Хајка

Хајка

4 маја 2020

Пише: Филип Родић

ЗАИСТА је мучно гледати како се највећи заговарачи слобода и људских права по западним либерално-демократским мерилима не само праве луди када је у питању поштовање слобода и људских права верника него мање или више отворено и јасно траже да им се она укину. Не виде ли и сами колико је лицемерно што откако је Александар Вучић инаугурисан за председника Србије из дана у дан неуморно истичу његова наводна кршења Устава, а истовремено захтевају ограничавање слободе вероисповести које би представљало озбиљно кршење истог тог устава? Одавно не могу да се начудим томе како су управо они који су Војислава Коштуницу критиковали због његовог легализма до те мере да су од тог појма практично начинили псовку и осуђивали га што се „закона и Устава држи као пијан плота“ данас постали највећи заговорници легализма, поштовања институција и Устава. Наравно, то је случај само када њима то одговара. Доиста, шта је у пракси већи „грех“, проглашавање ванредног стања мимо сазивања Скупштине, која би га и овако и онако прогласила, или кршење верских права и слобода које они исто тако упорно и свакодневно захтевају?

„Да ли имате информацију колико је свештених лица позитивно на вирус корона, колико њих је учествовало на литургијама или држало литургије васкршње и ко је одговоран за то што су потенцијално угрозили све око себе и оне који су се појавили на литургији, односно грађане, и да ли ту има одговорности државе“, дословно је питање које је новинарка „Инсајдера“ поставила на конференцији за новинаре Кризног штаба 22. априла. Није овде битно то што не зна да се литургија служи, а не држи, јер се нема за шта ухватити, него безобразлук којим се литургија покушава представити као једини могући извор заразе, неупоредиво већи од, рецимо, конференције за медије којој се одазвала редакција „Инсајдера“. Није ли сумануто да исти они који сматрају да се питања члановима Кризног штаба никако не могу постављати путем електронске поште истовремено верују да се у литургији може учествовати посредством телевизије? О причешћивању, том геноцидном акту, да и не говоримо. Али литургија је свакако мање важна од конференције за новинаре, и то морају сви да прихвате, то је једино исправно мишљење.

Безобразна је и теза да би ту могло имати некакве „одговорности државе“ или неког Н. Н. лица. Јел’ држава требало да прекрши Устав и забрани литургију на Васкрс? Како то да „Инсајдеру“ није пало на памет да пита да ли међу 7.114 заражених, колико их је званично било тог 22. априла, има представника неких других професија, на пример лекара, продаваца, полицајаца или новинара? Да ли је, онда, подједнако опасан и одлазак у продавницу, болницу, или на конференцију за новинаре, односно у редакцију? Испада као да су се свих ових 7.114 људи заразили „лижући кашичицу и иконе“. У извештају с дотичне конференције за новинаре „Инсајдер“ наводи да „апели и обећања да неће бити окупљања верника и причешћа на Ускрс нису свуда уродила плодом“, па се „у појединим црквама (догодило) причешћивање и за Ускрс“. То су новинари ове редакције установили неуморним истраживачким радом оличеним у одласку у две београдске богомоље и документовали фотографијама с лица места. Требало би их подсетити да апел никако није обавезујући, те да нико не може да „обећа“ да за Васкрс неће бити литургије и причешћа. Делује и као да „Инсајдер“ ламентира што „полиција није интервенисала“. Тај ламент су, међутим, отворено на друштвеним мрежама изразили прогресивни и надасве либерално оријентисани појединци тражећи да „то све буде похапшено“, док су их други, попут колеге који се декларише као „левичар“ и иза себе има два филма о страдању Јевреја током Другог светског рата, тешили да је то немогуће само „за сада“. Онај ко се прославио филмовима о прогону Јевреја најављује прогон православаца. Као да се, док се упознавао с материјом, заразио стокхолмским синдромом, пошто су нацисти Јевреје сматрали преносиоцима заразе која разара здраво ткиво немачког народа.

НА крају, питање „Инсајдера“ (који је овде само пример за много више медија који су о датој теми извештавали на начин који се граничи са ширењем верске нетрпељивости) потакнуто је чињеницом да је од вируса корона оболео један високи црквени великодостојник који је учествовао на литургији на Васкрс. Поред тога што је крајње неумесно сеирио због тога, аутошовинистички део српске јавности, а то провејава и у питању „Инсајдера“, уопште не доводи у сумњу „чињеницу“ да се владика заразио на литургији, а не, рецимо, током хуманитарног рада којем се несебично посветио од почетка епидемије. Није ли могуће да је и себе, а и друге „потенцијално угрозио“ не „држањем“ литургије него хуманитарним радом? Треба ли онда забранити и хуманитарни рад, а не само литургије? И ко је одговоран за то?

(Новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u