И ПЕНЗИОНЕРИ СУ СЕ ОПРЕДЕЛИЛИ ЗА БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ у којој сваке године умре 35.000 становника више него што их се роди

И ПЕНЗИОНЕРИ СУ СЕ ОПРЕДЕЛИЛИ ЗА БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ у којој сваке године умре 35.000 становника више него што их се роди

4 маја 2016

dru-penzioneri 56Пише: Милош Кордић

Изашао сам на биралиште. И обавио своју грађанску дужност. Па сам после 20:00 часова тог дана, те у ствари недеље, могао мирно да пратим извештаје Рикова, Цесида, Ипсоса и других за те послове именованих и самоименованих тела, агенција итд. И да са малих екрана ово углавном страних телевизија у Србији слушам коментаре њихових свезнајућих „сталних сарадника“. Шта је ту човек могао да чује „са ове своје уши“, што рекао Срећко Шојић, то својим речима не може да се тако лако исприча.

А онда су око 23:00 часа почели да се новинарима обраћају челници, вође, председници, носиоци листа… свеједно како их зовемо. Међу њима су у првом реду били они који су победили и они који су прошли цензус. Они ће нам бирати наше народне посланике и одборнике. Па су једни уживали у победи (мада не баш превише), други у преласку границе за улазак у народне посланичке клупе, трећи су пљували покрадене изборе, четврти су после критика на рачун покрадених избора застајали јер су им јављали да су и они прешли ту чаробну границу, односно као Драгутин Топић, или Сотомајор, свеједно, прескочили летвицу… А онда су уследиле и жестоке оптужбе солидарних са коалицијом ДСС–Двери. Па је касније уследио и улични протест… Што је за неку другу причу.

А ја, као пензионер, с посебном заинтересованошћу слушао сам досадашњег премијера, а вероватно и мандатара за састав нове владе, и вођу странке која је забележила односно освојила апсолутно највећи број гласова бирачког тела ове државе. Истина, мање него на претходним изборима… али…

И као пензионер који не мора и неће да каже за кога је гласао, јер гласање беше тајно, а коме је од оног дела пензије који му прелази 25.000 динара одузето 15 процената, осећао сам се те ноћи заиста поносно. У ствари, осећао сам се, а тако ми је било готово непрестано током говора вође напредњака на митинзима у време предизборне кампање, као херој. Као мој деда који је прешао Албанију и јуначки преживео Кајмакчалан и који се, мислећи да се као српски војник, добровољац, бори за Србију, борио српском краљевском прстолонаследнику за Југославију, као мој отац који је био учесник од четрдесет прве до четрдесет пете… А ја, кукавељ божја и ненародна, ништа. Нигде и никад. Све до ових 15 одсто! Каква срећа што сам у време одузимања био пензионер!

Јер ми, петнаестопроцентни можемо заиста, а по речима, највероватније, велим, будућег мандатара, да будемо поносни на све што смо учинили за своју отаџбину. За свој све до ових последњих неколико година страдалнички и свим и свачим напаћени народ.

Јер ми сада, и поред тога што нам је одузето тих пишљивих 15 одсто, уживамо у накнадном повећању својих пензија од чак 1,2 одсто. И, како рече будући мандатар, стандард се тим повећањем побољшао, порастао… свеједно шта, свим нашим грађанима. Или готово свим. Јер кад је рекао „грађанима“, сигуран сам да је мислио и на пензионере. (Овде мислим и о онима у јавном сектору којима је такође одузето 15 одсто од плата, а онда им је повећано у различитим процентима. И некима нешто више него пензионерима. Али су они, и поред свега, друга прича. Они морају да ћуте. Јер 15 одсто није ништа у односу на могућност евентуалног губитка посла. А нешто од тога одавно је у најави.)

Па би ми, пензионери, на основу свега реченог, вероватно били веома срећни кад би нам се одузело још 15 одсто. Ако ми са одузетих само 15 одсто живимо много боље, односно ако нам се тако значајно поправио стандард, са чиме су, претпостављам, ММФ, Светска и Европска банка веома задовољни, шта би тек било кад би нам се одузимало 30 одсто! Какав би то био стандард! Какви би ми пензионери тек тада били хероји! Али не као хероји социјалистичког рада. Као Алија Сиротановић, на пример. Далеко било. Јер ми смо хероји пензија, стеченог права. Хероји реформи. Хероји редовног плаћања пореза, струје, инфостанова…. Хероји пута ка Европској унији. Хероји ето тог све вишег стандарда који светли са обе стране тог пута. Као коридор 12, који ћемо, уверен сам, ускоро градити. Јер ове само што нисмо завршили.

И Београд на води. И близу пет хиљада паса луталица по Београду… све ћемо ми то решити. И свему ћу томе и сам, дао Бог здравља да поживим до 2054, до када ми је продужена лична… шта, сад сам тек у 72, као петнаестоодстотни херој одузетости од пензије и нашег из дана у дан повећавајућег стандарда, настојати да дајем свој пуни допринос. Као некад на добровољној изградњи ауто-путева, брању друштвених кукуруза, учењу деце малом фудбалу, рукомету, писању поезије слободним стихом… Ето, није баш да нисам ништа доприносио, али у поређењу са дедом, оцем и, на срећу, у поређењу са ових 15 одсто, то је било ништа.

А избори били па били… Али не и прошли. Има понављања. Као у школи.

Сад нам преостаје да из петних жила запнемо и да покушамо да херојски што пре стигнемо у ту толико прижељкивану и срећну Европску унију. Уколико Хрватска, ФИФА или ФИБА не поставе неке нове услове… итд.

А хероја пензионера у Србији биће све више и више у односу на број оних који за њих раде.

Уосталом, и пензионери су се на својим бирачким местима определили за будућност Србије у којој сваке године умре 35.000 становника више него што их се роди.

А опет, што рекао народ а Вук записао: Сирће своје буре највише гризе.

(ИНТЕРМАГАЗИН)

KOMENTARI



7 коментара

  1. Pero Joksimovic says:

    Сан сваког прасета је да постане свиња(да извине Дачо) а грађанина Србије да постане пензионер. Судбина већине прасића је да заврше на ражњу а грађанина... Станиславе претерано сереш... Ово ти Опсерваторија за ЕА интеграције, хоћу рећи ГГ Вучић, неће опростити. Довиђења на Орловачи.

  2. N. says:

    Nema ovo veze sa izborima koliko ima sa nama samima. Sebični smo a u isto vreme i kukavice pred životom. Hoćemo da nam je lepo, žrtvovanje bi pak voleli da izbegnemo kad god i koliko god je to moguće. Devojke bi da budu zavodnice a ne majke, momci da budu kostolomci i mangupi a ne očevi. Igrate se, a ne shvatate ni čime.

  3. Pitagora says:

    Ovo se zove pisanje niočemu. Preci ginuli a on radio za tuđe ciljeve, ali i dalje glasa, po inerciji valjda, ili ko zna zbog čega. Ali nikad se nije udubio u to, u sebe, nije smislio objašnjenje ma koliko ono bilo bolno. Ni do naknadne pameti nije stigao. Treba lične hrabrosti da čovek kaže, pre svega sebi: ova zemlja nije moja zemlja, nikada nije ni bila, zato što ja nisam svoj.

  4. Lajla says:

    Sitne duse,neka je meni dobro a unuci neka jedu govna i prose od dedova dinar,onda se neki cude kada ih unuci degenjaju.

  5. N.N says:

    najgore je sto ovakve retardirane izlapetine to stvarno misle! Da su oni nekakvi ''heroji'' reformi,slusam ih i u mom komsiluku kako govoroe- pametan je vucic sto nam smanjuje penzije,zna on sta radi! Glasacemo stalno za njega jer on jedini moze da nas uvede u eu i nato i da spreci ruse da udju u srbiju! Retardirani majnuni izlapeli...sebicne gnjidice...

  6. Don says:

    A jel'vam cerka urednik Kurira javila rezultate?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u