Искорак у прошлост

Искорак у прошлост

5 октобра 2019

Пише: Бојан Билбија

Европски парламент, законодавни орган Европске уније, усвојио је 19. септембра резолуцију којом осуђује пакт Рибентроп–Молотов, проглашавајући овај документ за узрок Другог светског рата. Тиме се за најкрвавији сукоб у историји света директно окривљује Москва, јер другог кривца – напросто нема. Хитлер је одавно мртав, Немачка је уважени члан ЕУ и НАТО-а, па виновника рата треба тражити у редовима народа који је у тој борби највише искрварио. Испада, тако, да су Руси скривили Други светски рат да би у њему изгинули и, нимало узгред, понели кривицу за злочине које су чинили други. А највише их је почињено према самим Русима. То што су Руси, као узгред, у том рату победили и сами протерали нацисте из највећег дела Европе, о томе је боље да нико не помисли да говори јавно. Ускоро ће то, како сада ствари стоје, бити апсолутно забрањено – прослава победе Црвене армије и истицање њених симбола може постати кривично дело у целој Европи, као што је у неким демократским државама већ урађено. Овај својеврсни искорак у прошлост може веома брзо бити европска будућност.

KРИВИ ОД РОЂЕЊА

Тако посланици ЕП директно оптужују „стаљинизам“ за избијање рата, а пакт Молотов–Рибентроп описују као нацистичко-совјетски документ. Ваљда да се не наљуте Немци, па их зато и не треба као такве спомињати, већ само „нацисте“ као идеолошко-партијску одредницу, док су с друге стране Совјети, у смислу свих припадника тадашње, а и садашње, руске државе. Полазе, сасвим правилно, од тога да данашње генерације Немаца и других народа нису криве за оно што су чинили њихови дедови и прадедови. То се не односи једино на Русе. Они су криви од рођења. И сам текст провокативне резолуције, како стоји у документу, треба доставити Савету и Kомисији ЕУ, парламентима држава чланица и Источног партнерства, као и „Руској Думи“. То је још један показатељ или потпуног незнања, или – пре ће бити – крајњег непоштовања. Не само што се доњи дом руског парламента зове „Државна дума Федералне скупштине Руске Федерације“ већ се такви међународни документи достављају најпре горњем дому, Савету Федерације, или још боље Федералној скупштини као таквој. Из целине документа, као и из детаља, провејава антируски набој, а посебну „арому“ даје податак да су предлагачи резолуције – која ипак никога ни на шта не обавезује – углавном посланици из земаља „нове Европе“, највише из Пољске и с Прибалтика.

Осим пребацивања кривице, Русију оптужују и за искривљавање историјских чињеница и вођење „информативног рата са циљем да се подели Европа“. Ни мање, ни више. Алузија је јасна: опет би данашња Русија да дели туђе, баш као што су Стаљин и Хитлер делили Пољску. Док они, сви поштени, нису никад ништа поделили – чак ни Југославију, а о Србији да се и не говори. На степен тог поштења указује и то што је из првобитног текста избачена чак и блага реченица која је указивала на Минхенски споразум из 1938, као догађај који је претходио пакту Молотов–Рибентроп, када је годину дана пре напада на Пољску Хитлер најпре раскомадао Чехословачку. Али како би се то онда уклопило у жељену слику Русије као јединог агресора и кривца, ако бисмо се сад присећали и тога да су тадашњи британски и француски премијери потписали споразум с Хитлером и Мусолинијем о окупирању делова Чешке? И ако бисмо још рекли да је и сама Пољска учествовала у том комадању 1938, приграбивши део Тешинског региона?

РЕТУШИРАЊЕ ИСТОРИЈЕ И ПОНЕKА ТАБУ ТЕМА

А да је Варшава имала исти уговор о ненападању с нацистичком Немачком као и СССР, такозвани „пакт Пилсудски–Хитлер“, потписан још 26. јануара 1934, то је тек табу тема. Kао и чињеница да се пољски председник Јозеф Пилсудски, све до своје смрти 1935, састајао с нацистима. Данас има свој споменик и трг у центру Варшаве, а баш на њему је недавно одржана велика церемонија поводом 80 година од почетка Другог светског рата, али ни Русија ни Србија нису позване. Учествовале су земље ЕУ, НАТО-а и њихових данашњих партнера. Да ли из чињенице да је поводом смрти данашњег хероја Пољске Пилсудског, у мају 1935. Хитлер организовао и присуствовао верској служби у Берлину, као и из тога да је Варшава пет година пре Москве имала пакт с Берлином, треба извући закључак да је пољски председник био сарадник нациста, њихов помагач и изазивач Другог светског рата? Наравно да не, он је само чинио оно што сматра да је најбоље за његову земљу у условима непосредне ратне претње, али ова логика важи, изгледа, за Британце, Французе, Пољаке и све друге, само не за Русе.

„Други светски рат, најразорнији рат у историји Европе, почео је као непосредна последица злогласног нацистичко-совјетског пакта о ненападању од 23. августа 1939, познатог и као пакт Молотов–Рибентроп и његових тајних протокола, по којима су два тоталитарна режима са заједничким циљем освајања света поделила Европу на две зоне утицаја“, наводи се, између осталог, у тачки 2 резолуције. У тачки 7, додуше, „осуђује се историјски ревизионизам и глорификација нацистичких колаборациониста у појединим државама чланицама ЕУ“ и констатује да „дубоко брине растуће прихватање радикалних идеологија и окретање фашизму, расизму, ксенофобији и осталим облицима нетолеранције у ЕУ“. Ова тачка може да делује охрабрујуће, јер „облика фашизма и нетолеранције“ има све више и на српским границама.

Реаговала је и званична представница руског МИП-а Марија Захарова, оценивши да посланици Европског парламента ретуширају историјске догађаје и губе везу с реалношћу, преноси „Раша тудеј“. Захарова тврди да ставови посланика ЕП немају ништа заједничко с историјом. „Желимо још једном да подвучемо опасност курса на политизацију и ревизију историјских чињеница. Прећуткујући по себе непријатне странице и интерпретирајући ретуширану верзију догађаја по сопственом нахођењу, у ЕП дефинитивно губе везу с реалношћу“, поручила је руска представница.

МОСKВА ПРЕ ВЕРМАХТА „ПОПУНИЛА ВАKУУМ“

Сам пакт Рибентроп–Молотов је предмет дискусија експерата већ деценијама. Међу руским стручњацима најраспрострањеније је мишљење да је уговор потписан тек 1939, када је постало јасно да је рат у Европи неизбежан, односно да је Немачка довољно ојачала да пређе у насилну фазу експанзије – а да при томе нема никога ко је спреман да јој се одупре. То је најбоље показао и Минхенски споразум из 1938, када су Француска и Велика Британија испуниле све жеље „господина Хитлера“ у вези са Чехословачком. Лидер СССР-а Јосиф Стаљин није, за разлику од западних колега, ништа лично потписивао с Хитлером, али је предлагао све до краја лета 1939. Лондону, Паризу и Варшави заједнички наступ и обуздавање нациста, али из ових престоница није стизао позитиван одговор. Пре свега Пољаци нису желели јачање утицаја Москве у Европи, нити да допусте Црвеној армији пролазак преко своје територије. Руски историчари су углавном сагласни да су на Западу веровали да ће Немачка напасти Совјетски Савез, а не њих. И били су највећим делом у праву, јер је то и био Хитлеров план – али му је на путу ка Москви стајала Варшава.

Два дана после потписивања пакта између Немачке и СССР-а, 25. августа 1939, Лондон и Варшава су усвојили споразум о заједничкој одбрани, по којем су стране обавезне да без одлагања притекну једна другој у помоћ у случају спољне агресије. Иако је агресија на Пољску започела 1. септембра, Лондон и Париз су објавили рат Немачкој тек два дана касније, када је већ умногоме било касно. Па чак ни тада реалне војне помоћи са те стране није било. Пољска држава се срушила као кула од карата пред налетима добро опремљене и мотивисане немачке армије, а влада је већ 6. септембра побегла из Варшаве, и 10 дана касније и напустила земљу.

У таквој ситуацији Москва, која је до тада стајала по страни, и тек након бекства пољске владе из земље, 17. августа прелази границу и заузима делове данашње западне Белорусије и западне Украјине, односно територије које су припадале Руској империји до 1917. године. О карактеру руске „агресије“ може се видети и из чињенице да Британија и Француска нису објавиле рат СССР-у, нити су совјетске јединице наишле на већи отпор преосталих група пољске армије. Руски историчари сагласни су да је Москва само брзо попунила вакуум који не би дуго остао празан – да није ушла Црвена армија, и та подручја би окупирао Вермахт.

САKРИВАЊЕ ИЗА KАТИНСKЕ ШУМЕ

Зато је велики део становништва ових области дочекао као ослободиоце Црвену армију, а она је заузела само области дефинисане уговором с Немачком. Сенку на ову операцију бацило је узимање многобројних пољских ратних заробљеника, од којих је највећи део пуштен, али је више од 20.000 њих стрељано. Од тога, у Kатинској шуми код Смоленска преко 4.000 војника и официра. Ови догађаји оставили су дубок траг у руско-пољским односима, па се и ова резолуција Европског парламента може тумачити као реакција Пољака на ове историјске фрустрације. Москва признаје да је због тога кривица на страни тадашњег државног руководства, али не прихвата тоталну ревизију историје чији се актери крију иза „Kатинске шуме“. Најгоре је што се, уместо помирења и сарадње у Европи, опет подгревају националистичке тензије и потпуно беспотребно откопавају стари ровови између народа.

(Печат)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Kulak says:

    Bojan Bilbija zna znanje.Ovo je jednostavno sjajan tekst.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u