ФИЛМСКА КРИТИКА: Балканска међа – филм савести

ФИЛМСКА КРИТИКА: Балканска међа – филм савести

25 марта 2019

САВЛАДАВШИ све предности дигиталне ере нови руски филм у технолошком погледу може данас исто што и Холивуд, али за десетоструко нижу цену. То је неупоредив капацитет, који већ сада испуњава западне продукционе стандарде. Огромну разлику, међутим, чини другачији приступ креативним, па ако хоћете и духовним вредностима. Чак и кад је намењен тржишту, руски филм не одриче се озбиљног разумевања нашег света, што га сасвим разликује од слабоумне холивудске фотодраме; која је, сасвим изгубивши компас у сопственим дебилијама, пала на најниже гране од кад постоји. Да има фер приступ западном биоскопском тржишту руски акциони филм одавно би декласирао целу западну понуду. Прави пример је “Балканска међа”, руско-српска копродукција прва те врсте после дужег времена и великих прича. То је биоскопски филм средњег формата и може да се носи са било којим великим предузећем ратне акције холивудског типа (читај: целог постојећег филмског Запада), али је његова тржишна судбина неизвесна. Зашто?

Зато што говори истину. То је његова највећа тржишна мана. У ери русофобије и србофобије филм удара у срж владајућег наратива о агресији НАТО на Србију и Црну Гору 1999. године, филмским језиком говорећи о сламању међународног правног поретка и успостављању терора простачке силе. Та динамичка слика бомбардовања прво босанских Срба, средином 1995, а затим Београда и Србије 1999. године и судбине неколицине руских богатира, изгубљених у злим страстима светске политике и деградиране Јељцинове Русије, буди емпатију према народу-жртви и ствара језгро нове синергије.

Упркос директивама из Кремља, један руски десантни одред заузима приштински аеродром Слатина у јуну 1999, када је косовски рат завршен (не и окончан), после херојске одбране од шиптарских разбојника. У ту одбрану уплетене су личне емоције и страсти, љубав и мржња, људске судбине, колебање и храброст, издаја и херојство, све на фону чудовишног терора над косовским Србима у првим данима такозваног мира. Готово неиздржива тензија прати одбрану митске групе која одолева Сатани и херојски гине. Али на крају долази коњица – не америчка него руска “коњица”! – и доноси спас. Спас од смрти Србије суочене са најјачом војном силом у историји, спас од пропасти унижене Русије, која се освешћује и подиже главу. У тој бици – каже један од јунака филма – рађа се нова Русија, која је данас противтежа западној Апокалипси.

Доласком коњице (којом, гле, командује атаман Платов!) затвара се матрица коју аутори граде од почетка, а то је неовестерн у новом, руском кључу. Тај нови образац ипак потиче од Пекинпоа (“Дивља хорда”) и Серђа Леонеа (“Добар, ружан, рђав”) са извориштем у “Седморици величанствених” Џона Старџеса, или још даље, у Куросавином класику “Седам самураја”. Он сасвим природно улази у матрицу ратног филма попут “Дванаест жигосаних” и “Топова са Наварона” мада не треба заборавити и наш допринос: “Мост” и “Диверзанти” Бате Живојиновића, што је некад први приметио московски критичар Мирон Черњенко… И овде лежи главна премиса класичног жанра. “Уметност вестерна сачињена је од акције и од вере” (Душан Стојановић). У неовестерну акција се естетизује и постаје вредност за себе кроз ватромет борбених дејстава и монтажно оркестрираних призора. Али вера је оно што још више храни то “језгро напетости”: вера у љубав и добро, насупрот мржњи и злу. То је срж сваког вестерна. Станите овде и размислите добро: шта нам још, осим вере и лепоте, саопштава Аљоша Карамазов? Осим љубави и добра, шта има још код Старца Зосиме? Цео Достојевски је у добру и љубави. Насупрот Великом Инквизитору стоји цело једно богатство руске културе која и те како прожима и нови доживљај вестерна. То је оно “озбиљно разумевање савременог света” са почетка овог текста. То је и фундаментална разлика од злом задојеног Мајкла Винтерботама или Клунија и Никол Кидман, у њиховим подвизима од сто милиона долара (“Миротворац” и сл).

“Балканска међа” је филм савести. Руске, јер се многи данашњи Руси питају да ли су могли учинити више 1999? Наше савести, јер се нико (осим часног Горана Радовановића са “Енклавом”) за свих ових двадесет година није сетио малог светског рата, који је против нас водио цео Запад? Има ли овде Срба? Зар Руси треба да представљају свету наше лице и нашу борбу, док се наши вајни аутори замлаћују будалаштинама а ла “Едерлези Rising”, а држава баца стотине филмских милиона на свакојаке глупости, док нам Кошаре – светска филмска тема! – и даље стоје изван домашаја? Та савест не сме да нам да мира. И зато свако треба да гледа “Балканску међу”. Ако нам је већ стран и далек наш рат, могли смо да се латимо једне колосалне теме која је нашла своје место у овом филму. Сећамо ли се шта је опрезни британски генерал Џексон одговорио свом претпостављеном, америчком генралу Кларку када му је наредио да од Руса преотме Слатину: “Нећу да због тебе почнем Трећи светски рат”? Барем то смо могли да претворимо у светску филмску причу, али не, ми данас, после двадесет година, чувамо образ дилетанту и злочинцу Кларку и снимамо филмове о – измишљеним српским злочинима!

(Božidar Zečević / Novosti)

KOMENTARI



4 коментара

  1. Zapadnjak says:

    Gospodine Zečeviću.Napisali ste jako dobar tekst(a usput i kritiku) o razbacivanju Srpskog novca na nekakva,hajde da kažem marginalna filmska ostvarenja i tako doveli u sumnju ali i poništili velikane naših redatelja ali i celokupnog Srpskog glumišta.Svakako je velika i nenadoknadiva šteta što smo u zadnjih deset godina izgubili veliki broj velikana tog istog glumišta i da u toj branši ništa više nije isto kao pre.Naravno,život ide dalje,stasaju mladi glumci i redatelji spremni da se uhvate u koštac sa temama koje da bi se napravio film treba da aminuju producenti koji nisu uvek iz bilo kog razloga dobre volje da produciraju filmove tih mladih genija.Postoji tu još nešto,naime,nekolicina glumaca je odlučila da zameni "daske koje život znače"sa daskama političkih govornica i na očigled svojih dojučerašnjih fanova propagiraju u najmanju ruku čudne ideje.No,na stranu sa tim "gromadama",ja bih naime da vas nešto pitam.Pitanje je jednostavno da jednostavnije ne može da bude,Jasenovac.Jasenovac kao najveće stratište Srpskog i Židovskog naroda,e sad,želio bih da mi objasnite zašto na primer ako već nisu hteli ili nisu smeli naši redatelji i producenti da se uhvate za jedan takav ozbiljan projekat nije na primer to učinio ni velikan Holivuda kao što je Spilberg recimo,on je kao pripadnik postradalog naroda u Jasenovcu to mogao,a uz pomoć moćnog Židovskog lobija u USA koji bi siguran sam drage volje stao iza takvog projekta.Dakako,mogli su to da urade i nekolicina također velikih redatelja koji su bili zgroženi tim da ga tako nazovem,ustaškim Infernom (Oliver Ston).To je moje pitanje,vrlo sam zadovoljan filmom Srpska međa jer sadrži sve one kvalitete koje ste i sami naveli.Puno vas pozdravljam.

  2. Kulak says:

    Miloš Biković i Milena Radulović u "Balkanskoj međi" briljiraju.Milena je u ulozi hrabre žene koja u ratnom paklu ne gleda samo sebe,već je spremna pomoći drugima dala najbolju ulogu u dosadašnjoj karijeri.Oboje su odlično naučili ruski jezik.Gušt je slušati kako daju izjave na ruskom.

  3. Portopranco says:

    Tržišno potentan i za gledanje atraktivan film BALKANSKA MEĐA najbolja je rusko srpska kulturološka koprodukcija do danas.Pogledao sam i gledat ću ga opet!

  4. Biogradlija says:

    Miloš Biković je u Rusiji pravi as! Puni su ga svi ruski mediji.Gledam na internetu kako daje izjave brojnim ruskim televizijama.A ruski jezik ovaj naš Srbin govori kao da se rodio u Sankt Peterburgu.Bikoviću,svaka ti čast!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u