Игор Вук Торбица: И ми смо као народ у “царству мрака” | INTERMAGAZIN

Igor Vuk Torbica: I mi smo kao narod u “carstvu mraka”

20 marta 2017

kul Torbica igor_620x0

VEĆ ispitnom predstavom na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta (Nušićev “Pokojnik”) koja je trajno ostala na repertoaru kuće, Igor Vuk Torbica nagovestio je da izrasta u umetnika s kojim se ozbiljno mora računati. I svaki sledeći naslov mladog reditelja bio je pun pogodak, ovenčan priznanjima: “Razbijeni krčag” u JDP, “Ožalošćena porodica” u Kranju, “Priče iz bečke šume” u “Gaveli” i “Hinkeman” na sceni Zagrebačkog kazalište mladih… Sada je došao red i na prvi angažman u nacionalnom teatru: Tolstojevo “Carstvo mraka” imaće premijerno izvođenje 24. marta na sceni “Raša Plaović”. Ova drama (kao i svi prethodni rediteljevi izbori) ne pripada prvoj pozorišnoj liniji, ali je tu s punim razlogom i pokrićem.

Komad napisan 1886. godine, u početku je bio zabranjen za prikazivanje i na praizvedbu je čekao gotovo celu deceniju. U pet činova stao je sav kal ondašnjeg ruskog društva. Prevara, pohlepa, preljuba, licemerje, ubistvo i, konačno, čedomorstvo (a sve zarad novca koji je “svakom poslu gospodar”) – teme su Tolstojeve drame, i te kako prepoznate u vremenu u kojem živimo.

– Ova priča je veoma bliska našoj stvarnosti. Ubistvo dece viđamo svaki dan u novinama. Beda s jedne strane i kapital s druge, svojstveni su savremenom dobu – ističe Igor Vuk Torbica. – Tolstojevi likovi su žrtve neznanja, neobrazovanja, siromaštva i jednog mladog, ali već divljeg kapitalizma u kome je važno snaći se, i to što pre. U takvom svetu drugi čovek je samo sredstvo i tu vidim vezu sa našim vremenom.

* Da li u takvom svetu žene zaista postaju “šumska zverad koja se ničega ne boje”, kako kaže jedan od piščevih likova?

– Bio sam prisiljen da uklonim iz predstave radikalna mesta mizoginije jer bi ona danas bila anahrona našim pogledima i shvatanjima. Pokušali smo da objasnimo da ako žene i jesu takve (ne uopštavajući ih kao rod), zbog čega su takve postale i zašto imaju osobine koje im pisac pripisuje. Kakvi su muškarci? Ovde se, pre svega, radi o krizi i atrofiji muškog roda. Iako postoji onaj nasleđeni obrazac po kome muška glava zapoveda u kući, u ovoj drami nijedan od njih ne preuzima odgovornost, ne donosi odluke niti se zauzima za stvar većeg dobra. I to je trenutak kada sve propada… Istovremeno, ovo je i vreme velikih društvenih promena, pada feudalizma i kmetovskih zakona, u kome svako preuzima odgovornost za sebe. Agrarna reforma dovodi do toga da svaki pojedinac radom ili novcem, stvara svoj kapital, snalazi se i prilagođava.

* I mi se danas nalazimo u nekoj vrsti prvobitne akumulacije kapitala?

– Apsolutno! Nažalost, već dugo živimo u tranziciji i još ne znamo kako da usvojimo nove sisteme i vrednosti. Činjenica je i da bismo naše doba mogli posmatrati kao vreme potpune krize muškog roda. Duboko verujem da je svaki čovek neodvojiv od sistema u kome živi. Ako mu taj sistem ne omogućava dostojanstvo i mogućnost da svojim radom hrani porodicu, ako je razlika između plate i socijalne pomoći nikakva, ili minimalna – on gubi svaku iluziju o ulozi koju bi mogao da ima, kako u društvu tako i u porodici.

* U takvim okolnostima žene preuzimaju dominantnu ulogu?

– Mislim da muškarci nemaju hrabrosti da priznaju i obznane promene koje im se dešavaju, neprilagodljivi su i nespremni za velike izazove. Žene, pak, imaju svojstvo da budu uvek ovde i sada, da reaguju iz onih mogućnosti koje su im na raspolaganju. Druga je priča što u Tolstojevoj drami, konkretno, govorimo o kontekstu krajnje neprosvećenosti, mraka i najiskonskijih nagona. Naravno da u takvim okolnostima iz ljudi izlazi samo ono tragično ili neljudsko. Postoji i jedno veće, opšte zlo iznad svakog pojedinačnog: tim ljudima nije “dato” da razumeju svet oko sebe. Problem je, dakle, u sistemu koji ih ostavlja da žive u mraku i bedi.

* Što je niže samopoštovanje, sve je veća “tolerancija” na uvrede?

– Čovek je počeo s njom da računa a kad nešto postane pravilo, ma kakvo ono bilo, čovek ga usvaja i po pravilu – sam čini. To više nije samo pojava koju trpi i podnosi već i sredstvo kojim se bori i preživljava. Zapravo, uvek poprima oblik vremena i kontekst u kojem živi. Na kraju postavljamo i pitanje da li samo priznanje uopšte može da bude katarza za zajednicu i pojedinca. Jer, priznavati zlo koje si počinio u društvu koje je ogrezlo u zlo i koje je ontološki utemeljeno na njemu, predstavlja samo pucanj u prazan prostor… Da bi katarza bila stvarna, nužan je kolektivni, sistematski rad zajednice i društva na čišćenju od greha. Ali, pre svega, treba priznati da obrazac liberalnog kapitalizma u kojem živimo nije zdrav.

* Od istih moralnih manjkavosti danas boluje i razvijeni svet?

– U kakvom god da je stanju svet, mi treba da gledamo u vlastito društvo i dvorište. Kao narod smo, nažalost, u Tolstojevom “carstvu mraka”. Moramo učiniti, pre svega, da svi imaju isto pravo na znanje i obrazovanje. To je posao koji dugo traje, ali koji posredno dovodi do samosvesnog društva i pojedinca koji ne dozvoljavaju da im sudbinu kroji jedan vođa ili nekoliko glava, zarad sopstvenih interesa. Inače, u javnosti je mnogo “sveznajućih” ljudi koji o svemu znaju malo ili pomalo, iako sam siguran da među nama i danas hodaju neki novi Selenići i Pekići. Ali je fokus s njih skrajnut na sadržaje koji bi trebalo da narod ostave u što dubljem mraku.

ČITANJE STARIH TEKSTOVA

* U vašem dosadašnjem rediteljskom opusu nema savremenog teksta, zašto?

– Nemam ništa protiv savremenog teksta, ali u moje ruke nije došao nijedan za koji sam sa sigurnošću mogao reći da bih baš poželeo da ga radim. Za mene je veći izazov neka vrsta literarne “arheologije”, istraživanje i čitanje starih tekstova. I to ne udarnih klasika već zapostavljenih naslova za koje tražim i pronalazim razloge zašto su napisani, a onda se uhvatim izazova da ih danas postavim na scenu i transponujem u naše vreme.

ŠEKSPIR U PLANU

– VOLEO bih da u budućnosti postavim Šekspirovu “Meru za meru”, uz niz drugih, zapostavljenih tekstova. Za sada znam da je moj sledeći naslov u riječkom HNK: radiću Molijerovu “Kritiku škole za žene”. Ovaj komad progovara o jednoj važnoj temi – biti pozorišta, o tome koje su njegove mogućnosti i šta nam teatar i umetnost znače…

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *