Игор Вук Торбица: И ми смо као народ у “царству мрака” | ИНТЕРМАГАЗИН

Игор Вук Торбица: И ми смо као народ у “царству мрака”

20 марта 2017

kul Torbica igor_620x0

ВЕЋ испитном представом на сцени Југословенског драмског позоришта (Нушићев “Покојник”) која је трајно остала на репертоару куће, Игор Вук Торбица наговестио је да израста у уметника с којим се озбиљно мора рачунати. И сваки следећи наслов младог редитеља био је пун погодак, овенчан признањима: “Разбијени крчаг” у ЈДП, “Ожалошћена породица” у Крању, “Приче из бечке шуме” у “Гавели” и “Хинкеман” на сцени Загребачког казалиште младих… Сада је дошао ред и на први ангажман у националном театру: Толстојево “Царство мрака” имаће премијерно извођење 24. марта на сцени “Раша Плаовић”. Ова драма (као и сви претходни редитељеви избори) не припада првој позоришној линији, али је ту с пуним разлогом и покрићем.

Комад написан 1886. године, у почетку је био забрањен за приказивање и на праизведбу је чекао готово целу деценију. У пет чинова стао је сав кал ондашњег руског друштва. Превара, похлепа, прељуба, лицемерје, убиство и, коначно, чедоморство (а све зарад новца који је “сваком послу господар”) – теме су Толстојеве драме, и те како препознате у времену у којем живимо.

– Ова прича је веома блиска нашој стварности. Убиство деце виђамо сваки дан у новинама. Беда с једне стране и капитал с друге, својствени су савременом добу – истиче Игор Вук Торбица. – Толстојеви ликови су жртве незнања, необразовања, сиромаштва и једног младог, али већ дивљег капитализма у коме је важно снаћи се, и то што пре. У таквом свету други човек је само средство и ту видим везу са нашим временом.

* Да ли у таквом свету жене заиста постају “шумска зверад која се ничега не боје”, како каже један од пишчевих ликова?

– Био сам присиљен да уклоним из представе радикална места мизогиније јер би она данас била анахрона нашим погледима и схватањима. Покушали смо да објаснимо да ако жене и јесу такве (не уопштавајући их као род), због чега су такве постале и зашто имају особине које им писац приписује. Какви су мушкарци? Овде се, пре свега, ради о кризи и атрофији мушког рода. Иако постоји онај наслеђени образац по коме мушка глава заповеда у кући, у овој драми ниједан од њих не преузима одговорност, не доноси одлуке нити се заузима за ствар већег добра. И то је тренутак када све пропада… Истовремено, ово је и време великих друштвених промена, пада феудализма и кметовских закона, у коме свако преузима одговорност за себе. Аграрна реформа доводи до тога да сваки појединац радом или новцем, ствара свој капитал, сналази се и прилагођава.

* И ми се данас налазимо у некој врсти првобитне акумулације капитала?

– Апсолутно! Нажалост, већ дуго живимо у транзицији и још не знамо како да усвојимо нове системе и вредности. Чињеница је и да бисмо наше доба могли посматрати као време потпуне кризе мушког рода. Дубоко верујем да је сваки човек неодвојив од система у коме живи. Ако му тај систем не омогућава достојанство и могућност да својим радом храни породицу, ако је разлика између плате и социјалне помоћи никаква, или минимална – он губи сваку илузију о улози коју би могао да има, како у друштву тако и у породици.

* У таквим околностима жене преузимају доминантну улогу?

– Мислим да мушкарци немају храбрости да признају и обзнане промене које им се дешавају, неприлагодљиви су и неспремни за велике изазове. Жене, пак, имају својство да буду увек овде и сада, да реагују из оних могућности које су им на располагању. Друга је прича што у Толстојевој драми, конкретно, говоримо о контексту крајње непросвећености, мрака и најисконскијих нагона. Наравно да у таквим околностима из људи излази само оно трагично или нељудско. Постоји и једно веће, опште зло изнад сваког појединачног: тим људима није “дато” да разумеју свет око себе. Проблем је, дакле, у систему који их оставља да живе у мраку и беди.

* Што је ниже самопоштовање, све је већа “толеранција” на увреде?

– Човек је почео с њом да рачуна а кад нешто постане правило, ма какво оно било, човек га усваја и по правилу – сам чини. То више није само појава коју трпи и подноси већ и средство којим се бори и преживљава. Заправо, увек поприма облик времена и контекст у којем живи. На крају постављамо и питање да ли само признање уопште може да буде катарза за заједницу и појединца. Јер, признавати зло које си починио у друштву које је огрезло у зло и које је онтолошки утемељено на њему, представља само пуцањ у празан простор… Да би катарза била стварна, нужан је колективни, систематски рад заједнице и друштва на чишћењу од греха. Али, пре свега, треба признати да образац либералног капитализма у којем живимо није здрав.

* Од истих моралних мањкавости данас болује и развијени свет?

– У каквом год да је стању свет, ми треба да гледамо у властито друштво и двориште. Као народ смо, нажалост, у Толстојевом “царству мрака”. Морамо учинити, пре свега, да сви имају исто право на знање и образовање. То је посао који дуго траје, али који посредно доводи до самосвесног друштва и појединца који не дозвољавају да им судбину кроји један вођа или неколико глава, зарад сопствених интереса. Иначе, у јавности је много “свезнајућих” људи који о свему знају мало или помало, иако сам сигуран да међу нама и данас ходају неки нови Селенићи и Пекићи. Али је фокус с њих скрајнут на садржаје који би требало да народ оставе у што дубљем мраку.

ЧИТАЊЕ СТАРИХ ТЕКСТОВА

* У вашем досадашњем редитељском опусу нема савременог текста, зашто?

– Немам ништа против савременог текста, али у моје руке није дошао ниједан за који сам са сигурношћу могао рећи да бих баш пожелео да га радим. За мене је већи изазов нека врста литерарне “археологије”, истраживање и читање старих текстова. И то не ударних класика већ запостављених наслова за које тражим и проналазим разлоге зашто су написани, а онда се ухватим изазова да их данас поставим на сцену и транспонујем у наше време.

ШЕКСПИР У ПЛАНУ

– ВОЛЕО бих да у будућности поставим Шекспирову “Меру за меру”, уз низ других, запостављених текстова. За сада знам да је мој следећи наслов у ријечком ХНК: радићу Молијерову “Критику школе за жене”. Овај комад проговара о једној важној теми – бити позоришта, о томе које су његове могућности и шта нам театар и уметност значе…

  • Twitter
  • Facebook
  • Google Plus
  • Email
  • VKontakte

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u