Хрватска председница покушава да на евроазијској страни умањи штету насталу на атлантистичкој

Хрватска председница покушава да на евроазијској страни умањи штету насталу на атлантистичкој

9 октобра 2017

Пише: Иван Ристић

Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић средином октобра путује у Москву. Иако протоколарне изјаве руске стране не сведоче да се ради о значајној посети, чињеница да је хрватска председница поменула српску набавку борбених авиона из Русије упућује на неопходан аналитички приступ овој посети, која би у другачијим околностима за српску јавност вероватно прошла испод радара. Само дан након после прве испоруке Београду, Хрватска је отворила понуду за набавку својих борбених авиона, што је недвосмислени сигнал значаја потеза Београда у регионалном контексту.

Куда ће одвести нова превирања у односима две државе, у којима је посета председнице изразито русофобне земље Кремљу најсимптоматичнији детаљ? Одговор на то питање можда би требало тражити у далекој позадини одговора откуд саудијски краљ у Кремљу – дакле у ревидирању основних поставки будућег функционисања међународног система рефлексија тог процеса на Балкан.

1.

Геополитички Исток тежи да окрене Волфовицове поставке у своју корист, док са Запада разумљиво наступа отпор променама. Једино везивно ткиво у које се они још увек могу поуздати је огољена сила у виду НАТО, док земље које се налазе на ободима света у опадању и света у настајању плаћају највишу цену такве перцепције геостратешких односа. Настојања других сила да преузму свој удео у колачу глобалне доминације у историјској перспективи представљају повратак на геополитички 19. век.

Јасно је да Вашингтон постепено губи трку на свим пољима и постаје све агресивнији у одбрани позиција. Проћи ће доста времена док се њихови позитивни економски помаци у последње време не рефлектују на динамику односа међу савезницима и одрже потребан ниво пројекције моћи. Међутим, урушавање Pax Americana не значи потпуни нестанак хегемоније Запада као таквог. Немачка стрпљиво одржава своје везе на истоку са Кином колико год је могуће, а са Русијом на минимуму обостраног интереса и са могућношћу да они доживе експанзију када додатно попусти челични стисак прекоокеанског „великог брата“. Будућа цивилизацијска оса која ће повезивати Далеки исток и протестантску северну Европу креираће снажну немачко-кинеску везу, а руско-немачку природну сарадњу посредно трансформисати из принципа „сировине за технологију“ на неки виши ниво.

Историјски аксиом је да, када Русија слаби, германски фактор испуњава просторе на којима она губи утицај. Међутим, иста логика се може применити и на новонасталу позицију где атлантизам постепено губи позиције. Немачка је најпре кумовала дезинтеграцији и разарању Централног Балкана, да би затим тежила да га својим нитима повеже у Западни Балкан као геостратешко новорођенче под жигом Брисела. Таква настојања су у склопу плана да се Западни Балкан као придружено „привредно друштво“ припоји европском конзорцијуму, који предводи Немачка. У таквој визији Србија и Хрватска теже да пронађу простор за себе.

2.

Хрватска, као интегрални део униполарног поретка, и Србија, која вага између потребе да буде неутрална и испод радара глобалних дешавања и жеље да учествује у креирању мултиполарног поретка у настајању, логиком ствари неминовно улазе у нови сукоб. Каквог ће он карактера бити, зависи од односа компоненти геостратешког утицаја и њиховог међусобног надјачавања у времену и простору.

Хрватска се недвосмислено определила за атлантистичку струју у повлачењу, не толико својевољно колико под притиском спонзора који су јој омогућили простор да колико-толико утиче на регионалне процесе. Кључни лакмус хрватске недвосмислене атлантистичке оријентације јесу предводничко учешће у истовремено антинемачкој и антируској „Иницијативи три мора“ и покушај конкурисања руско-немачким гасоводним правцима преко планираног LNG терминала на Крку.

Београд на Истоку тежи да оствари већи маневарски простор кроз уступке Москве и укалупљивање у кинеске пројекције Централног Балкана. Пређашња улога Загреба као руског (совјетског) шпијунског центра и недавни медијски написи о систему С300 у хрватском власништву, ситуацију чине компликованијом него што се то на први поглед чини, кад су односи са Русијом у питању. Са друге стране, Србија је виђена као неизоставна компонента Пута свиле, док се Хрватска за сада налази на мети појединих ентузијаста за које није до краја јасно да ли званични Пекинг стоји иза њих.

Неизоставно важан процес је наношење ударца неоосманском геостратешком вектору, иза кога стоји Немачка. Несагласје Берлина и Анкаре у многим питањима корисно је за Београд, јер смањује утицај малигног неоосманизма на кључне стратешке коридоре (Коридор 10 и Дунав), а који су у перспективи од суштинске важности за немачки континентализам. Ако се томе дода већ поменута компатибилност Берлина са руским и кинеским геостратешким интересима, јасно је због чега се у овом тренутку Немачка чини као најбоља опција за Београд, барем када је Запад у питању.

3.

За Загреб је ситуација кристално јасна. Уколико донекле изграђена економска НДХ доживи колапс, а српска доминација у сфери меке моћи успе да се трансформише у опипљивије категорије, од мањег значаја ће бити дилема да ли Балкан по Крлежиној максими почиње одмах испод терасе Еспланаде или негде другде. Ову дилему ће заменити горки плодови, и они ће бити горки онолико колико у њиховом нарастању удела буде имало било шта са српским предзнаком.

Стога је потпуно јасно је да је скок вредности српских акција натерао хрватску председницу у бригу и офанзиву. Међутим, то није њена највећа брига иако се то најострашћенијим круговима у Загребу може тако учинити. Поред непосредног јачања кроз макроекономску стабилизацију, јачање способности оружаних снага и све убедљивију премоћ у културном домену, српски пакет акција би могао да ојача и посредно, кроз руски утицај на расплет у Агрокору као спољнополитичком средству.

Темељне поставка геостратешке игре остаје иста – циљ је заузети што бољу позицију пред глобални расплет. Међутим, сломом атлантистичке пројекције Сирије Балкану расте значај, што за овај део света може да има двоструко значење. Хрватска, попут Украјине, може да послужи одсецању континенталистичких нити, док Србија може да преузме диригентску палицу регионалне доминације. Ипак, једно је сигурно – у моделу функционисања трансатлантске везе, који ће се силом историјских прилика креирати у наредним деценијама, Немачка ће играти далеко већу улогу. Поучена историјским искуствима, у таквом окружењу ће се Србија боље снаћи од Хрватске, навикнуте на спољашње туторство као основни оквира за спољнополитички наступ.

4.

Геополитичким речником речено, Колинда Грабар Китаровић покушава да на евроазијској страни умањи насталу штету, док Вучић игра на потенцијално јачање немачког континентализма. Кључни циљеви Вучићеве двослојне политике јачања идентитетске компоненте, на једном, и наизглед кооперативности усмерене ка споља, на другом нивоу, оријентација су на више полова моћи са циљем избегавања подела са дестабилизационим потенцијалом, и очувања што већег маневарског простора неутралне Србије у настајању. Да Загреб и његови ментори ово одлично разумеју, пример су реакција на подизање споменика хероју Милану Тепићу, са једне, и пута у Москву хрватске председнице, са друге стране.

* * *

Пантовчак је исправан начин размишљања до сада доводио у позицију да има најјаче карте пред историјске моменте када долази до најважнијих партија стратешког покера. Вучић је овај пут одиграо на немачку карту значајним улогом упркос противљењу шире јавности, поучене свежим историјским примерима. Оно што је добро у томе је што није одиграо целокупним улогом и што су неопходна сигурносна кочница континенталистичком утицају Русија и Кина, које су компатибилне са дугорочним немачким интересима. Оно што је лоше је ризик од потенцијалног тихог конфликта атлантизма и континентализма на дуги рок. Ипак, немачка карта можда сама за себе није победничка, али је кључна у победничком шпилу. То зна Вучић, али зна и Грабар-Китаровићка.

(Стандард)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Kulak says:

    Zagrebačke vlasti u vanjskoj politici ponašaju se kao američki podanici,ali sve veće hrvatske firme traže (i dobivaju!) kredite od ruskih banaka Sberbank i VTB.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u