Хрвати годинама причају о „српској агресији“, а онда им се све вратило као бумеранг

Хрвати годинама причају о „српској агресији“, а онда им се све вратило као бумеранг

30 новембра 2017

Део у коначној пресуди Хашког трибунала шесторци Херцег-Босне који говори о међудржавном сукобу и учешћу хрватских јединица у рату у БиХ, не узима у обзир општепознату чињеницу о страдањима српских цивила са почетка сукоба током деведесетих година прошлог века.

Злочини на Купресу, Сијековцу, Броду, Дервенти и Посавини уопште, безбројни докази о преласку трупа из Хрватске… Све је то у међународној јавности игнорисано зарад организованог прећуткивања српске несреће у сукобима унутар БиХ.

Отуда је запрепашћеност хрватске јавности на став Хашког трибунала о агресији током сукоба Хрвата и муслимана – лицемерна.

Наиме, тај сукоб се догодио 1993. године, а годину дана раније регуларна војска Хрватске починила је тешке злочине над Србима, пре него што су је потиснуле снаге Војске Републике Српске.

Истовремено, „званична верзија“ у Хрватској и даље рат у БиХ назива „српском агресијом“, уз обавезну мантру да је Србија напала Хрватску деведесетих година прошлог века, мада је Србија тада била у саставу СФРЈ и постала независна држава тек након распада заједнице Србије и Црне Горе 2006. године.

Нико се не сећа српских жртава

Укратко, ни у пресуди шесторци Херцег-Босне нема српских жртава.

Разлог?

И Хрватско веће одбране и муслиманске јединице прво су се 1992. године побринуле да потпуно очисте Мостар и централну Босну од Срба (пример – минирање Саборне цркве у Мостару с почека рата), да би се тек касније окренули једни против других.

Отуда жалопојка премијера Хрватске Андреја Пленковића да је, ето, Србија амнестирана од осуде за своју „агресију“ на БиХ и Хрватску, а да је „невина“ Хрватска оптужена – представља крах измишљене новије историје, чији су основни факти пропаганда, а не чињенице.

Посебно је занимљива љутња политичке јавности Хрватске на Хашки трибунал који је нечувеним преиначењем првостепене пресуде генералу Анти Готовини и сарадницима „опрао“ злочине почињене у акцији „Олуја“, којом је завршено затирање највећег дела српских територија у Хрватској.

Тада су Хагу у Хрватској певане песмице, а судија Теодор Мерон био је национални јунак.

Све притужбе српске стране на „командну одговорност“ и хиљаду и нешто година казни за водеће српске политичке и војне лидере дочекивани су са ликовањем у Хрватској, а пуштање албанских, хрватских и муслиманских осумњичених пратили су подсмешљиви коментари.

Одједном, након пресуде шесторици функционера Херцег-Босне, све српске критике упућене Хашком трибуналу за изразиту политичност и необјективност – постају хрватске кованице.

Од љубави до мржње

Ко данас укључи хрватске телевизијске и радио канале, погледа портале, прелиста штампу или прочита изјаве десних и левих хрватских политичара суочиће се са истим примедбама које су управо они исмевали 20 година.

„Хашки трибунал је неправедан“, „Хаг ради под политичким притиском“, „Где су казне за команданте арапских јединица и оне који су их довели?“, „Како ми који живимо овде можемо бити агресори?“ , „Зашто у Хагу не одговара нико од муслиманских војних и политичких руководилаца за познате злочине?“…

Само што иза ових изјава не стоје Срби, који су их први изрекли – то су сада постала питања која муче хрватску јавност.

Тешко је званично бити проглашен за агресора. Вишегодишње оптужбе на рачун Срба и Србије вратиле су се попут бумеранга званичном Загребу.

Вокабулар антисрспке пропаганде, претворене у званичну верзију историје, сада улази у хрватске читанке, али овај пут као – национална истина.

Ко се пропаганде хвата, од ње и гине.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u