схватила колико је деда Бајден значајан, па до лежерне шетње Скадарлијом и плеса са уличном певачицом која се ту није случајно затекла.

Bajden 456456Укратко, краткотрајни боравак Џозефа Бајдена у Београду представљао је школски пример онога што се назива офанзива шармом (цхарм оффенсиве) која по дефиницији није случајна већ, напротив, брижљиво испланирана.

Насупрот томе, у Приштини, упркос дегутантном покушају тамошњих шефова да му се подастру ничице тако што су неко парче асфалта назвали по Бајденовом преминулом сину Боу, потпредседник САД био је упадљиво оштар, не устежући се да својим домаћинима (на туђој земљи) припрети и да им подели задатке, потврђујући да није омекшао, па је због тога био онако нежан у Београду, већ да иза свега тога стоји извесна намера.

Најпре претња Приштини: „Разговарали смо о неопходним корацима који стоје пред Косовом како би Сједињене Америчке Државе могле да наставе да пружају подршку и помоћ.“ Па задаци: „Они укључују и демаркацију границе са Црном Гором, и формирање Заједнице српских општина. То ће бити тешко, али је неопходно. То је важан посао који треба да завршите и имате одговорност да испуните обећање дато у Бриселу. Обе стране имају обавезу да испуне оно што је договорено.“

ТАКТИКА ВАШИНГТОНА

Шта, дакле, све ово значи? Какву нам америчку политику ова два Бајденова дана у Београду и Приштини најављују, а однекуд смо сасвим сигурни да не најављују да ће нас заиста пустити да односе с Русијом развијамо онолико колико бисмо желели, и да ће им истовремено Србија, коју су бомбардовали да би јој отели Косово и Метохију, постати најближи савезник на Балкану и да уопште не мора да призна отмицу своје земље, а независно Косово, насупрот томе, нежељено копиле накнадно спознате ужасне грешке и тешке заблуде с којим сад не знају шта ће, као што би иначе неопрезно могло да се закључи из Бајденових поступака током ова два дана.

Другим речима, сасвим је сигурно да амерички интерес на Балкану остаје исти. Русију протерати са Балкана, а Србију натерати да призна Косово. И само је ствар тактике како доћи до тог циља.

Што се наших односа с Русијом тиче, као што смо већ констатовали после споменуте посете Викторије Нуланд, притисака да је отерамо тамо где нам Американци иначе жарко прижељкују још неко време неће бити, из простог разлога што би тај појачани притисак на Србију Америци могао да донесе више штете него користи, због могућности да актуелну власт у Србији отера у чвршћи и интензивнији загрљај Русије, да у њој потражи заштиту од ових америчких притисака.

„Ми не можемо да уведемо санкције Русији, ако то подразумева усаглашавање са спољном политиком ЕУ“, рекао је Николић Бајдену сасвим директно, и није незамисливо да ће нас овако експлицитан став за неко време оставити на миру, макар што се тога тиче.

А Косово, и даља нормализација односа са том ненормалном државоликом творевином? Нагласак, са добрим разлогом, стависмо на наставак тог процеса, јер, како то рече и премијер Вучић на заједничкој конференцији за медије са Бајденом, током оног сата који су провели у четири ока разговарало се и о „дијалогу Београда и Приштине и могућем напретку у будућности“, што ће рећи да се разговарало и о (потенцијалном) Другом бриселском споразуму који ће пре свега подразумевати – подсећамо на све оно што смо писали још откако су „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије испливале у јавност 2011. године, али и на цитирану свежу најаву Џејмса Хупера на „Слободној Европи“ – давање сагласности Србије на улазак Косова у Уједињене нације.

Али да би такав захтев Србији уопште могао да буде стављен на преговарачки сто, потребно је до краја испунити Први бриселски споразум. И отуда Бајденов притисак на косметске Албанце да то учине; не зато што је потпредседнику САД нарочито стало до безбедности и каквог-таквог институционалног оквира за преостале Србе – не постоје докази за тако нешто – него зато што је то једини пут до Другог бриселског споразума.

И рекло би се да управо ту и лежи главни разлог изненадног Бајденовог доласка у Београд и Приштину. Пре месец и неколико дана, наиме, Викторија Нуланд је пружила само начелну подршку дијалогу Београда и Приштине уз напомену да ће тај дијалог потрајати, да би сада, за разлику од ње, Бајден инсистирао да се читава ствар убрза.

Отуда и она наша констатација да ће косметски Албанци одредити колико ће трајати овај период српско-америчке мирољубиве коегзистенције; чим ураде оно што им је Бајден заповедио у вези са Заједницом српских општина, наиме, видећемо право лице америчке политике на Балкану, у виду притисака да Другим бриселским споразумом пристанемо на улазак Косова у Уједињене нације.

ОДГОВОР СРБИЈЕ

А одговор Србије? Председник Србије је у разговору с потпредседником САД, говорећи о будућности дијалога Београда и Приштине, био прилично изричит: „Као председник Србије, не бих могао да учествујем у потписивању споразума који би подразумевао међудржавни карактер.“ А премијер Александар Вучић, у свом експозеу, још изричитији. „Настојања у вези с одбраном суверенитета и територијалног интегритета земље такође ће бити у фокусу активности Владе Републике Србије“, стоји у Вучићевом експозеу.

Конкретно, како се наводи даље у премијерском експозеу, „то подразумева ангажман на спречавању нових признања једнострано проглашене независности Косова“ – тадашња државна секретарка и могућа председница САД Хилари Клинтон је, стоји у депеши 10СТАТЕ9661, то забранила изричито још 2010. године („Ми тражимо од Београда да престане с покушајима да оспори статус Косова, укључујући и лобирање против признања“), и то Вучић напросто не може да не зна – и, наводи се даље у његовом експозеу а нарочито се односи на онако замишљени Други бриселски споразум, нова влада ће се ангажовати и на спречавању „његовог (косовског) чланства у међународним организацијама које излазе из оквира Договора о регионалном представљању и сарадњи из 2012. године“, који, подсећања ради, „Косову“ са звездицом и фуснотом дозвољава самостално учешће само у регионалним, балканским оквирима.

У сваком случају, наш је несумњиви интерес да ово затишје пред нову буру потраје што дуже. Наша несумњива нужда – да председник и премијер остану верни сопственим речима и Уставу Србије. А наша несумњива предност у муци која нам се спрема јесте подршка Русије и Кине, данас активних и блиских Србији као што нису биле још откако је Џозеф Бајден први пут чуо за Балкан.

(пецат.цо.рс)

KOMENTARI



4 коментара

  1. Batina says:

    Bilo bi pravicno da ovaj zlikovac sahrani i drugog silna.

  2. Пустињак says:

    С вером у Бога и Русију!!! Само велика и моћна Русија Србију спашава!!!

  3. ilija says:

    oduzo sbrsko kosovo i sad dolazi vucic i dacic i vojska srbije stoje mirno pred nji to nika drzava neradi ni nacija nego jugosloveni u srbiji kosovo amerika i zavrseno..

  4. ficko says:

    Što našnarod kaže "Pljuju pa poližu" Izum zapada da se izvinjavaju ili da izjavljuju saučešće, a prethodno ti pobili najmilije, je monstruozan. Takva vrsta "ispravljanja" loše učinjenog je neprikladna i blago rečeno licemerna. Potrebno je da moćnici pronađu prikladniju formulu, ali ne retoričku, da bi koliko toliko korigovali svoju osionost. Smatram da "ispravljanje" grešaka silnika zahteva mnogo toga da čine, ali prošlost i sadašnjost nam govori da je to jako teško skoro nemoguće. Oni jednostavno nisu u stanju da se spuste na nivo dobročinitelja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u