Европа је погазила идеал слободе

Европа је погазила идеал слободе

5 јула 2015

kult-bestic 343Златну колајну „Маја Димитријевић“ нисам доживео као што би је можда прихватио Томас Бернхард и не би било фер да кажем, као што је он говорио, да презирем награде, али прихватам премије. Поносан сам што сам добио ову награду не само због премије већ и зато што је конкуренција била јака, а посебно што сам се показао у другој врсти позоришног израза, каже глумац Слободан Бештић, добитник престижног признања Златна колајна „Маја Димитријевић“ на управо завршеном 40. Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну.

Овогодишњи жири радио je у саставу: Тања Поповић, Марта Береш и Љиљана Благојевић. Oдлуку да награду додели Слободану Бештићу донео је једногласно с образложењем: „Глумачком лакоћом, сведеним средствима, Слободан Бештић доказује студиозан рад потврђујући фантастичну дефиницију Островског да је таленат осећај за меру. Узбудљива прича односа уметника и власти у којој уметник преиспитује добијене награде заслужује у потпуности ово престижно издање.“У међувремену представа „Моје награде“ наступила је у званичној селекцији новосадског 42. Инфанта, а почетком септембра гостоваће и на подгоричком Фиату.

Представа „Моје награде“ ауторског тандема Маје Пелевић и Слободана Бештића настала је у копродукцији Народног позоришта у Београду и Културног центра Панчева према мемоарским белешкама аустријског писца Томаса Бернхарда (1931–1989) објављеним двадесет година после ауторове смрти.

– Шансу да направим нови позоришни искорак добио сам захваљујући Жељку Хубачу, директору Драме националног театра и Маји Пелевић који су имали поверење у мене и поверили ми да играм у првој монодрами уопште на сцени „Раша Плаовић“, што је храбар репертоарски потез. Пре неки дан на гостовању на 42. Инфанту представили су ме на округлом столу као глумца познатог по дивној вештини говора, а до садa је углавном истицан телесни израз, што је најбоља потврда да је примећен мој сценски заокрет. То ми је најдраже признање јер сам се трудио да током каријере сва своја глумачка средства развијам комплетно, а не да то буде само кроз физички тренинг – објашњава Бештић.

У делу „Моје награде“ комплексни Томас Бернхард се обрачунава са корумпираним аустријским друштвом, али су Маја Пелевић и Слободан Бештић причу сместили у данашње време.

– Није нам био циљ да универзални текст банализујемо и да направимо памфлетску представу. Текст је написан средином седамдесетих година прошлог века и односи се на аустријско друштво, али смо ми желели да сценски истражимо како се рефлектује на српско друштво. Заправо, после мог радног искуства у Немачкој и током две деценије позоришног трајања дошао сам до закључка да нестанак праве хијерархије вредности погађа све људе данас на планети, а не само нас у Србији. Зато ме Бернхардова мисао: „Европа, она најлепша, мртва је, то је истина и стварност“ најдубље покреће. То илуструјемо у представи са сценом са заставицама Европске уније, на столу за банкет где Србија треба да уђе у ЕУ када је већ све поједено и попијено и када су нам остале само коске. Та идеја ми је интимно прави разлог зашто ову представу радимо – каже наш саговорник.

– Не зато што сам постао националиста и сада желим да пљујем Европу и ЕУ, већ зато што је у мом животу дошло до озбиљног и дубоког разочарања у идеје и идеале те исте Европе. Односно, не зато што је Европа као појам лоша, него зато што је ЕУ као бирократска државна институција погазила све идеале слободе, правде, једнакости. Користећи дупла мерила у политици и економији сваки дан када отворим новине видим још један додатни разлог зашто је било баш добро да тако завршимо представу. Сведоци смо ситуације у Грчкој, која нам је била негде инспирација. И тај црвени џемпер који на крају носим јесте и асоцијација на неку левичарску идеју која би евентуално у некој новој опцији можда могла да буде ново, праведније, решење за све наше и европске социјалне проблеме Европе – додаје уметник.

У друштвеној сатири „Моје награде“ са два извођача, поред Слободана Бештића на сцени се појављује и суфлерка Гордана Перовска која игра Бернхардову тетку, жену која је заправо била његов мецена и дугогодишњи блиски пријатељ, аутор се обрачунава са самим собом. А о томе са чим се интимно обрачунава, Слободан Бештић каже:

– Код мене интимно, дошло је до разочарања у систем цивилизације вредности које данашња европска цивилизација намеће, мислим на конзумерски и тржишни капитализам. Имао сам веру у идеале правде, једнакости, љубави и то је нешто што још увек имам. Нисам их се одрекао како на социјалном, политичком, тако ни на уметничком и људском плану. Али, када се то годинама урушава и када гледаш чак и себе самог како ниси у свакој ситуацији спреман да реагујеш по љубави, по истини и правди, долази до разочарења. Прво у себе самог, па логично следи сумња у уметност: да ли је та уметност баш таква или је то ипак инструмент нечијих интереса и критике? Борим се у себи да не будем циник, разочаран, негативан, да нађем неки трачак снаге да у оваквим околностима опстанем позитиван.

Монодрама „Моје награде“ се већ на премијери издвојила као својеврсни позоришни искорак и одмах добро примљена код публике, али је изазвала и много полемика.

– Монодрама је тежак жанр и врло је храбро било упустити се у овакав репертоарски потез. Имали смо зато обавезу и одговорност да од ове монодраме направимо такозвани моноспектакл. Представа је испунила сваку своју друштвено ангажовану сврху и циљ, и покренула и полемике, чак и у негативном смислу. У сваком случају, ова представа није мртво позориште, које не подносим. Са друге стране, Народно позориште у Београду познато по класичном приступу у уметности са овом представом почело је да се појављује и на алтернативним фестивалима, што је својеврсно уметничко освежење – примећује Бештић.

(Политика)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u