Хегеловски комплекс

Хегеловски комплекс

17 јануара 2020

Пише: Филип Родић

ОД једног колумнисте очекује се да изнесе свој став о одређеној теми, али се и захтева да тај став буде поткрепљен неким чињеницама. Читалачка анализа тих чињеница доводи до тога да се изнесени став прихвати или одбаци. Али шта да радимо када аутор умисли да је Хегел, па се на чињенице и не осврће?

ПОЗНАТА је анегдота када је 1807. године, након представљања „Феноменологије духа“, Хегелу упућено питање у вези са контрадикцијом његовог поимања и тумачења света и чињеница, па је велики филозоф лаконски одговорио „утолико горе по чињенице“. Сличан однос према чињеницама, показује се, има и човек који се сматра великим мислиоцем, иако га светлосне године деле од Хегела. „Па ипак, и ту има бизарних новитета и уврнутих досетки, а најдаље је отишао уводничар ‘Вечерњих новости’ – а не треба заборавити да се ради о листу у већинском државном власништву, чији је главни уредник још из ратних времена злогласни Милорад Вучелић – који је Апел 88 прозвао „хитлеристичким“ јер, замислите, „није случајно“ да потписника има баш толико, а не 87 или 89, пошто су две осмице шифра европских неонациста која гласи ‘Хајл Хитлер'“, пише у колумни за Радио Слободна Европа Теофил Панчић.

ЗАНИМЉИВО је откриће за мене да неко ко се, поред писања, бави и читањем, јер колега Панчић је и цењени књижевни критичар, по ком основу је чак председник жирија за Нинову награду, или не уме да чита, или не уме да пише, или своје текстове пише на брзину, да не кажемо између две пљескавице. Да уме да чита, вероватно би приметио да у целој колумни коју претендује да цитира нема ни одвојено, нити заједно речи „није“ и „случајност“. Истина је да ја у цитираној колумни имплицирам да би склоност ка хитлеризму код потписника Апела 88 могла бити латентна и подсвесна и истичем да је „тешко рећи“ да ли је тако, али да на то указује суштина онога што они бране. Ствар је перцепције да ли је „бизарно“ и „уврнуто“, на пример, једног од потписника Стјепана Месића, човека који је успостављање НДХ сматрао „хрватском победом“ (30. мај 1992), сматрати „хитлеристом“. За мене он то јесте, за Панчића је он један од људи махом „антинационалистичке оријентације“.

ЈОШ занимљивија је потреба Панчића да подсети да су „Новости“ лист у „већинском државном власништву“, иако оне то нису и иако је о њиховој приватизацији његов Радио Слободна Европа писао још 29. августа. Кад смо код тога, зна ли Панчић у чијем је власништву „медиј“, односно пропагандни сервис који објављује овај његов текст? Да ли је стигао да се распита, или га та чињеница не интересује пошто је у контрадикцијом са његовом „феноменологијом духа“? Чињеница која у Панчићевом светоназору страда је да је овај сервис у потпуном власништву власти Сједињених Држава те да га је до 1972. финансирала ЦИА, а сада преко Агенције за глобалне медије која се финансира и којом се управља на основу Закона о националној одбрани из 2017. Бизарно је и уврнуто, што би неки рекли, да човек који пише за медиј који је својевремено масовно ангажовао нацисте избегле из Источне Европе после Другог светског рата – о чему врло детаљно пише универзитетски професор Кристофер Симпсон у књизи „Повратни удар: Први пуни приказ америчког регрутовања нациста и његов разорни ефекат на Хладни рат, нашу домаћу и спољну политику“ – било ког уредника било ког домаћег медија назива „злокобним“.

ХЕГЕЛОВСКИ презир према чињеницама Панчић показује и у остатку своје „анализе“ под називом „Србија и црногорска криза, између два апела“. Док је за Панчића онај историјски и логички фалсификат којим се Србија оптужује за сва непочинства окупио „махом добро позната имена интелектулаца, али и бивших политичара из Србије и других земаља региона, махом антинационалистичке оријентације“ попут поменутог антифашисте Месића, други апел, који је потписало више од 9.000 људи је представљен као „историјски компромитована изјава лојалности“ и у „свему кључном следи толико већ пута виђен оквир у којем се етнички Срби третирају као некаква изнаддржавна целина, органски ентитет који живи и дише као један, а којем је Република Србија земља матица којој желе да се присајдине када околности то дозволе“ и тако даље… Све у свему, великосрпски хегемонизам који без грешке води у геноцид. Иако Панчић, зачудо, није био кључни 89. потписник (колико знамо), здушно брани апел којим се међународна заједница поново позива да интервенише и, ако се дипломатијом не заустави агресија из Београда, евентуално изнова бомбардује зле Србе.

ПО мишљењу Панчића, дакле, Срби у Црној Гори сада су у „умишљеној опасности“, баш као и што је својевремено писао за Републику Српску (по њему творевину „насталу путем зла и зарад зла“ чији се смисао исцрпљује „у вечном одржавању пламена зла и мржње“). Одбрану павелићевског покушаја отимања цркве путем фалсификата и лажних оптужби називати „хитлеризмом“ је, ето, „бизарни новитет“ и „уврнута досетка“.

(Новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u