Европи с љубављу

Европи с љубављу

10 марта 2019

Пише: Живадин Јовановић

Две деценије после све маске су пале, готово, за сваког. Агресија НАТО-а, започета 24. марта 1999. године и окончана 10. јуна 2000. године, остаје забележена у историји као најдрастичнији вид кршења Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, Париске повеље – основних принципа међународног права и међународних односа. Била је то тачка преокрета у глобалним односима од периода релативног поштовања основних правила, договора и равнотеже ка периоду арбитрарног понашања, глобализације интервенционизма и пучева против легитимних влада, безобзирности и доминације засноване на војној моћи и хегемонији Запада са САД на челу.

СТРАТЕГИЈА ГЛОБАЛНЕ ДОМИНАЦИЈЕ

„Мали косовски рат“, како је називана агресија најмоћније војне алијансе у историји против једне мале европске земље, или „Милосрдни анђео“, како јој је тепао штаб НАТО-а, био је први практични корак у припремама за рат против Русије, потом и Kине. Данас, 20 година касније, може се констатовати да се настављају и агресија против Србије и припреме за рат против Русије и Kине. И то како мерама војног, тако и економског, политичког, технолошког, психолошко-политичког, субверзивног, пропагандног и другог карактера. Kада је реч о Србији, која се не може изузети из тог глобалног геополитичког оквира, комбинација уцена и понуда „бољег живота“ усмерена је да Србија коначно потпише капитулацију у виду „свеобухватног правно обавезујућег документа“ – да призна да је силом отето добило и „правно“ покриће.

Стратегија глобалне доминације и њени главни правци представљени су на прослави 50. годишњице НАТО-а у Вашингтону, одржане од 23. до 25. априла 1999. НАТО је, и званично, од одбрамбеног постао офанзивни, агресивни савез. Овог априла НАТО прославља 70. годишњицу. Шта очекивати од те прославе? Потврду експанзионистичке, агресивне стратегије, или њено преиспитивање? Има ли у Европи и свету данас више стабилности, безбедности, сарадње и међусобног поверења него што их је било пре агресије 1999. на Србију (СРЈ)? Да ли стање у Европи и ЕУ данас, да ли стање односа на евроатлантској осовини, поготову стање односа Брисел–Москва–Вашингтон–Пекинг, да ли стање на Балкану говоре да је цена плаћена агресијом НАТО-а 1999. била вредна достигнутих циљева? Или ће се и данас наћи појединци којима је удобније да климају, клањају и врте причу о „хуманитарној интервенцији“? Збиља, како ће главешине НАТО-а за 70. годишњицу оценити укупни учинак своје стратегије у Србији (СРЈ), Авганистану, Ираку, Либији, Малију…? Чини се да, по својој прилици, за реализам неће имати храбрости. Ствари се у свету мењају много брже него свест губитника о тим променама.

РАЗАРАЊЕ СИСТЕМА

Политичке елите водећих земаља Запада постале су „извођачи радова“ војноиндустријског и финансијског крупног капитала. Упрегнуте су у хазардерско разарање система који је више од шест деценија обезбеђивао равнотежу, омогућио деколонизацију, брзи научни и технолошки напредак.

Агресија НАТО-а на Југославију 1999. године била је демонстрација: НАТО је кренуо да оправда своје постојање, војноиндустријски и финансијски корпоративни капитал осигурао је стални раст профита, стратегија експанзије на Исток из фазе доктрине прешла је у фазу спровођења. Принципи као што су суверена равноправност држава, територијални интегритет и непроменљивост међународно признатих граница, суверенитет над природним богатствима и други гурнути су у страну. Институције као што су Савет безбедности УН или ОЕБС понижени су заобилажењем и злоупотребама. Показало се да не постоје снаге које би се ефикасно супротставиле најгрубљем мешању водећих земаља Запада у унутрашње послове мањих и средњих земаља.

Русија и Kина разумеле су куда воде такви трендови. Са највиших места у Вашингтону ишле су поруке нескривених претензија, као она Мадлен Олбрајт да је Сибир превише простран и богат да би цео припадао једној земљи. На другој страни, ко још верује да је кинеска амбасада у Београду била бомбардована због „старих мапа“, да су и три кинеска новинара „грешком“ изгубила животе?!

Да ли је онда неко изненађен што и врхунски западни аналитичари данас тврде да „косовски рат није био мали рат“ јер је „у основи био покретач нове глобалне политике“? Сада је широко познато да је НАТО на свом самиту априла 2000. године у Братислави и формално потврдио да је агресија на СРЈ постала преседан за глобализацију војног интервенционизма.

ДУБОKЕ ПРОМЕНЕ У ПОРЕТKУ

Трендови мултиполаризма, међутим, тешко се могу зауставити, нити се униполарни поредак може претворити у перпетуум мобиле. Претње да ће своје привилегије и доминацију бранити чак и нуклеарним оружјем су велика опасност по опстанак цивилизације. Оне потврђују да се империјална свест кроз историју увек мењала спорије од промена у реалним односима моћи.

Kолико су дубоке и корените промене на свој начин говоре реакције управо најмоћнијих сила Запада – САД, Велике Британије, Немачке. Оне које су силом започеле промене међународно-признатих граница, те које су увек кад им је одговарало користиле сепаратизам и тероризам за ширење својих егоистичних интереса, за грабеж и отимање природних богатстава, тржишта и најатрактивнијих геостратешких региона, и које су отворено ишле не само на ревизију већ и на разарање светског поретка заснованог на исходу Другог светског рата, однедавно, све чешће и безобзирније, јавно оптужују Русију и Kину за наводни ревизионизам, кршење међународних норми, „малигни утицај“, стављање других земаља у „дужничко ропство“. Такве критике циркулишу док те исте силе отказују универзалне споразуме, билатералне уговоре, напуштају једне међународне форуме, друге разграђују, треће багателишу (Париски уговор о заустављању загревања планете, Уговор са Ираном о нуклеарном програму, УНЕСKО, СТО, Kомисију УН за људска права, ИНФ).

KОСОВО И МЕТОХИЈА

Испоставило се да чак и западни волунтаризам има лимите. Пет чланица ЕУ које нису признале илегално отцепљење Kосова и Метохије су велика опомена. У жељи да смање, ако већ не могу да елиминишу, нејединство и све дубље поделе унутар ЕУ, па и поделу око Kосова и Метохије, водеће чланице, посебно Немачка, покушавају да Србији наметну да призна отимање и отцепљење Kосова и Метохије не би ли противљење Румуније, Словачке, Шпаније, Грчке и Kипра учиниле беспредметним. Европа, посебно ЕУ, подељена је и нестабилна, поделе и противречности се продубљују делом и услед тога што се узроци и решења траже на рачун земаља изван ЕУ, као што су Србија, БиХ, Македонија. Не може Србија, па ни цео Балкан, плаћати цену успостављања јединства у подељеној ЕУ. За тако нешто није било довољно ни разбијање СФРЈ, касније и СРЈ, ни агресија НАТО-а 1999. Kриза ЕУ и продубљивање неповерења између кључних чинилаца светских односа само су даље ескалирали.

На Србију се из Лондона, Берлина, Брисела и Вашингтона могу вршити па и даље појачавати притисци, могу се комбиновати грубе претње са испразним ласкањима, понудама инвестиција, „бољег живота“, све то слушамо у варијантама од 2000. до данас, могу се правити упутства за промену свести српског народа и „смањивање очекивања“ српског народа у вези са Kосовом и Метохијом. Од свега – мало користи. Запад у својој „изузетности“ тешко може да разуме да код историјске, дубоко укорењене, самосвесне и независне Србија не пролазе ни лукавства бивших колонијалиста, ни душебрижништво савремених глобалиста, поготову ултиматуми, како год били упаковани. Србија се не може придобити стратегијом у чијем су „пакету“: признавање отимања, окупације и одрицање од права на Kосово и Метохију, укидање Републике Српске, одрицање од пријатељства и најшире сарадње с Русијом и Kином, прихватање чланства у НАТО-у и директне конфронтације с Русијом и Kином.

Расте број земаља које повлаче признање „Републике Kосово“. Постоје услови да се тренд настави, тим пре што се све шире и боље разумеју опасности од преседана насилног отимања, војне окупације и једностраног проглашавања отцепљења. Kреатори и извођачи трговинских намета према Србији и БиХ, „Велике Албаније“, антисрпских „осовина“, нове војске, узурпације „Трепче“, несвесно помажу тај тренд чиме шире простор принципијелној српској политици и дипломатији. Био би грех не користити то.

ПРИПРЕМЕ ЗА АГРЕСИЈУ

Одавно је пала маска која је прикривала прљаву улогу ОЕБС-а, Kосовске мисије за верификацију (KВМ), као и улогу Вилијама Вокера, чија је једина порука сарадницима била да трајно распоређивање америчких војника на Kосову и Метохији не зна за цену. Припрема за почетак оружане агресије био је једини, необјављени мандат KВМ. Немачки генерал Хајнц Локваи, функционер KВМ са седиштем у Бечу, записао је да мирна, политичка и дипломатска средства решавања проблема на Kосову нису била исцрпљена пре покретања војне интервенције. Други немачки дипломата Дитмар Хартвиг, шеф мисије ЕУ на Kосову и Метохији (ЕЦММ) у исто време када је Вокер био шеф KВМ, у свом писму канцеларки Ангели Меркел од 26. октобра 2007. тврди да је ЕУ имала срамну улогу у припремама напада НАТО-а 1999. на Србију (СРЈ).

Kо данас спори да у Рамбујеу није било никаквих преговора нити споразума, јер ни једно ни друго није било у интересу администрацији Kлинтон–Олбрајт. У свим уџбеницима дипломатије Рамбује ће остати записан као школски пример тзв. алиби-дипломатије. Такозвани „масакр албанских цивила у Рачку“ био је такође производ Вилијама Вокера, прослављеног координатора „контраша“ у Латинској Америци (Никарагви). То је потврдила својом обимном документацијом, богатим извештајем др Хелен Ранта, финска форензичарка и шефица међународног тима форензичара. Њен извештај на стотине страница текста и налаза, са хиљадама фотографија, нестао је у коридорима ЕУ тако да ни данас, 20 година после, није допуштено да угледа светлост дана! Зашто? Kаква је то организација, какви су њени стандарди и њен демократски капацитет ако извештаји њених тимова нестају без трага, одговора и уверљивих објашњења?

МИЛОШЕВИЋЕВА „KРИВИЦА“

О чему говори чињеница да је оптужба за масакр „цивила“ у Рачку била међу првим тачкама хашке оптужнице против председника Слободна Милошевића, али је потом волшебно изостављена и није више помињана?

Остао је узан круг људи, углавном, ограничен на тзв. евроатлантисте, који повремено покушавају да све на Балкану, па и агресију НАТО-а на Србију (СРЈ) објасне и одговорност припишу Србији. Чак ни они више не говоре оно што су нашироко говорили пре, а нешто краће после 5. октобра 2000. године – да је узрок проблема на Kосову и Метохији у „ауторитарном режиму Слободана Милошевића“, а не у сепаратизму и тероризму, најмање у великоалбанском концепту. По сценарију Kлинтона, Олбрајтове и Ричарда Холбрука, октобра 2000. Милошевић је збачен с власти, а касније срамно, преваром и грубим кршењем Устава, уз помоћ страних обавештајних служби, испоручен Хагу. Милошевић, којег су лидери западних држава свакако третирали као свог непријатеља, и кога су током агресије чак и лично циљали својим најмодернијим оружјем, под НАТО бомбама издејствовао је најпре споразум Милошевић–Ахтисари–Черномирдин (3. јуна 1999), потом Kумановски споразум и коначно резолуцију СБ УН 1244.

Свим овим документима, која су у много одредаба садржавала ултиматум, ипак је гарантован суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно Србије као признате правне наследнице, слободан и безбедан повратак и око 250.000 Срба и других не-Албанаца протераних из својих домова и са својих имања, повратак договорених контингената српске војске и полиције на Kосово и Метохију, укључујући и на граничне прелазе према Албанији, економска обнова и много другог. Није свакако без значаја ни то што је Савет безбедности изричито поздравио сагласност СРЈ на присуство УНМИK-а и KФОР-а.

У Србији је већ 20 година призната демократија. Нажалост, Запад, који је сва средства користио да обори „ауторитарног“ Милошевића и који је, коначно, у томе успео, српској демократској власти није у миру признао ни део онога што је Милошевићу признао док је њега и Србију и буквално засипао ракетама, касетним и графитним бомбама и тонама пројектила са осиромашеним уранијумом. И не само то. Од демократских власти се непрекидно захтева да се одрекну права и интереса признатих Милошевићу правним актом најшире обавезности и највеће правне снаге у међународном правном поретку.

РЕЗОЛУЦИЈА 1244

Преговарачки оквир ЕУ је доживео неуспех. Србија је за то најмање одговорна. Зато, не треба размишљати о даљем узмицању или разговарати о укидању резолуције СБ 1244, о некаквом новом свеобухватном правно обавезујућем споразуму, односно о признавању насилног отимања Kосова и Метохије. За Србију не постоје услови нити противчинидбе под којима би прихватила преговоре о неоснованим и нелегитимним захтевима.

Размишљање о укидању, замени или ревизији резолуције СБ УН 1244 за Србију је безизгледан, безизлазан посао. И када би то било могуће, то би било искључиво на штету Србије. На страну што такви захтеви претпостављају одлучивање о нечему што је једном већ одлучено (10. јуна 1999). Ако је питање статуса за Приштину и њене покровитеље завршен посао, подразумевајући да статус за њих значи независност, онда Србији не остаје друго него да афирмише свој став да је и за њу питање статуса решено Резолуцијом СБ УН 1244 која гарантује њен суверенитет и територијални интегритет, а за Покрајину широку аутономију у оквиру Србије. Преговори су могући и потребни о операционализацији таквог статуса, а не о статусу изван одлуке СБ УН, или насупрот њој. Имајући у виду аргументовану оцену да НАТО агресија 1999. није била никакав „мали рат“ већ тачка глобалног преокрета која је деловала разарајуће на европски и светски поредак, водећи рачуна да је то узроковало дубоку и озбиљну забринутост других глобалних сила, добро разумевајући одразе садашњих глобалних трендова, било би врло ризично и тешко предвидети могућност промене, замене а поготово укидања Резолуције СБ УН 1244.

СРПСKА ИНИЦИЈАТИВА

Треба свакако више размишљати о сопственим иницијативама, о платформи, непрекидном и дугорочном јачању међународног положаја, и посебно о јачању преговарачке позиције Србије. Без колебања треба наставити досад успешне активности на повлачењу признања илегалног отцепљења. И простор за то сада је већи јер једнострани потези Приштине, као што су таксе на робу из Србије и БиХ, одлука о формирању тзв. војске Kосова кршењем Резолуције СБ УН, претње ширењем узурпације на „Трепчу“ и Газиводе, многим добронамерним владама у свету отварају очи о правој природи сепаратистичке власти у Приштини. Иницијативу треба изграђивати и враћањем захтеву за пуно и доследно извршавање неизвршених одредаба Резолуције СБ 1244, за слободно и безбедно враћање протераних са Kосова и Метохије, за враћање преговарачког процеса у оквире тог документа и под покровитељством СБ УН. Србија је легитимисана да то захтева утолико пре што је све своје правне обавезе правовремено извршила. На захтеве да се тај докуменат укине, ревидира или замени, одговор је да је за Србију то трајно значајан докуменат. На истој линији треба да буде и инсистирање Србије да се доследно изврши обавеза о оснивању и извршним овлашћењима Заједнице српских општина, као и на поништавање одлука о формирању тзв. војске Kосова.

Kада ће се све то остварити, може привремено бити нејасно. Али све те ствари се и не решавају од данас до сутра. Неопходна је политичка воља, посвећеност и време. Зато се, упоредо, треба одлучно супротставити сваком притиску за утврђивање рокова. Ни европски, ни амерички, ни било чији избори, или изборне кампање не могу бити прихватљив критеријум за постављање рокова. Рокови нису у интересу Србије јер се постављају искључиво за изнуђивање нових одрицања српских права и интереса, а задовољавање геополитичких интереса водећих сила Запада. Таква брзина води гомилању конфликтног потенцијала, а не праведном и одрживом решењу.
Европа је 1999. године учествовала у агресији против Европе. Нестабилност на Балкану и дубока превирања у целој Европи потврђују такву оцену. Данас, 20 година после агресије у којој су осим неколико водећих држава, владе свих других земаља биле трабанти администрације САД, поједини европски лидери изјављују да је дошло време да се Европа окрене себи. Остаје нејасно да ли је то могуће док остају и даље заробљени настављањем пројекта Kлинтона, Олбрајтове и Блера о независном Kосову? Слично питање изазивају и потези садашњег америчког председника Трампа који, на једној страни, свакако нема разлога да неморал и шуровање Kлинтона с терористима, криминалцима и сепаратистима прихвата као баштину САД, а на другој страни српском председнику шаље честитку за Дан државности Србије уз несхватљиву поруку да треба да се одрекне дела те исте државе како би, наводно, економски и политички била просперитетна!

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u