Фашисти са Запада

Фашисти са Запада

7 августа 2016

zeljko-cvijanovic 545Пише: Жељко Цвијановић

1.

Вероватно да не постоји политички појам у који је оно на шта се изметнуо либерални дискурс уградило толико значења као што је то нацизам/фашизам. Отуд, не постоји ни појам чија су се савремена учитавања толико одлепила од његовог основног и историјског значења. Бити „фашиста“ у говору савремених глобалистичких елита не значи само бити са оне стране политичког легитимитета већ и са оне стране антрополошког идентитета. „Фашисти“ нису људи, они су „полусвет и шљам“, и борба против њих одређена је само циљевима уништења „фашиста“, а да није притом обавезана ни начелима, ни правилима, ни обзирима.

Кад је Слободан Милошевић – иначе претеча данашњих „фашиста“ – постао управо то у дискурсу западних медија, ништа више није стајало пред Мартијем Ахтисаријем да, преговарајући с њим, покаже на раван сто који их је делио, илуструјући на шта ће личити Србија ако се Милошевић оглуши о захтеве Запада. Блеф? Не, против „фашиста“ не постоји блеф заснован на претеривању. Србија на чијем челу је један „фашиста“ била је далеко од тога да је планерима НАТО операција незамисливо да буде поравната ракетама као сто.

2.

У међувремену глобалистичке елите су епитетом „фашисте“ окитиле и Владимира Путина и Гадафија, у једном часу и Коштуницу (написана је чак и једна срамна наручена књига о његовом „клерофашизму“), затим Орбана, Ле Пенову, Асада…; „фашисти“ су били и руски борци против баштиника Бандере у источној Украјини, да би неком моменту то постали чак и брегзитовци Фараж и Џонсон, док су припреме за проглашење фашисте над фашистима – Доналда Трампа – одмакле толико далеко да се чека још само притисак на дугме.

И најповршнији утисак о поменутим фигурама открива њихову вероватно једину заједничку тачку на коју је упрт објектив глобалистичких елита. Наиме, ниједан од њих није (био) либерал, ниједан од њих није делио поглед на свет глобалистичких елита, и сваки је пружио отпор. И то је оно што данас либерални дискурс заправо препознаје иза појма „фашистичког“.

3.

Али, док се у насилној терминолошкој збрци једна страна стакла замагљује, друга се бистри. Командант злогласног украјинског батаљона Азов Андреј Билицки, поносни настављач традиција украјинских нациста из Другог светског рата, доспео је и до Европског парламента, где је говорио о руској агресији. Две године касније, Бранимир Главаш, још поноснији усташа који се хвалио својим злочинима над Србима, остављајући за собом, као сведочанство припадности, низ фотографија испод портрета Анте Павелића, оптужио је Србију да на њеном челу стоје „окорели неофашисти“.

Покушамо ли се загледати у будућност, видећемо Главаша као нацистичку претечу либералног дискурса у „милошевићевизацији“ данашњег Београда, што је, додуше, већ започело у говору делова српске НВО сцене, опозиције и либералних елита. (Отуд, паралела између Главаша и ноторног Динка Грухоњића, који верује да Србију води „олош и шљам“, не може бити без основа.) Можда се примери Билицког, Главаша и Грухоњића могу читати и као докази о историјском извитоперењу основних политичких вредности, али такав закључак, чак и кад би био исправан, никог неће учинити паметнијим. Овде се ради се о нечем другом.

4.

Док, са једне стране, глобалне елите своје нелибералне противнике товаре епитетима „фашизма“, истовремено у Источној Европи подстичу оживљавање, јачање и легитимизацију настављача традиција квислиншких покрета из Другог светског рата. Иако то данашњи Берлин испуњава потпуним ужасом – јер Немачка, ма шта о њој мислили, повратак те идеологије у Европу не види као прилику, већ као увод у нову катастрофу – земље Прибалтика свој симболички бедем против Русије граде управо на рестаурацији пронацистичких покрета из Другог светског рата. Шта закључити о Украјини, за коју се дуго веровало да јој је традиција црвеноармејског антифашизма током деценија угушила политичко сећање на бандеровске нацисте. Али њено осамостаљење, затим Наранџаста револуција из 2004. и коначно Фебруарска револуција, десет година касније, донели су раст антируског дискурса, који је неизбежно био праћен ослобађањем нацистичког духа из боце.

Док се борила за улазак у ЕУ, зависећи од воље осетљивог Берлина, Хрватска је у јавном говору чак претеривала величајући своју једва постојећу антифашистичку традицију из Другог светског рата. Али улазак у ЕУ, посебно пошто је пре две године потпала под пуну америчку контролу, у Хрватској је потпуно ослободио усташку линију државне политке.

Наравно, овде се уочавају две правилности. Прва, све источноевропске земље у којима је поново пробуђен дух нацизма много су ближе Вашингтону него Берлину. И, друго, јачање антируског дискурса у јавном простору тих земаља процес је који прате њихова паралелна фашизација и све друге врсте искључивости. (Тренд развијен по та два основа препознаје се чак и у земљама у којима је та традиција знатно слабија, попут Пољске.)

5.

Зато нисам сигуран да би у враћању усташтва у Хрватску требало тражити историјске и генетске корене уместо да се препознају политички циљеви тог феномена. Јер нема сумња да, кад Главаш испод Павелићеве слике прозива Београд за „неофашизам“, он то чини једноставно зато што је усташа. Али, кад његов исказ не само да остане без осуде него и стекне јасне црте социјално прихватљивог, то значи да је почела мобилизација хрватског друштва на вредностима нацизма и да се то ради под контролом САД. Зашто?

Пре свега, историографска истраживања у последњих пар деценија откривају неку врсту компатибилности интереса либералних престоница Лондона и Вашингтона са нацистичким Берлином из 30-тих година, који је био усмераван и коначно усмерен за поход на исток. Данас су ствари још директније: исто онако како је на Блиском истоку и Централној Азији деценијама јачао радикалне исламистичке покрете, Вашингтон данас обнавља идеју Јозефа Пилсудског, формирајући од Естоније до до Хрватске, од Балтика до Јадрана, заједницу земаља пројектовану да заустави продор руског утицаја у Европу. Као што ни Пилсудски није имао дефанзивне намере, верујући у својој мегаломанији да ће Интермаријум довести до распада совјетске империје, нема их ни Вашингтон, уверен да нацизам даје и везивно ткиво и неопходну дозу агрсивности земљама које би требало да буду на првој линији према руском продору у Европу. И то је и разлог и циљ афирмације нацизма, који дониси раст нетрпељивости не само према Русји већ и њој блиским земљама, међу којима је и Србија.

6.

Интермаријумски нацизам веома брине Ангелу Меркел, којој је јасно да његова провала уз подршку САД може да се прелије и преко граница Немачке, која ће лакше прихватити још један талас избеглица него повратак нацизма, који вероватно не би преживела. Само то је био разлог зашто је Берлин већ два пута у споровима Србије и старе немачке миљенице Хрватске стао на страну Београда. Меркелова довољно добро познаје историју да зна како је јачање нацизма у Европи пут у дуги разорни рат, док рат на источним границама Интермаријума не може бити ограничен регионални догађај, већ ствар од глобачног значаја, после које на свету више ништа неће бити исто.

Отуд и њено настојање – на потпуни очај из „изданог“ Загреба – да учини Вучићу и Додику најавом отварања ССП за Босну и Херцеговину. Тиме се Додик – планирана прва жртва на источним границама Интермаријума – враћа у европски политички процес, који ће га штитити иако далеко од тога да га сасвим заштити. Једноставно, дубина Додиковог уласка у европски преговарачки процес таман ће за толико смањити проценат шанси за скори рат, на чијем удару би се нашла Српска а преко ње и Србија.

7.

Провала усташтва дакле није ствар ни историје ни сентиманата. У коликој мери је она ствар система и стратегије, наговестио је бивши хрватски министар одбране Анте Котромановић, изјављујући како су му високи амерички саговорници више пута сведочили да се САД данас кају што, током хрватско-муслиманске офанзиве крајем лета 1995. године нису дозволили пад Бањалуке. Наравно, пад Бањалуке и онда и сад значио би нестанак Републике Српске, и зато не може бити нимало случајно да Котромановић управо сад шаље ту поруку двоструког смисла. Наиме, ако је Американцима жао што је Бањалука остала српска, има логике у томе да би им сад било драго и корисно да се та дејтонска грешка исправи. Осим тога, та врста радова на кориговању ранијих грешака не може се замислити без Хрватске као извођача.

И без Котромановића јасно је да је Српска у екстремној ратној опасности и, ако хоће да је уочи, има више разлога да погледује пут Загреба, много више него пут Сарајева. Вучић и Додик повукли су неколико потеза у настојању да Бакира Изетбеговића и босанске муслимане пацификују и извуку из тог замешатељства. Управо то је било разлог извесном приближавању Бањалуке и Сарајева, праћеног силним противљењем хрватских представника у Босни. Управо то је било мотив садржаја Додиковог говора у Бусијама, у коме је осудио акције из Загреба, не помињући Изетбеговића и Сарајево, што све скупа на Додика баш и не личи.

Коначан став Сарајева о учешћу у планираном рату против Српске веома вероватно би могао да буде формулисан на састанку Путина и Ердогана 9. августа. Буде ли после тога настављено приближавање Додика и Изетбеговића, нема сумње да ће се на мети Вашингтона и Лондона наћи и овај други. Јер ствари су више него јасне: босански муслимани, исто као и 1991, носе у својим рукама кључ рата и мира не само у Босни већ и на целом Централном Балкану. Без њих као хрватске пешадије и њиховог сребреничког наратива падају и хрватске техничке и моралне шансе за удар на Српску.

8.

Због свега тога није много продуктивно бавити се Хрватском као земљом у којој успавају само усташе и туризам. Такав закључак само ће појачати степен шовинизма у српском народу, који не може бити од користи ни у рату ни у миру. Овде је реч о много ширем и опаснијем процесу, иза кога стоји интерес САД, можда и такав да сукоб између западног света и Русије почне на југозападним границама Интермаријума. Дакле, уместо да развикујемо како су сви Хрвати усташе, мудрије је усташтво у његовој актуелној фази схватити као амерички пројекат и супротставити му се као таквом. Такође је важно разумети да хрватске политчке акције Србе и Србију дефинитивно смештају у оквир незападног света, са којим се по том основу ваља обрачунати. Охрабрујуће је што у том процесу, за разлику од 90-тих, нисмо сами и што нам разлоге за тај закључак даје тихи дипломатски рад између Берлина, Москве и Анкаре, где ове три ове важне престонице као да испод радара постепено усклађују своје ставове. Истовремено, Срби се не могу апсолутно поуздати у те иницијативе, због чега је вест да су договори о наоружавању Србије из Москве ипак најважнији састојак целе приче.

Иако га нема на насловним странама наших новина, тај проблем је за Србе важнији од свега о чему се данас говори у јавном простору. Све остало само је разглабање унутар српских елита, које очигледно политички сукоб за Хрватском толико дрма да ће у њему теже заузети страну него ЈНА 1991. године. Баш зато ће се о Београду ускоро говорити као о тврђави Путинових „фашиста“, што ће само бити добар знак да истински антифашизам није српски избор већ судбина.

(Стандард.рс)

KOMENTARI



5 коментара

  1. Harry Neron says:

    Avtor priča o političkim pojmovima kao da ne zna odakle su ti pojmovi ponikli. Osnovica svih izma u politici je nacioanlizam. A globalizam se bori baš protiv tog političkog otrova zvanog nacionalizam koji se uvek sa evolviranjem ili mutiranjem pretvori u neki fašizam, nacizam ili komunizam.

    • Pozuri polako says:

      Ti si Nerone ovde poznat kao neko ko totalno ne razume osnovne stvari, pa posto nemam mnogo vremena, samo ukratko.Nacionalizam je nesto sto se u osnovnom pojmovnom smislu smatra pozitivno, uzviseno, jer nema nista svetijeg nego osecaj pripadnosti i posvecenosti svom rodu, etnosu.Pre svega da bi cenio, voleo, postovao drugog, moras sve to da osecas prema sebi i svom korenu, razgranatom drvetu, listovima na granama. Uglavnom Zapadni mislioci u sluzbi elitisticko ezoterijskim strukturama,a danas totalitarni i fasisticki kosmopolitizam, nametnuli su verovanje da je nacionalizam poguban, stetan i da on radja politicku i drustvenu patologiju.Velika je razlika izmedju SOVINIZMA i nacionalizma.Razmisli ako mozes i nadji razliku, i pogubnost u danasnjim okvirima sta je sve nastalo takvom projekcijom zamenom teza.

  2. Harry Neron says:

    Šta su nacizam, fašizam i komunizam? Nacizam se rodio mutacijom/evolucijom socializma i nacionalizma u zajedničku ideologiju, fašizam je italijanska, mekša, verzija nemačke varijante nacizma dok je komunizam internacionalni politički monstrum sličan nacizmu i fašizmu sa tom razlikom da je manje agresivan ali mnogo pogubniji od nacizma i fašizma jer sa svojom ideologijom uništava osnovni čeliju čovečanstva; pojedinca i veliča kolektiv svakakavog obilka, i za razliku od nacizma i fgašizma koja su bila lokalni pojav komunizam je internacionalni i zato toliko opasniji. Svoj trojici izma je zajedničko zanikanje prirodnog prava i Darwinove teorije razvitka i na toj tački sve tri diktatorsko absulutističke ideologije bore se zajedno protiv globalizma koji je jedini spas za čovečanstvo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u