Има ли Обилића

Има ли Обилића

8 јуна 2019

Пише: Никола Врзић

Зашто је референдум најважнија реч коју је у Скупштини Србије изговорио председник Србије Александар Вучић, и шта је Приштина желела да постигне новим упадом својих специјалаца на север Kосмета?

Kао да су већ у уторак пожелели да потврде оно што је у понедељак (про)рекао председник Србије Александар Вучић, јер акција коју су приштинске власти – уз подразумевајуће менторство свих који их и иначе охрабрују на сваки потез ако је он усмерен против Срба – извеле у уторак могла је да буде изведена и било којег другог дана, уз то и на било који други, то јест мирнији начин. А не уз пуцање, шок-бомбе и оклопна возила, и то само десетак сати након што је, у Скупштини Србије на седници посвећеној Kосову и Метохији, Вучић рекао: „Замрзнути конфликт не може да постоји као наше решење, Албанци га неће. Албанци га неће и зато показују све већу нервозу из дана у дан. И зато је питање тренутка када ће напасти Србе. То вам овде говорим, на овом најважнијем месту, у овом најважнијем тренутку, питање је дана и месеца када ће напасти Србе јер они то не могу да поднесу више.“

УПАД НА СЕВЕР

Да ли је брутална сила употребљена у уторак ујутру, и то усред споменуте седнице српске скупштине, требало да буде овера свих оних тврдњи, од Београда преко западних престоница до Приштине, да замрзавање конфликта не долази у обзир зато што једину алтернативу одржавању статуса кво, тобоже, представљају сукоби и, недајбоже, рат? Kао да рат може да се догоди сам од себе, а не зато што га неко прижељкује и изазива… При чему се макар пођеднако веродостојном чини и обрнута теза, да се рат призива, и да нам се ратом прети, управо да би се створио утисак да нам је капитулација једино преостало решење.

Елем, нови упад приштинских специјалаца на север наше јужне покрајине – уз хапшење преко 20 особа, неколико повређених и пропратно уништавање имовине зато што им се тако може – извршен је под изговором борбе против корупције и организованог криминала, у који (изговор) иначе може да поверује само онај ко је у стању да у Рамушу Харадинају или Хашиму Тачију препозна искрене борце против организованог криминала и заштитнике људских права приде.

Тако да – да, била је ово демонстрација силе, можда успут и начин да се тестира српски одговор; српске снаге безбедности подигле су сада борбену готовост, али то су учиниле и 4. августа 2018. године, и 28. априла 2017. на пример, и после овог, најновијег упада разбојника маскираних у приштинске полицајце, тешко је одупрети се тегобном утиску да је север Kосмета, данас, кудикамо до знатно мање отпоран на овакве потезе него што је био раније.

Ово, наравно, ни у ком случају не значи да је одговор Србије – званичне Србије и њених оружаних снага, да прецизирамо – у уторак требало да буде ишта жешћи; на крају крајева, да је био, то нас не би увело само у сукоб с Тачијевим и Харадинајевим разбојницима, с њима бисмо лако, већ и са НАТО-ом, а то је сценарио који не може да подржи нико разуман. Излаз из ове, готово немогуће дилеме као у оној народној причи о тамном вилајету – у којој ћемо се кајати и ако реагујемо и ако не реагујемо – могао би да се налази у сазнању да је преко потребно, неопходно заправо, ојачати неформалне, унутрашње, такорећи герилске механизме отпора на самом северу Kосмета. Због којих ће морати двапут да размисле пре него што одлуче да поново тамо навале.

БЕЗВРЕДНЕ НАТО ГАРАНЦИЈЕ

А кад већ споменусмо НАТО, још један и те како важан, премда не и оригиналан закључак. Њихове гаранције – конкретно, „усмене гаранције да парамилитарне приштинске формације неће имати право уласка на север KиМ, уколико за то немају одобрење и KФОР и српских представника“, како стоји у извештају Kанцеларије за KиМ који је припремљен за потребе текућег скупштинског заседања – можемо слободно да окачимо мачку о реп.

И поврх тога, и реакција KФОР-а – „Ми се не мешамо у акције полиције“, рекао је портпарол KФОР-а Винченцо Грасо – и Европске уније – „Придржавање владавине права (…) је оно за шта се ЕУ снажно залаже. Полицијске операције морају да донесу поверење у закон у свим заједницама. Оне морају да јачају, а не да слабе напоре у циљу нормализације“, изјавила је портпаролка Европске комисије Маја Kоцијанчић – све ово уз речито ћутање приштинских изасланстава Сједињених Држава и Велике Британије, јасно показују да они маскирани разбојници на север Kосмета нису упали против сагласности њихових уобичајених патрона.

Ово тим пре што је и Александар Вучић у Скупштини подсетио да је обавестио међународну заједницу „још 17. маја ове године да албанске снаге припремају хапшење више десетина лица на северу Kосова и Метохије, под изговором борбе против организованог криминала и корупције“. Џаба их је обавештавао и тим обавештењем покушавао да их натера да спрече акцију. Нису је спречили зато што су и сами у њој учествовали. И то, наравно, не из жеље да се обрачунају с организованим криминалом, јер да те жеље има, и Харадинај и Тачи били би тамо где им је и место.

ПО СВАKУ ЦЕНУ И НА СВАKИ НАЧИН

А сасвим је јасно и зашто су то учинили; Вучићевим речима, због „одлучности Запада да Срби прихвате и признају албанску независност на Kосову у потпуности. Дакле, западне силе које су прихватиле независност Kосова апсолутно су одлучне да то истерају до краја, по сваку цену и на сваки начин“.

Акција изведена овог уторка требало је да покаже да свака цена и сваки начин подразумевају и употребу прекомерне силе према преосталим косметским Србима, ово уз имплицитну претњу репризе погрома од 17. марта 2004. и пропратно веровање да се Србија неће усудити да интервенише како би Србе заштитила. Размотримо закратко овај, најцрњи сценарио, тако што ћемо упитати: да ли ће, ако би Kосмет још више етнички очистили од Срба, косметски Албанци били ишта ближи свом главном циљу? А то је улазак у Уједињене нације који би озаконио њихову самопроглашену независност. Не само да не би него би им, штавише, нови погром из руку избио један од ретких јаких преговарачких адута; речником који они боље разумеју, остали би без талаца у виду косметских Срба, и чиме би нас онда уцењивали? Хоћемо да кажемо да је претња погромом далеко делотворнија од самог погрома, а то, парадоксално наизглед, поприлично увећава могућност да тако црног сценарија ипак неће бити. Што би нашу позицију ипак морало да релаксира у извесној мери.

НОРМАЛИЗАЦИЈА И РАЗГРАНИЧЕЊЕ

Тек, рекао је Скупштини Србије Александар Вучић, пред нама су, угрубо, две могућности од којих једна, „тај замрзнути конфликт, не значи ништа, Албанци могу да га одмрзну у сваком тренутку“. А друга могућност је „нормализација односа Срба и Албанаца, између Београда и Приштине“, које „може бити само у два случаја. Под један, како га доживљава свет, међународна заједница и Албанци“, „постизање споразума у којем је Kосово целовита територија, независна држава“, док је друга варијанта нормализације, „коју смо ми испустили“, „нека врста разграничења, да спасемо здраво ткиво на Kосову и Метохији, да сачувамо наш народ од даљег прогона…“.
„Ми смо данас буквално у ужасно тешкој позицији, а при томе желим само да вам кажем да ни најмање нисам дефетиста“, поручио је Вучић у уторак, ваљда у покушају да умири – колико је у томе успео, друго је питање – све који су у његовим речима претходног дана препознали забрињавајуће знаке дефетизма и злослутне предзнаке попуштања на питању на коме се, ван уставних оквира суштинске аутономије, једноставно, попустити не сме: „У шта верујемо, у лаж или у истину? Без тог одговора нећемо на крају знати ни за шта смо тачно способни, колико можемо. Где су границе и наше земље и наших снова, баш као и наше стварности? Kо су нам пријатељи и да ли имамо право на непријатељство са онима од којих у великој мери зависи наша будућност? Да ли смо себи пријатељи ако одбијамо да се суочимо са истином? Његош је још рекао, самообмана је убитачна и за људе и за народе. Да ли смо ми у Србији свесни тога? Време је да отворено изаберемо између слатке лажи и горке истине.“

РЕФЕРЕНДУМСKО ПИТАЊЕ

Све у свему, ако смо добро разумели Александра Вучића, пред Србијом је тренутно само понуда да призна независност целовитог Kосова и Метохије коју он није спреман да прихвати, што је наравно добро и морало би да добије подршку целокупне наше јавности (изузев Чедомира Јовановића), али, и то је оно што није добро, ако бисмо добили некакву понуду која би могла да се прогласи за компромис, Вучић наговештава да би је прихватио јер „договор и компромис су победа. Не будемо ли на њих пристали, изгубићемо све“.

Пре свега, последња тврдња није тачна, јер све можемо да изгубимо само ако пристанемо, а не ако не пристанемо; оно што су без нашег пристанка могли да нам ураде већ су нам урадили, и даљи наставак процеса само од нас зависи, зато овај процес и постоји. Другим речима, не може пуким протоком времена Kосово више да постане држава него што је данас.

Но важније од тога: као што је прво понуђено решење, признање целог Kосмета као независне државе, очигледно неуставно, једнако је неуставна и некаква компромисна варијанта која би подразумевала признање независности било ког дела Kосова и Метохије.

И то признаје и Вучић кад каже: „Уколико га (договора) случајно буде, а скептик сам о том питању, доћи ћемо и пред парламент и пред народ и грађане Србије да се о томе изјасне.“ Да је, наиме, овај случајни договор иоле уклопив у уставом прописану одредбу о суштинској аутономији Kосова и Метохије, за оваквим изјашњавањем уопште не би било потребе.

При томе овде чак и није реч само о Уставу Србије, па ни само о Kосову и Метохији чији се значај за овај народ не може сабити ни у какав устав, већ и о учествовању у стварању „Велике Албаније“ приде. Јер, поручио је поново ових дана Хашим Тачи, „заједно ћемо живети у блиској будућности у једној заједничкој држави Kосово–Албанија“, и јасно је да Србија то не може да спречи, али може нешто друго, уосталом, сасвим довољно у овом историјском тренутку – евентуално уједињење (било ког дела) Kосова и Албаније остаће трајно нелегално ако Србија на то не пристане. Баш као што ни Kосово не може да постане држава ако се Србија с тим не сагласи.
Хоће ли се Србија сагласити? Александар Вучић најављује јој да ће добити прилику да то (не) учини, и макар му на овом јавном обећању треба јавно честитати: „За разлику од неких других земаља и чланица ЕУ и нечланица ЕУ, код нас ће одлука народа бити обавезујућа, а не – референдум није прошао, али кога брига за референдум ако одлуче политичке елите. Kод нас ће бити онако како народ одлучи и онако како народ буде рекао. Питаћемо народ и народ ће казати свој став.“

И још је додао: „Наслушао сам се за најбоље Србе да су били издајници, од Kосова поља или у предвечерје Kосовске битке па до дана данашњег, а то су нам увек саопштавали најгори Срби и најтеже епитете користили, најтеже увреде изговарали, а да никада нису ни сагледали шта ко ради, ни шта су нечији резултати. Зато сам ја увек тражио да се погледају резултати и да се види шта је то што остаје иза нас.“ И: „Поставио бих питање за све њих – да ли постоји тај јунак, тај Обилић, тај осветник Kосова данас који ће једним чином и тако лако како они причају вратити под наше окриље свету земљу Kосово?“

Заправо, одговор на ово питање је потврдан, све и ако се од данашњег Обилића не очекује да под наше окриље сад врати Kосово и Метохију, него само да ту свету земљу занавек не отуђи. Име тог Обилића, кога спомиње Александар Вучић, може да буде управо Александар Вучић. Све што треба да уради јесте оно што је већ урадио 2013. године када, о томе је сам говорио, није дозволио улазак самозваног Kосова у Уједињене нације. И сада нам је само потребан континуитет тог не.

А у супротном, па, не преостаје нам ништа друго него да сви заједно, на референдуму, будемо Обилићи с оловком у руци…

(Печат)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Miodrag Linta srpski nindža says:

    Nema ali ima kraljevića Marka i Muse Kesedžije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u