Историја је казан који непрестано ври

Историја је казан који непрестано ври

15 августа 2017

СРЕДЊОВЕКОВНА Србија, њена утврђења, витезови, градови…, са пишчевим Нишом у фокусу, елементи су новог романа Дејана Стојиљковића “Олујни бедем”, дуго очекиваног наставка бестселера “Дуге ноћи и црне заставе”, и другог тома најављног петокњижја у издању “Лагуне”.

Аутор, за “Новости”, прича о српској историји као мајдану инспирације за писца, али и о нашој (не)спремности да учимо од ње, о својим фасцинацијама и ономе што је лично научио, будући да је од прве књиге махом “уроњен” у прошлост и историјске списе.

* Да ли “Олујни бедем” подразумева “предзнање” читалаца или се може читати самостално? Шта ће нам предстојећа три романа донети?

– “Олујни бедем” наставља тамо где је први роман стао, дакле, након пада Пиротске тврђаве, велика османлијска војска, предвођена емиром Муратом, креће на Ниш. Кнез Лазар, који нема баш много поверења у кефалију града Ниша, логотета Ненаду, шаље као испомоћ свог поузданика, крајишког војводу Милана Топлицу. Следи опсада Ниша, која ће трајати 25 дана, и након ње, битка на Плочнику, где ће Османлије доживети велики пораз. Постоје реминисценције на оно што је претходило, али трудио сам се да то буде заокружена прича која може да се чита самостално.

Након “Бедема”, следи роман “Учитељ мачевања”, чија се радња дешава у доба кратког примирја 1387. и 1388, а онда роман о бици на Косову чији је наслов “Царство небеско”. Петокњижје ће заокружити роман о деспоту Стефану Лазаревићу, који ће се звати “Последњи Немањић”.

* Да ли је период пред 1389. материјал “као створен” за литерарну обраду?

– То је, у ствари, једна недоречена прича, и ја сам био намеран да дам неку своју верзију те приче. Као што Британци мало-мало па преиспитују артуријанске митове, са мање и више успеха. О самом боју и догађајима у вези с њим има, у ствари, врло мало тога у народној књижевности, тако да је остављено доста простора. Толико да човек не може разлучити мит од истине. То историчарима задаје главобоље, али за нас приповедаче то је, како кажу у средњовековним списима, један мајдан пун злата и сребра.

* Постоје ли још неки периоди српске историје који вам “маме списатељску машту”?

– Наша историја је веома богата и занимљива за нова ишчитавања, тако да писац увек може наћи мотиве и инспирацију у њој. Намеран сам да у роману на коме већ радим, а у питању је, да се тако изразим, псеудонаставак “Константиновог раскршћа”, покријем више од 100 година српске историје. Биће то роман о Немањи Лукићу и његовом дугом вампирском животу, од Мајског преврата, преко балканских ратова, Првог и Другог светског рата, па све до његовог живота у егзилу.

* Рекло би се да су ратни периоди далеко инспиративнији за писце. Да ли тешка, преломна времена “рађају” и велике, важне људе какви прерастају у упечатљиве литерарне ликове?

– Историја је као велики казан пун растопљеног метала који непрестано ври и из њега се увек створи или искује нека велика, постојана личност, чија појава је онај језичак на ваги који мења ствари из корена. Стефан Немања, Константин Велики, Карађорђе, Черчил, Кенеди, Тито… Све су то људи које је на неки начин “породила” историја.

* Ко би вас у данашњој Србији могао подстаћи да му “посветите” роман? Или, ипак, радије остајете при историјским списима, зароњени макар коју деценију у прошлост?

– Што се тиче људи који су данас у политици и на власти, нису они баш за романе, више су за афоризме и вицеве. А то није моја форма.

* Да ли вас историја интригира као ризница атрактивних прича, детаља и ликова, или зарад трагања за универзалним лекцијама?

– Последњих година је у моди да се на историју гледа као на неку врсту занимљиве фикције. Људи ће често перцепирати Јулија Цезара на исти начин на који перцепирају Бетмена. То је последица брзог живота који нам је донео 21. век. Човек садашњице тежи да буде човек будућности, а на прошлост гледа као на нешто чиме би требало да се баве историчари и археолози, и понеки писац, попут мене. Максима која је врло популарна ових дана јесте “Пре мене – потоп”. Нисам сигуран да ће нам то донети много доброг.

* Да ли смо као народ вољни да ишта учимо “од историје”, или нас она интересује само са аспекта “великих победа” (или нпр. златних виљушки), те само кроз детаље у којима се потврђује наша супериорност? Пишу ли историју одиста победници?

– Срби из историје узимају само оно што им одговара да би од те исте историје правили митове. Ми смо митомански народ, маштовит и сујетан, зато код нас тако лако пролазе разне историјске “школе” по којима су Срби народ најстарији и слично. Ипак, нисмо шампиони у тој митоманији, погледајте само Хрвате и Македонце. А што се тиче те старе да историју пишу победници, није то баш увек тако. Ево, ми смо из Првог светског рата изашли као победници па је опет историју писао неко други. Чак и они који су тај рат изгубили.

* “Сенке над Балканом”, ваш излет у (ко)сценаристичке ТВ воде, ускоро ће се наћи пред судом гледалаца – шта нам “Сенке” откривају?

– “Сенке” су прича о једној држави на умору и једном народу који је на странпутици. Ипак, ми смо ту гледали да у фокус приче ставимо обичног човека, било да је он угледник, полицајац или просјак. Јер то је суштина приповедања и уметности. Бавити се човеком. Његовим манама, врлинама, идеалима, заблудама… Прича прати два полицајца београдске полиције којима је додељен случај ритуалних убистава. Сваки од њих мораће да се избори са својим демонима, а опет, дата је и једна шира слика друштва које неодољиво подсећа на ово данашње. Сенке су и даље над Балканом, можда су другачије него те 1928, али нису отишле.

* Шта сте открили захваљујући раду на њима?

– Пре свега сам научио доста о тимском раду, на чему инсистира продуцент и редитељ Бјелогрлић, и с временом сам скапирао да је то неки принцип који је прузео из фудбала, добар тренер и добра екипа као једно тело и једна душа, и на крају резултат просто дође сам од себе. Мислим да ће ова серија, баш као и “Монтевидео”, померити одређене границе и донети нови приступ у снимању ТВ формата.

* Постоји ли неко кога каните да “оживите” у некој од наредних књига, после бројних ликова из ближе и даље историје који су продефиловали страницама ваше прозе?

– Волео бих да напишем роман о Слободану Милошевићу. Да покријем цео тај период од Осме седнице до Хага. То је велика прича и ја бих је радио у оном тону у коме су писани велики амерички романи попут Фокнерових, Фицџералдових или Апдајкових. Ту има свега, историје, политике, интриге, рата, љубави, смрти… Али свестан сам да то можда никад нећу учинити јер просто не постоји довољна историјска дистанца. Такође, одавно се носим идејом да напишем роман о бици на Кошарама, у “кључу” филмова као што су “Спасавање редова Рајана” или романа попут Мајлеровог “Голи и мртви”. Још увек нисам сигуран да ћу то икад реализовати, јер је одговорност превелика, пре свега према учесницима битке и породицама погинулих хероја.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u