Ево зашто и како је Северна Кореја развила атомско оружје!

Ево зашто и како је Северна Кореја развила атомско оружје!

27 априла 2017

Пише: Иван Ристић

„Дипломатија је уметност држања моћи под контролом.“

Хенри Кисинџер

Померање глобалног епицентра економске моћи на исток и постепена промена односа снага у свету поново су корејско питање ставили на дневни ред глобалног одлучивања. Замрзнути конфликт са хладноратовским коренима, успостављање нове расподеле карата у међународним односима и тактичко нуклеарно оружје су кључне варијабле помоћу којих би требало тумачити дешавања на Корејском полуострву. Нуклеарно оружје прешло је дуг пут од кључног средства за одвраћање у биполарној расподели снага, до алатке за одбрану суверенитета и политичке независности земаља које су на удару глобалистичких елита. Северна Кореја није први случај на коме се посеже за оружјем са масовно уништење као casus belli, али је први пут да је на мети држава која има способност да заиста њиме и узврати уколико буде нападнута.

Специфични геостратешки услови, „џуче“ државна идеологија, која подразумева независност и самодовољност као вредности највише позициониране на спољнополитичкој агенди, уз пројекцију кинеских, јапанских, америчких и руских интереса у том делу света, изнедрили су систем који нема пандана у упоредној политичкој пракси. Од када је Северна Кореја извела прву нуклеарну пробу, ни једна иницијатива, попут „хране за разоружање“ и укључивања шест заинтересованих страна, нису дали никакве резултате. Даље охрабривање Пјонгјанга да се одрекне развоја нуклеарног арсенала зарад повратка у међународни поредак не делује као стратегија која би могла да испоручи адекватне резултате. Томе сведочи пример Ирана, који се и након пристајања на услове дела међународне заједнице и даље налази на удару вашингтонске „дубоке државе“ и сталних израелских претњи превентивним ударима по нуклеарним постројењима.

Американци су играли на карту немогућности самоодржања севернокорејског система и надали се његовој имплозији. Ипак, специфичне околности онемогућавају рушење режима изнутра опробаним методама „извоза демократије“, већ искључиво војном акцијом споља. Пјонгјанг је увидео да је једини начин да се она осујети у самом зачетку развој оружја за масовно уништење. Херметички затворена аутархија онемогућава било какву варијаблу за поуздано предвиђање. Ипак, одговор због чега севернокорејски режим за преговарачким столом до сада није испоставио резултате какви се од њега очекују лежи у карактеру технике нуклеарних односа и геостратегије.

Атомски обарач као преговарачки улог

Севернокорејски нуклеарни програм налази се на нивоу чија би следећа фаза могла да значи да више не може да буде заустављен без драстичних последица по читав свет. Томе доприноси и постепени прелазак са плутонијумске на уранијумску технологију, који омогућава убрзавање читавог ракетног програма, уз смањену видљивост посредством шпијунских технологија. Технички, Северна Кореја има нуклеарну бомбу. Ипак, значајни недостаци у ракетној и нуклеарној технологији јој онемогућавају да постане прворазредни нуклеарни играч, способан да потенцијалну моћ пројектује на велике удаљености. Оног тренутка кад технолошки напредак Северне Кореје означи могућност да довољно компактну хидрогенску бојеву главу монтира на интерконтинентални балистички пројектил измениће се безбедносна архитектура читавог Пацифика. За сада нема поузданих доказа о томе колико је Пјонгјанг напредовао у том смеру. Уколико Кина буде кооперативна у погледу размене обавештајних података са САД, а они покажу да је севернокорејски режим близу свог циља, то би могао да буде окидач за америчку унилатералну акцију.

Теорија јединственог учесника у спољнополитичком одлучивању своје најпрецизније оличење у пракси налази у режиму у Пјонгјангу. Секуритизовање севернокорејске нуклеарне претње далеко преко реалних граница њеног домашаја, са једне, и недостаци америчке позиције који произилазе из демократских процедура и утицаја јавног мњења, са друге стране, чине Северну Кореју „лаком на обарачу“, а САД ставља у позицију да, у складу са својим спољнополитичким доктринама, траже легитимитет за превентивни удар.

Обод Евроазије – прстен времена

Кисинџерова максима да стабилност поретка произилази из његове легитимности показана је на примеру Корејског полуострва. „Легитимност“ успостављене архитектуре источноазијског безбедносног комплекса чува маса америчких војника, друга по бројности одмах иза Европе. То је геополитичка константа, од генерала Мекартура и његових предлога да се атомским оружјем удари по Кини до недавних радикалних иступа Доналда Трампа и његовог потпредседника. У поларизованој структури, чији се будући облик тек стидљиво назире, исти геополитички разлог који је немачки модел уједињења у Кореји учинио немогућим и сада игра пресудну улогу у транспацифичком надмудривању.

Прстен (rimland) који удаљава руске геостратешке пројекције од морских обала и служи као препрека на рутама извоза њихових енергената кроз подржавање супарничких пројеката изнедрио је на својим ободима различите форме отпора. Близина кинеске сфере утицаја и немогућност Совјета да на том простору продру у ивичне (приморске) области створили су специфичну климу у којој је „успео“ севернокорејски режим. Он сада, са својим предностима и недостацима (гледано из визуре глобалног поретка), игра улогу средства одупирања надирућем атлантизму ка руским границама.

Да ли ће реп атлантистичке „анаконде“, чија је глава на Балтику и у Украјини, бити на Корејском полуострву, зависи пре свега од Русије и Кине. Увлачење Кине у регионални конфликт широких размера успорило би њен економски раст, нарушило снажну трговинску експанзију и – најважније – осујетило кинеске транснационалне везивне пројекте који су у плану. Америчка тактика да Кинези зарад парцијалних уступака окрену леђа Русима за сада не даје опипљиве резултате, и наводи на закључак да ће и Кинези бранити своје позиције северно од 38. паралеле. Такође, да ли ће Северна Кореја послужити као монета за поткусуривање Пекинга и Вашингтона, за сада није до краја јасно. Ипак, „сигурносну мрежу“ режиму у Пјонгјангу чини руско сагледавање тог дела света у комплексном мозаику асиметричног одговора Стејт департменту.

Карактер јединица система некада може да значи почетак редизајнирања читаве креиране мреже, а некад и њено потпуно ресетовање на до тада непознатим основама. Успостављање новог баланса снага у прошлости је подразумевало конфликте широких размера, док сада нико не жели да изводи нове теоријске поставке на основу првог нуклеарног прокси сукоба у историји. У новом мултиполарном систему такмичења који подстиче нова америчка администрација, базираном на билатералним договорима које би тек требало преточити у споразуме, изгледа нема места за Северну Кореју наоружану стратешким нуклеарним арсеналом. Када табла за тродимензионалну партију шаха буде постављена, на три нивоа биће улог севернокорејске нуклеарне моћи за креирање новог глобалног поретка, питање доминације у читавом источноазијском приобаљу као део исте преговарачке платформе, и одлучност Русије и Кине да бране интересе у свом непосредном окружењу. Међутим, нико не треба да има сумњу да ће Пјонгјанг употребити сав расположиви нуклеарни арсенал ако осети да је то једини начин да заштити своје интересе.

(Стандард)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u