Геополитички Титани на потезу

Геополитички Титани на потезу

2 фебруара 2017

Dragomir Andjelkovic 3345

Пише: Драгомир Анђелковић

Током изборних кампања политичари свашта причају како би придобили гласаче. Отуда им се после избора, по правилу, пола реченог отписује. То су добро знана универзална правила демагошко-демократске игре. У складу са тим се у колевци савремене демократије, САД,  увек са великом пажњом очекује инаугурациони говор новог председника. Не зато што је реално да на упадљив начин открије карте и преко ноћи одустане од предизборних обећања, већ да се види како ће подсетити грађане на њих. За искусне посматраче ту су већ и нијансе довољне како би се извели основани закључци о политици која ће бити вођена.

ЦЕМЕНТИРАЊЕ ОБЕЋАЊА

Доналд Трамп је пре неки дан својим првим председничким обраћањем опет изазвао шок. Упркос папагајским понављањима да неће смети или хтети да ризикуј сукоб са „системом“ те ће ублажити своју реторику и приступ, ни за јоту није одустао од онога што је говорио у кампањи. Појачавајући бес оних који су у САД и широм планете настројени мондијалистички и екстремно-либерално, поновио је да ће се под његовим вођством Америка енергично окренути себи уместо да буде као у претходних неколико деценија пуко средство заштите интереса анационалног капитала и њему подређене идеологије. Неће се бавити „обојеним“ или оружаним рушењем иностраних режима, који са тих становишта нису подобни, нити ће на било који други начин америчку политику стављати у функцију креирања аморфне евроатлантске империје. НАТО, ЕУ – мантре његових претходника – није ни поменуо.

„Много деценија смо обогаћивали страну индустрију на рачун америчке, помагали војске других држава и допуштали тужно слабљење наше. Бранили смо границе других, уместо да бранимо своје. Потрошили смо милијарде долара у иностранству, док је занемарена америчка инфраструктура пропадала“. Како је Трамп истакао, то је отуђени естаблишмент чинио због личних рачуна и идеолошких фантазија. Његове победе, када их је и било, нису биле америчке победе. Са тим је готово. Како је нови амерички лидер закључио: „Све се то мења сада и овде”. Власт се враћа народу, тачније биће вршена и у његовом интересу.

„Наш мото ће бити – купуј америчко и запошљавај Американце”. Истакао је да ће се њихова земља поново окренути великим националним развојним пројектима али и посветити очувању својих изворних вредности. Потка свега је да ће Америка служити Американцима а не странцима, било онима из „трећег света“ који нелегално у њу хрле, било када се ради о прекоморским припадницима тзв. „златне милијарде“ који су са америчким огранком тог глобалног братства замишљени као стуб прокламованог као нови, а сада већ старог светског поретка. Но, далеко је од тога да се Трамп окреће геополитичком изолационизму. Полазећи са националних а не анационалних позиција обећао је сународницима много већи ниво унутрашње и спољне безбедности. Између осталог и тако што ће снажно ударити по правим непријатељима Америке (уместо да Вашингтон као до сада позерски делије против њих док заправо усмерава акцију против оних који реално нису претња тој држави већ мондијалистичким самозваним господарима света). Без околишења изјавио је: „радикални исламизам збрисаћемо са лица земље“.

ЛИБЕРАЛНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Трамп је својим говором потврдио да је истински националиста а не да се, препознавши шта многи Американци желе, само правио да је то. За оне који се гаде свега националног то је коначни доказ да је ретроградан. За оне који заговарају ревитализацију националних вредности, и после ступања на функцију потврђена његова приврженост интересима земље и народа које је изабран да предводи, схвата се охрабрујуће. У оба случаја тако је не само због личних убеђења која су задовољена или погођена у САД, већ и услед глобалних последица које из реченог произлазе. Оно што се дешава у – без обзира на све већи полицентризам – водећој светској сили, прелива се преко њених граница и усмерава глобалне процесе. Америка окренута концепту, како би то Руси рекли, „суверене демократије“ и обнови традиционалних схватања, катализатор је таквих процеса на другим меридијанима.

Они који су већ у паници због тога што је дошло до успешне побуне у бази мондијализима, због тога се суочавају са правим ноћним морама. Други, задовољни због тога, још срећнији су ради онога што очекују да ће се ускоро дешавати у Европи. И једни и други су у праву. То им је Трамп рекао експлицитно, иако тај сегмент његовог говора није довољно запажен. Упоредо са тим што је потврдио да себе види само као национално-прагматичног лидера САД а не као предводника евроатлантског братства, истакао је да ће са свим државама са којима за тако нешто постоји могућност, тежити пријатељству. Али тако што сматра да је легитимно да и оне као и Америка под његовим вођством, на прво место стављају сопствени (а не некакав мондијалистички) интерес. Па где се нађу и ако се нађу, правиће међусобне дилове. Вашингтон ће поштовати њихово право да мисле прво о себи, што наравно не значи да ће стати на позицију њихових уместо својих интереса. По мени поштено!

Трамп је тиме показао да и те како има идеологију са универзалним дометима а не да је изолациониста. Само што та идеологија није опресивна каква је дуго била у евроатлантском кругу владајућа тзв. мондијалистичко-неолиберална. У питању је либерални национализам, који полази од тога да свака нација има право да себи буде центар света и да са тих позиција настоји да гради мостове са другим државама. Разуме се полазећи од тога да тако пре свега њој буде боље, а не да се жртвује ради некаквих глобалних идеолошких стремљења хомосексуалног естаблишмента, идентитетски разорног мултикултурализма, анационалног капитала, промотера феминистичког екстремизма и сличних сегмената већ деценијама доминантног, назовимо га, сорошовско-клинтонистичког картела моћи.

КИНЕСКА ПРИЛАГОДЉИВОСТ

То друштво је оличење зла, не зато што жели да живи по неком свом рецепту (какав год он био на то има право), већ што другима манипулацијама и силом намеће оно што њему прија. Сада та екипа са својим медијским сатрапима од Њујорка до Београда хистерично напада Трампа, између осталог и да намерава да сруши поредак глобалне економске сарадње. То није тачно. Трамп само намерава да тај поредак редефинише онако како је најкорисније за америчке грађане. Путин ће то да ради из интересне перспективе Руса. Си Ђингпинг то већ увелико ради како је погодно Кинезима. И шта је ту проблем? Ништа. Проблем је причати хуманистичке бајке док се присилом на уштрб других реализују себичне жеље.

Допао им се или не Трампов план промене светских односа, све то, изгледа, добро схватају у Пекингу. У моделу глобализације који се у претходним деценијама искристалисао, уз анационални капитал западне провенијенције, најбоље су се снашле земље као што је Кина. У питању су државе које су љубоморно чувале механизме јачања параметара националне моћи а њу су пројектовале у оквирима које је евроатлантска елита стварала за себе. Нашле су начин да са њом поделе плен. Пекинг се чврсто државо својих вредности и штитио постулате суверености али је играо са великим и малим Соросима и њиховим политичким експонентима рулет који су они осмислили. И показало се да та игра Кинезима, у почетку схватаним као аутсајдери,  добро иде. Толико добро да Кинези сада не би мењали правила игре ако не би морали.

Није им близак политички концепт структура које су донедавно владале Америком али као што смо видели Кинези су налази начин да се од њега штити и селективно профитирају у економској сфери која је била предвиђена да у пакету са њим иде. Налазили би начин за то и даље (бар док Русија држи кључну линију одбране и за њих), али томе је дошао крај. Кинеско вођство је довољно мудро да то јасно види, али и да не покушава да брани неодбрањиво. Другим речима прагматични Пекинг увиђа неизбежност промена које доноси Трамп. И у складу са принципима национал-прагматизма које он уважава, већ му је понудио руку у белим рукавицама које оличавају позив Американцима да што пре седну за преговарачки сто и ценкају се, уместо да се априори свађају. То се догодило на самом крају Форума у Давосу, када је завршни говор одржао кинески председник Си Ђинпинг. Из неког разлога у Србији о том делу његовог излагања у медијима није било ни речи.

ЂИНПИНГОВА ТРИЈАДА МОЋИ

Колико год имали негативан однос према кинеском политичком систему, после пораза Хилари Клинтон, многи сегменти збуњеног и уплашеног евроатлантског круга (поготово његови европски огранци), почели су са надом да гледају у Кину. Полазећи од тога да је она макар економски са њима интересно повезана и да се осећа угрожена због позиције коју је по питању односа са њом заузео Трамп, очекивали су да ће Кина постати окосница блока који ће му се супротстављати. Зато су патетично, готово хладноратовски, преко ноћи Си Ђинпинга – према коме су до јуче одапињали стреле због непоштовања тзв. људских права у Кини – прогласили лидером некаквог слободног (старом моделу глобализације оданог) света. Готово да су се надали да ће сада када је мондијалистима најважније да спасу Ангелу Меркле,  као некада Кенеди, ускликнути „ја сам Берлинац“. Његова посета Давосу је проглашена историјском а завршни говор се очекивао као некаква платформа отпора Трампу. Међутим, он то није био. Супротном су могли да се надају само фанатици који не разумеју Кину и њену историју, односно актуелни прагматизам кинеске владајуће елите.

Први део излагања кинеског председника заварао их је тј. био им је по вољи. Његову осовину чине следеће речи: „Moрaмo oстaти прeдaни рaзвojу слoбoднe тргoвинe и инвeстициja у свиjeту, прoмoвисaњу либeрaлизaциje и oлaкшaвaњу тргoвинe и инвeстициja крoз oтвoрeнe пoлитикe. Moрaмo рeћи НE прoтeкциoнизму“. Уз то ту је било много, у духу онога што се допада евроатлантској елити, политички коректних формула. Говорило се о „заједничкој тежњи људских бића да изграде праведан и разуман међународни поредак“; о потреби „глобалне политике сарадње и компромиса“; еколошким проблемима као најважнијим те примату изградње „мирољубивог, чистог и лепог света за заједничком сигурношћу“. Ређали су се позиви на отвореност, толеранцију, просперитет.

Аплаузи евроатлантских кардинала су због тога постајали све јачи али онда када су почели да схватају шта је кључ за разумевање излагања Си Ђинпинга, утихнули су. Он  је са општег прешао на конкретно и поручио је да ће у духу наведених високопарних принципа Кина ставити акценат на изградњу хармоничних односа са Америком (под Трамповим вођством). „Тежићемо да изградимо нови модел међудржавних односа са САД“. То је у колизији са очекивањима евроатлантских крсташка који траже савезнике за рат.

ЕВРОАТЛАНТСКИ КОШМАР

За њих је речено испало шокантно ништа мање од онога што ће убрзо чути у Вашингтону, када ће коначно схватити да ће Трамп бити бескомпромисан у односу на њих и антивредности којима се надахњују. Мада, можда је за ту паразитску тзв. елиту у још већој мери био шокантан наставак обраћања кинеског председника, где је проговорио о трећем члану геополитичке тријаде која треба да предводи свет. За њега је то, од стране западних екстремиста омражена, Москва. Кинеско-америчко „свеобухватно стратешко партнерство“ нужно мора бити „координисано са Русијом“. Само тако – уз уважавање мулиполарности – може се градити глобално партнерство усмерено ка томе да мир и просперитет у широким размерама буду подржани.

Баш то не желе они који су себи доделили положај глобалних идеолошких монополиста и геополитичких демијурга. Штавише, за њих је то ноћна мора. У питању је мондијалистичко-неолибералана асоцијација свега декадентног и антитрадиционалног, која је тежила и тежи стварању аморфне светске империје. Као њене глобалне полицијске структуре – намењене покоравању и дисциплиновању непокорних народа – доживљаване су америчке оружане снаге и њене НАТО допуне. А као главни противник дефинисана је Путинова Русија, која је показала вољу и имала снагу да се одупре стварању новог врлог света у коме је, гле парадокса, наводно боље бити хомосексуалац него имати децу и породицу, односно где је већа вредност гајити питона у кући него славити Божић. Што се тиче Кине, ако се после планираног сламања Русије она не би покорила, дошла би на ред за економски па и војно-политички удар.

Све то су добро разумели у Пекингу. Зато је Кина снажно подржавала Русију у њеном отпору евроатлантским агресорима. Додуше, то је чинила на начин да не угрози своје економске перспективе. Трудила се да буде уз Русе (који да поновим штите и њу) али и што боља са Западом и тако избегне да и она плаћа цех отпора евроатлантизму. Прагматични Кинези не робују филијама и фобијама, већ настоје да у свакој ситуацију, и то вишеслојно, зашите своје интересе. У складу са тим само на други начин, поступају и сада када је власт преузео Доналд Трамп. Да поновим, сигурно им се не допада што ће много оштрије од претходних америчких администрација штити економске интересе САД, али су свесни да му бар није циљ да руши власт у Пекингу да би и тамо била организована тзв. „геј парада“.  И уз то да је скупље фронтално се сударити са Трамповом Америком неко се у разумним границама са њом нагодити. У тој формули је и могућност руско –америчког  ексклузивног приближавања, што Кина жели да избегне.

ОПЕЛО ЗА МОНДИЈАЛИСТЕ

Од кинеског врха ништа мање прагматичан није ни Трамп. Такво је било и излагање његовог специјалног изасланика у Давосу. То је био Антони Скарамучи. Он је изјавио да нова америчка администрација нема ништа против слободне трговине. „Tрамп гoвoри o слoбoднoj тргoвини кoja ћe бити пoштeнa. Oн зaступa мишљeњe дa у тaквoj тргoвини интeрeси aмeричких рaдникa и aмeричкe срeдњe клaсe мoрajу бити зaштићeни. Дaклe, нe гoвoри o изoлaциjи СAД-a“. Све у свему, карте се полако отварају. Нови амерички председник не одустаје од онога што је обећавао у кампањи али далеко је од тога да није спреман на компромисе са другим земљама и нацијама. Рационалне међу њима (тако вођене), тј. оне којима владају елите које мисле о националним интересима а не у координатама претенциозних идеолошких илузија, биће на њих спремне. Биће затезања конопца али он неће пући а можда се и искристалише алијанса водећих светских сила надахнутих конструктивним национализмом. Кина даје сигнале да је на то спремна, а Русија је то одавно.

Другачије ствари стоје са евроатлантским фанатицима у самој Америци и ЕУ. У питању су паразити за чије мрачне идеје и свестране (од материјалних до идеолошких) а незаслужене профите, у нормалном свету неће бити места. Зато ће се они својски трудити да он не постане такав. Али, ако успешно дође, као што верујем да ће бити, до позитивног рестартовања руско-америчких, као и америчко-кинеских односа – џабе им сав деструктивни „труд“. Свет ће се мењати – макар за нормалне људе који воле своје земље, породице, традиције – набоље. И неће проћи много времена пре него што се такве промене озбиљније (гео)политички осете и код нас.

Већ и сада има психолошких побољшања а већ до краја ове године,  уверен сам, запљуснуће и нас Срба она конкретнија. Они који их не жеље – а ради се о мондијалистичкој „петој колони“ – дефетистички нас убеђују да се ништа неће променити. Ако је тако, зашто су тако горљиво хистерични? Зна тај олош (а с обзиром шта је чинио свом народу баш то је) да и код нас доба његове доминације пролази. Глуп није да макар сада после инаугурационог говора не схвата да Трамп мисли озбиљно. Сада је и овдашњој „петој колони“ свакако јасно и да Кина неће вадити из ватре ужарено камење за рачун оних који су и њој испланирали гроб поред оног већ ископаног за Русију. Ради се само о томе да поменути олош, у Србији али и другим земљама, себе бодри а нас лаже, покушавајући да купи још мало времена!

(Печат)

 

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u