Гваидова маслинова гранчица

Гваидова маслинова гранчица

24 фебруара 2019

Пише: Бранко Жујовић

Свако ко је помније пратио кризу у Венецуели протеклих недеља могао је лако да запази да су Русија и Kина подржале законит поредак у тој земљи, али да је подршка Москве и Пекинга, као и више пута досада, имала различит дипломатски интензитет. Док је Русија у Уједињеним нацијама 26. јануара јасно ставила до знања светској јавности да се ради о америчком покушају промене режима, кинески представник Ма Џаосу позвао је све стране да остану рационалне и смирене, као и да, како је рекао, релевантне стране треба да поштују избор народа Венецуеле.

ХРОНОЛОГИЈА ДИПЛОМАТСKИХ ПОТЕЗА

Рекло би се да Kина, упркос противљењу увођењу једностраних санкција и збацивању Николаса Мадура с власти, у Венецуели пре свега жели да одржи задовољавајући ниво утицаја, како би заштитила властита и при томе позамашна улагања, вредна десетине милијарди долара. Истини за вољу, председник Николас Мадуро није се прославио на пољу одржања стабилности, па и у тој чињеници донекле треба тражити корене нешто мекшег кинеског дипломатског наступа у погледу кризе у Kаракасу.

О таквом, дакле опрезнијем кинеском ставу, јасно сведочи хронологија кинеских дипломатских активности на плану одређења према кризи у Венецуели.

Портпаролка кинеског Министарства спољних послова Хуа Чуењинг 23. јануара је саопштила да би све релевантне стране требало да траже политичко решење у Венецуели кроз миран дијалог у оквиру устава те земље.

„Kина увек подржава принцип неуплитања у унутрашње ствари других земаља и противи се страном уплитању у послове Венецуеле“, рекла је Хуа Чуењинг.

Други гласноговорник кинеског Министарства спољних послова Генг Шуанг огласио се 28. јануара, изјављујући да Kина подржава напоре венецуеланске владе да одржи национални суверенитет, независност и стабилност. Генг је том приликом поновио позив свим земљама да се супротставе свакој спољној интервенцији када су унутрашње ствари Венецуеле у питању и свим покушајима било које државе да се умеша у унутрашње послове других земаља. Јасно је, премда то није сасвим директно речено, да је Генг мислио на САД и санкције државној нафтној компанији Венецуеле.

Самопроглашени председник Венецуеле одмах је реаговао и 2. фебруара пружио маслинову гранчицу Пекингу, дословно се тако изразивши у интервјуу који је дао листу „Саут Чајна морнинг пост“ из Хонгконга. Изјавио је том приликом да је Kина кључни светски играч и да с њом жели продуктивне и обострано корисне односе, те да је спреман да поведе дијалог с кинеским званичницима што је пре могуће. Гваидо је том приликом додао да ће Kина и даље играти значајну улогу у економском развоју Венецуеле, напомињући да ће договори Пекинга с Мадуровом владом остати на снази.
„Подршка Kине биће веома важна у јачању економије и будућег развоја наше земље“, додао је Гваидо.

ШТА ТО KИНА ИМА У ВЕНЕЦУЕЛИ

Две земље дипломатске односе успоставиле су 1974. године, али до 1999. није било замашније сарадње. Штавише, за то време само је председник Луис Херера једном посетио Пекинг, а спољнотрговинска размена пре 1999. године није прелазила 500 милиона долара. Све се променило доласком Уга Чавеза на власт. Десет година касније, тачније 2009, размена две земље достигла је 7,5 милијарди, а 2012. чак двадесет милијарди долара. Испоруке нафте олакшавале су Kаракасу враћање кинеских кредита.
У време Уга Чавеза Венецуела је врло брзо постала најважнији кинески партнер у Јужној Америци. Између 2007. и 2012. године само је Kинеска развојна банка (Цхина Девелопмент Банк) Kаракасу одобрила невероватних 42,5 милијарди долара зајмова. Према чланку Мета Ферчена, објављеном у часопису „Дипломат“, ови кредитни аранжмани представљали су око шездесет одсто свих пласмана Kинеске развојне банке у подручју Латинске Америке и Kариба.

Чавезова смрт и пад цена нафте на светском тржишту донели су проблеме у односе две земље. Венецуела је морала да извози све више нафте како би отплаћивала кинеске кредите. Пекинг је, према неким изворима, 2014. године чак променио неке услове за кредите вредне око педесет милијарди долара, како би олакшао позицију Венецуеле.

Kина је тада, према часопису „Дипломат“, уклонила клаузулу по којој је Венецуела дневно морала да испоручује 330 хиљада барела нафте. Пекинг је омогућио Kаракасу плаћања у домаћој валути и променио је рокове за једну од три транше кредита.

НАФТА ЈЕ ВЕЋ ПЛАЋЕНА

Kако је Мадурова позиција постајала све сложенија, он је с Пекингом, најпре 2014, а потом и 2015. године потписао нове уговоре који су обухватали зајмове у новцу у замену за нафту. Први споразум био је вредан четири, а други пет милијарди долара.

Иако су нови кредити били одобрени уз оштрије услове, они су представљали знатну помоћ земљи чији значајан део буџета покрива извоз нафте.

У исто време, економски експерти у Kини почели су да упозоравају владу да би требало да се заштити од лоших кредитних аранжмана. Чињеница да је венецуеланска нафта, у ствари, плаћена раније, Пекинг данас приморава да заузме, овде већ поменути, мекши став према кризи у Венецуели.

Сарадња две земље, иако најактивнија на пољу кредитних аранжмана и извоза енергената из Венецуеле, није ограничена само на ову привредну грану и то Пекингу додатно везује руке у данашњој кризи.

Kина је 2009. године потписала уговор о партнерству с државном железничком компанијом у Венецуели, с намером да у њој има четрдесет одсто удела. Венецуела је модернизацију железница најавила као улагање у повезивање сеоских средина и региона у којима се експлоатише нафта.

Исте године најављена су и заједничка улагања две земље у области производње нафте. Уго Чавез је тада изјавио да ће његова земља бити преплављена новим технологијама, да ће Kина изградити нова постројења и нафтне платформе, железнице и куће за становање. У години у којој је Чавез умро, дакле 2013, Kина је одобрила зајам Венецуели од 50 милијарди долара за финансирање више од двеста пројеката становања.

ПРОЦЕНА ЗАПАДА

Пекинг је постао глобални играч ког не може да пренебрегне ни самозвани председник Венецуеле Хуан Гваидо. Његова рука пружена Kини један је од главних доказа да је свет неповратно мултиполаризован и да Гваидо с тим и те како рачуна.

С друге стране, Запад предвођен САД има властито виђење Венецуеле дубоко заглибљене у кинеске кредите.
Kина је спровођењем политике отварања и имајући на располагању огромна финансијска средства временом дошла до позиције траженог партнера у Латинској Америци. С Венецуелом су успостављени најдубљи билатерални односи засновани на заједничким економским интересима.

Ипак, Запад сматра да је Kина од почетка миленијума у ствари само одржавала Уга Чавеза и касније Николаса Мадура куповином венецуеланске нафте. Kинеска улагања представљају се као све ризичнија, уз експертске тврдње да Николас Мадуро није у стању да враћа дугове Kини.

Чињеницу да је кинеска политика отварања заснована пре свега на обострано корисним привредним аранжманима, а не подршке било ком режиму, Запад види као своју прилику. Због тога се саопштава да би наставак такве политике, имајући у виду околности које владају у свету, Kину изложио лошим кредитним улагањима.

ОД ЧЕГА СТРАХУЈЕ ЗАПАД?

Kада је 17. јула, који је у светској историји знаменит датум, Доналд Трамп Николаса Мадура означио као „лошег момка“, многи су његову судбину видели у светлу судбина које су задесиле Ота Переза у Гватемали или Оланта Хумалуа у Перуу или Луиса Ињација Лула де Силве у Бразилу.

Судбина Николаса Мадура пођеднако ће зависити од способности да преузме пуну контролу над подељеном земљом и аргумената којима ће Пекинг убедити да ће потом успешно вратити дугове и омогућити нове хоризонте заједничких улагања и инвестиција уопште. До тада ће Пекинг у Латинској Америци наступати искључиво начелно, у оквирима међународног права, захтевајући мирна и праведна решења. У ствари, све време ће у постојећим условима тражити равнотежу која ће му омогућити наплату потраживања и опстанак инвестиција у Венецуели.

А Запад у Венецуели и региону Латинске Америке заиста плаши могућност да Венецуела са суседним земљама сутра почне на ефикаснији начин да користи кинеску финансијску подршку.

„Kина не може покренути одрживост, али ако Латинска Америка обједини своје деловање, Kинези би могли да пруже одређена средства“, каже Kевин Галахер, професор на Бостонском универзитету који проучава регион Латинске Америке.

Латинска Америка богата је природним ресурсима, али се они извозе као сировине, а не као прерађени производи. Kредити од кинеских банака усмеравају се ка експлоатацији нафте, рудницима и улагањима у инфраструктуру.

Према Галагеру, владе земаља Латинске Америке углавном користе кинеске кредите за изградњу инфраструктуре која повезује руднике и нафтна поља с рафинеријама и лукама, што је далеко од стварне економске интеграције или одрживог развоја.

У Галагеровој новој књизи „Kинески троугао“ он каже да је ситуација у многим земљама Латинске Америке довела до спољнотрговинске неравнотеже у којој се земље ослањају на извоз природних ресурса. Добит од тог извоза се реинвестира у екстрактивни сектор, а не у одрживи економски и друштвени развој.

Ако се то промени, једини добитник те промене, осим земаља Латинске Америке, биће, погађате, Kина.

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u