Инаугурација и Вучић

Инаугурација и Вучић

17 фебруара 2015

CEDOMIR Antic 7876Пише: Чедомир Антић

У Србији је теже бити хомосексуалац него се залагати за рушење њеног територијалног суверенитета. Када је оно мало организованих гејева уз невиђене мере полицијске заштите изашло на улице, храбри али и мудри премијер Вучић склонио се на властима скоро увек лојални сиромашни исток земље. Када је схватио да је све мирно завршено и да је, чак, добро прошло, вратио се у Београд да похвали надлежне, освети брата Андријаша и најави нове радне победе…  Горе је било пре седам година када се Тадић по сваку цену борио за други мандат. Тада су САД, Британија и Немачка признале албанску државу на Косову и Метохији, Тадић је био неискрен и помогао поделе у нашој елити, а онда је уместо на велики митинг, који је његова влада у немоћи организовала, пожурио у „неодложну“ посету Румунији. Одатле је осудио насиље на београдским улицама. Тада је на удару био суверенитет Републике Србије. Од 1945. једној независној европској држави није на тај начин оспорен суверенитет (ако не рачунамо нашу стару домовину СФР Југославију, наравно).

Јуче се међутим догодило нешто још чудније.  Председник владе Србије отишао је на инаугурацију председнице Републике Хрватске, Колинде Грабар-Китаровић, упркос чињеници да је она два пута јавно рекла да су Србија и Војводина две одвојене државе. Није јасно шта Вучић тражи у Загребу? Од Колинде Грабар-Китаровић чули смо само приземне националистичке поруке и невеште позиве на модерност и реформе који као да су дошли рецимо од помоћнице генералног секретара НАТО.   Да ли је неко отворено питање између Србије и Хрватске макар недавно решено? Да ли је националистичка кампања престала после скорашње одлуке Међународног суда у Хагу? Да ли нам можда сада спремају приватне тужбе за накнаду ратне штете? Да ли се нешто променило у вези са кршењем људских права Срба, права на коришћење писам и језика мањине у чијем уживању су Срби неравноправни са другим мањинама у Хрватској? Да ли неко спомиње да ће кажњавати повратнике који не живе стално у обновљеним кућицама у крајевима у којима су неравноправни са хрватским колонистима? Нешто о враћању станова…? Неиспуњеном Ердутском споразуму? Укинутим аутономним котарима које је Хрватка обећала српском народу? Ништа…

Како стојимо са једним од темељних принципа односа међу народима  – РЕЦИПРОЦИТЕТОМ? Ко је дошао на инаугурацију Томислава Николића средином 2012. године? Нико. Тадићу је бар дошао председник Македоније. Николићу само евроспки комесар Штефан Филе, задужен за неколико индијанских држава међу којима му је Србија ресорно најзанимљивија. Толико је то био редак, а драг, гост да су га посадили у врх софре и дали му да на инаугурацији говори. Као и обично, пред сваки покушај да се приближимо – држави чији ће национални циљ бити остварен, што би Младен Лорковић, „либералан“ усташа из Другог светског рата рекао, када Срби буду одведени у „Сибирију“ – настане бујица напада на српске политичаре који желе поправљање односа. Тако је Николић био каштигован докле год није отрчао на прославу уласка Хрватске у Европску унију. Ушли су у ЕУ а да расизам и шовинизам нису у њиховом друштву били снажнији још од укидања расних закона. Николић је тада слушао Јосиповићево бесеђење о „хрватским великанима“ Тесли и Андрићу (мада су се обојица изјашњавали као Срби).

Сада Вучић одлази да брани „европски пут Србије“. На том путу нашу ће државу распарчавати, народу одузмати права, српском народу у региону отимати име и постојање. Одузимаће нам достојанство… Сигуран сам да је на патриотској церемонији на Марковом тргу, осмишљеној у духу измишљања државних традиција, нова председница нашла начина да спомене српског премијера и додатно унизи његову земљу. Уверен сам да је он убеђен да су странци то чули и да ће му трпељивост уписати као успех и врлину. Упркос хистерији која влада у Хрватској и националистичкој председници која је ментално још увек у рату, поједини медији у страном власништву у Србији, преносили су припреме за инаугурацију у обиму и на начин достојан ситуације у којој хрватска војска држи Београд под окупацијом. Једна репортерка нам је тако задивљеним гласом рекла да ће нова председница сести на фотељу на којој је својевремено, приликом седења,  био ослоњен важан део светог тела Оца Домовне, неумрлог генерала др Фрање Туђмана… Можда ће присутног Вучића да почаствују приликом да касније пољуби то ремек дело тапетарске радиности у стилу Франциска Првог.

Док Колинда Грабар – Китаровић, на Туђмановом престолу започне нове и модерне односе у региону, Вучић у весељу и евроском оптимизму свакако не размишља о томе да без његовог драгоценог присуства пролази најважнији празник Србије –  Дан државности, Сретење.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Longin says:

    Tako je Antiću! Živ mi i zdrav bio!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u