ЕВО ЗБОГ ЧЕГА СЕ УБИО БРАНКО ЋОПИЋ: “ Не могу то да поднесем…“

ЕВО ЗБОГ ЧЕГА СЕ УБИО БРАНКО ЋОПИЋ: “ Не могу то да поднесем…“

30 новембра 2015

kul-branko copic5 45Небројено пута сам се уверио да је наш велики Бранко Ћопић, на неки начин, био и чудесно видовит човек. Тај божански дар да наслути, предвиди и храброст да то што слути и – изговори, испоставило се да је његов пророчански ум био толико снажан да проникне у невреме и после његовог трагичног краја. Он је на то упозоравао својим књижевним делом, у коме се, уместо револуције залагао за еволуцију. Никад противан, а вазда – антипротиван. То га је жигосало, проказивало, прогањало и прогонило до ужасне смрти за коју се сам определио крајем марта 1984. године. Био је уверен да ће чином личне, физичке жртве послати најснажнију поруку – не могу и нећу да преживим нови „Пролом“. Земљу ће нам растурити они другови који су је стварали. То ја не могу да поднесем.

Овако о Бранку Ћопићу, први пут, и то за „Новости“, говори бард нашег глумишта, Тома Курузовић (85), најпознатији Ћопићев „Николетина Бурсаћ“, који је са великим писцем друговао више од три деценије.

С Томом разговарамо неколико сати у његовом стану, у новобеоградској улици Јурија Гагарина. Овде нису само речи сећања на великана… У маленом Курузовићевом стану, где од рукописа у настајању књиге „Бранко по Томи“, игла не би имала где да падне. Курузовић, овде, као највредније реликвије, чува досад невиђене и опипљиве успомене на друга и пријатеља.

zemlju-ce-nam-(1)_620x0Бранков мантил „барбери“, купљен у Паризу, његове оловке до сантиметра истрошене, испод чијег су „срца“ настале многе приче, гумицу „пеликан“, на чијем је наличју писац урезао крст… Перорез којим је оштрио оловке, кутијица у којој је, испод Бранковог моста с кога се из протеста према неправди стрмоглавио, нађено његово опроштајно писмо које завршава реченицом: „Збогом лијепи и страшни животе…“

Курузовић чува и дугме са кошуље које је са Бранковом супругом, Богданком Цицом, нашао на месту где се писац убио, разочаран у време у које је полагао велике наде. И, време у коме наду није видео.

Рукави мантила су ручно порубљени. Крагна је поновљена, тако што је Бранко онај искрзани део окренуо, па је зашио као нову.

– Био је у свему, видите, један заиста скроман и штедљив човек – говори нам Курузовић.

– Његова Цица ми је испричала како су купили овај мантил који вам показујем. Бранко је пробао, казао: „А, не допада ми се, јер су џепови мали, не могу у њих да ставим књигу“. Парижани су, ваљда поштујући Бранка више него ми сами, брзо одговорили. За неколико минута изнутра су му зашили нове џепове – да књига може да стане.

Курузовић прича да је Ћопићева сатира за оно, комунистичко време, била убојитија од пушке. И он је тога био свестан. Прва је у режим опалила његова „Јеретичка прича“, 1950. године, после које је уследио Конгрес антифашистичког фронта жена, бораца. На овом Конгресу, ето, говорио је и Тито. Бранка је жигосао као – издајника. У сали, док је Тито говорио, била је и Ћопићева мајка Соја. У црнини за најстаријим сином и, од Бранка старијом, ћерком и за супругом који је, такође, страдао у борби са фашистичким окупатором.

Устала је, после Титовог говора, пришла му и у лице сасула: „За мог Бранка све можеш да кажеш, али да је издајник, то никада да не кажеш“.

– Кад је Тито умро – прича Курузовић – нашао сам се са Бранком после мимохода у Скупштини. „Шта си написао у опроштајној посвети“, питао сам га. „Написао сам“, каже ми, „да је Тито дошао из бајке, у величанствену борбу за слободу и да се у бајку вратио“. Ето, то је написао… Ето, колико је био племенит човек. Није ликовао над прогонитељем. Али, све је рекао, најснажнију је причу испричао својом смрћу. Безречни, најстрашнији роман је исписао. Добрица Ћосић, када смо убрзо после његовог самоубиства отишли на Бранков мост, готово исту реченицу је изрекао: „Безречни роман, опомена за сва времена“.

Курузовић се сећа дана те опомене.

– Ћопићева жена, Богданка, питала га је када ће стићи из шетње да постави сто, да ручају. Одговорио јој је: „Сам ћу поставити, кад се вратим“. Није га било ни до подне, ни до предвечерја, тог 26. марта 1984. године, када се убио. Нашли су га на бетону, под мостом. Видите, није он био тинејџер, он је био седамдесетогодишњак, који је био свестан свог поступка. Мени је говорио: „Никог није брига што је очигледно да се наша лепа земља растаче. Ја то не могу да поднесем и нећу више да чекам ту смрт…“ Попео се на ограду моста, леђима окренут према згради Централног комитета на којој је било исписано ТИТО, и скочио. Заправо, стрмоглавио се на бетон. Пре тога, у хотелу „Москва“, из ресторана са спрата, гледао је у Саву, а ја верујем да је преко Саве погледом трагао за далеким завичајем… Частио је конобаре, а кад су га упитали који је повод за такво чашћавање, казао је: „Имам, верујте, велики разлог…“ Бранков одлазак пропратио је један штури извештај и указивао је на његово, наводно, нервно растројство. Какво је време било, такав је био извештај.

Тома Курузовић, којег је са Бранком упознао Предраг Палавестра, у рукама има читаве романе о свом вишедеценијском пријатељу. Знао га је у душу. Он је, како му је велики писац говорио, био његов „најгрлатији проносилац критике режима, са позоришне сцене“.

– Какво нервно растројство, Бранко је отишао јер није могао да поднесе терет разочарања. Говорио је, после његове „Осме офанзиве“, како су га питали – каква ти је то та, осма офанзива, кад је било седам званичних. Он је одговарао, на свој начин, да је то његова лична побуна против новокомпонованих првобораца који се боре „за свиленгаће, а растурају своје породице“. Тако је говорио Бранко и вазда жалио што му власти никада нису дозволиле драматизацију његове приче „Опроштај са Косовом“. Била је то опасна прича за државу. Питао ме је: Зашто, Томо стално прескачу ону причу о Косову. „Ја сам написао истину, а кажу ми да сам непријатељ државе, јер о томе пишем. А ја мислим да сам пријатељ, јер пишем и говорим о ономе што није добро, а шта може да се поправи“.

ЈА НЕ МОГУ И НЕЋУ

ЋОПИЋ је отишао, заувек, као опомена да се спрема распад државе и нови рат – говори Курузовић.

– Оде, пре црних коња и црних коњаника. И све ми се чини да и данас чујем оно што ми је говорио: „Ви храбри живите, и опет преживљавајте оно црно и оно прошло. Оно што вам поново долази. Ја не могу и нећу“.

СА ШАНТИЋЕВОМ „ОТАЏБИНОМ“

НЕКОЛИКО дана пре него што ћемо се заувек растати, сачекао сам га после једне књижевне вечери, повезао га „ладом“, према кући. А он ми је, замислите, тражио да му говорим „Отаџбину“, Алексе Шантића – сећа се Курузовић.

– Ја започнем, а он наставља. Од речи до речи говори целу песму.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



11 коментара

  1. телетабис says:

    Србији фале овакви људи, али на жалост њих више нема.

  2. Виде Даничић says:

    Тај Бранков запис у тзв. књигу жалости после тииитиног угинућа суштина је нашег проклетства из оне Домановићеве о размишљању једног обичног србског вола: уместо да ми убијемо њега, нашег непријатеља и тлачитеља којем ни турски мурат није био раван - убио се влики писац Бранко због осећања да пропада тииитина прћија и гробница србског народа проклета југославија?! Е, мој Бранко, дивни човече и велики србски пишче, покој ти души, лака ти земљица и вечни мир на ономе свету. Остадосмо ми Срби сирочићи и због тебе, јер ми не жалимо ни тиииту ни југославију, него тебе и теби сличне...

  3. Мирослав Спасовић says:

    Да ли си негде видео да је тај наш велики писац игде написао срБски. Па он се вероватно и убио због таквих "поштовалаца" који би да преправе правопис српског језика. Верујем да се прврће у гробу читајући твој коментар.

  4. Miroslav Spasović says:

    Питање за редакцију Интермагазина. Ко Вам је дозволио да преправљате мој коментар из ћирилице у латиницу?

    • Igor says:

      Nebudi fanatik. To je samo prevod na Serbian international

  5. Milutin says:

    Meni je govorio: „Nikog nije briga što je očigledno da se naša lepa zemlja rastače. Ja to ne mogu da podnesem i neću više da čekam tu smrt…“ ********** Треба напомунути, да кад му је Тито бацио стигму- да су му сви окренули леђа. Као и нпр. Жанки Стокић. Да не помињем каснија издајства свог председника, испорућивање генерала,... ////////// Kroz pricu o stradanju Branka Copica se nazire i prica o propasti komunizma https://tinyurl.com/pzak8yj

  6. Petko says:

    @Miroslav Spasović Није то до редакције. У горњем левом углу имаш опцију ћирилица/латиница. Кликни на ''ћирилица'' и све ће се променити, чак и коментари писани латиницом.

  7. milena nikšić says:

    Samo sve najlepše o Branku Ćopiću, divan, čovek, šaljiv i vrlo obrazovan i vidovit, dok su se neki zavaravali divnom i dobrom životim, ne mareći za sutra, on je bio vidovit čovek, imam sve njegove knjige, davno i po dva puta pročitane, za mene on spada u naše najveće pisce, na žalost te vrste pisaca kod nas više nema,Uzmete jdnu knjigu da pročitate i kada je već sutra zaboravite i kojoj je autor, bolje i ne čitati takve knjige, kod nas svka voditeljka kao "piše" knjige, ali napisati jednu stvarnu i životnu knjigu, oprostite sadašnji soisatelji i spisateljke, zaboravim je još dok stignem do kraja, A Brankove knjige su mi bile i lekira i pošto imam celokupna njegova dela, da pročitam, da ponovo naučim šta je život, ići bos u gaćama jesti puru itd, kasnije boriti se za oslobodjenje, on je znao tu borbu opisati i na smešno tužan način, Hvala mu i slava mu ni moji unici ga neće zaboraviti <3

  8. Lady Gaga says:

    ДАКЛЕ, СИНОЋ ЈЕ ЗЕМЉА СРБИЈА ДОЖИВЕЛА ЈОШ ЈЕДНО ПОНИЖЕЊЕ, КОЈЕ ЈЕ СВЕ КОЈУ СУ ТО ГЛЕДАЛИ ИЛИ ЧУЛИ О ЧЕМУ СЕ РАДИ, УЖАСНУЛО. НАИМЕ, ЈЕДНА ОД УЧЕСНИЦА РИЈАЛИТИЈА “ ФАРМА “ МАЈА НИКОЛИЋ ЗАПЕВАЛА ЈЕ СРПСКУ ХИМНУ. НЕКАКАВ ПОТУРИЦА ИЗ НОВОГ ПАЗАРА, ЂУБРЕ ОБРЕЗАНО И СМРАД СКРНАВИ ПО ИМЕНУ СЕМИР ЏАНКОВИЋ, ТАКОЂЕ УЧЕСНИК ФАРМЕ, ИЗРЕВОЛТИРАН ПЕВАЊЕМ СРПСКЕ ХИМНЕ У СРЕД СРБИЈЕ, ОТРЧАО ЈЕ ДО КУХИЊЕ, ЗГРАБИО НОЖ И ПОКУШАО ДА ЗАКОЉЕ МАЈУ НИКОЛИЋ. Пред милионским аудиторијумом. Након свега, Маја је кажњена. Жељмо Митровић, ето, није хтео да се замера муџахединима. НАВИКЛИ ДА НАС КОЉУ, ЈЕР СМО СРБИ. ЈЕР ЗАПЕВАМО “ БОЖЕ ПРАВДЕ СРБИ, ГДЕ СТЕ? СРБИ, ИМА ЛИ ВАС? http://www.svet.rs/nas-svet/estrada/semir-diskvalifikovan-sa-farme-aca-mu-jedva-oteo-noz-dzankovic-napao-maju-gabrijela-je-pljunula-a-onda-je-nastradala-i-tamara-video

  9. Pitagora says:

    Ne mogu da verujem da je tako pametan čovek vezivao svoju sudbinu za sudbinu jedne tvorevine kao što je bila SFRJ. On je imao književni ugled, ime i slavu, objavljivao je i do 41. u kraljivini. S druge strane, ima ljudi, komunista ali i drugih, koji su za stvaranje Jugoslaviji dali više nego on, pa se nisu ubili zbog njenog raspada.Mislim da njegovo navodno objašnjenje ili nije autentično, ili je samo racionalizacija neke druge, mnogo veće i intimnije patnje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u