Изетбеговић јуниор отвара врата СДА и за Србе и Хрвате који желе да буду Босанци

Изетбеговић јуниор отвара врата СДА и за Србе и Хрвате који желе да буду Босанци

31 августа 2019

Пише: Ненад Кецмановић

МИНУЛЕ двије деценије често сам се питао, гдје се дјенула легендарна „оријентална мудрост“ и „традиционална нагодност“ у бошњачкој политици?

Неки би данас рекли да је то био само оријентални кетман, лукавство, препреденост и лицемјерје, уз подсјећање на скаткорјечивост махалских жена, које су своје коне ословљавале са „душо моја драга, „срце моје слатко“, „моја ти“, а затим намигивале иза леђа.

Ипак, политика вјештог баласнирања између Београда и Загреба, коју је између два свјетска рата демонстрирао Мехмед Спахо одржала је његову ЈМО је у свим владама прве Југославије. Били су, затим, већином у усташкој власти НДХ, и на крају у партизанима, а у међувремену понеки и међу четницима, па су на крају рата испали једини невини.

А сљедећа генерација, Поздерци и Диздаревићи, муслимане су као вјерску заједницу без икаквих отпора промовисали у равноправну босанску нацију, а Босну у једну од шест република.

Ова данашња, међутим, од Алије до Бакира, покушава да невољним комшијама „ђоном“ наметне „реинтеграцију“, централизоване и унитарне БиХ.

Умјесто да се Србима извине за референдум из ’92, да у кантонима са већином на дјелу покажу уважавање националне равноправности и да од Сарајева направе пријестоницу мултикултурне толеранције, они сада чак и својим коалиционим и ратним савезницима, Хрватима, намећу националне представнике у врху БиХ.

Хегемонију у БиХ и у ФБиХ не само покушавају да успоставе на дјелу, него је оправдавају и на ријечима.

Нема више махалашког слађења, шећерења и медења „да се Власи не досјете“, „душу ти вадим шећером те храним“, него само „коме оца, коме матер“.

Комшије су све сами „агресори, злочинци, усташе, четници, геноцидни“, а они сами увијек и само невине жртве „осам геноцида“.

Али, ево, најзад, крајем јула као да је „оријентално лукавство“, опет прорадило. Макар и тек само на ријечима, у опширном интервјуу Бакира Изетбеговићаза Радио Сарајеву (29. 07)

„Народи у БиХ су у времену распада Југославије увучени у крваве међусобне сукобе, тако да ће неповјерење и страхови да потрају, као и илузија да су нам ближи неки људи које не познајемо, који живе у сусједним земљама или негдје далеко у свијету. (…) Били смо некада браћа, данас смо рођаци који су прошли кроз сукобе. Али, рођаци су рођаци, а сусједи су сусједи (…) Нама је живјети заједно …

У први мах цитат звучи као истргнут из саопштења активиста „Игманске иницијативе“, ветерана предратног СУБНОР-а, или неке грађанистичке НВО, а не да потиче од лидера бошњачке националистичке СДА. Но, шта нам у ствари Бакир поручује …

Већ сама по себи синтагма „распад“ (СФРЈ) даје погрешну слику да су се све њене републике и сви народи спонтано и истовремено окренули против заједничке државе. Њу су, међутим, уз „међународну“, подршку развалиле Словенија и Хрватска, а народи у БиХ су се подијелили на Муслимане и Хрвате, који су се придружили сецесионистима, односно на Србе, који су хтјели да је сачувају и остану у њој.

Они први су, опет уз „међународну“ подршку, уставним насиљем над трећим конститутивним народом извршили отцјепљење БиХ. Дакле, народи у БиХ нису апстрактно „увучени у крваве међусобне сукобе“, него се конкретно зна ко их је увукао.

Изетбеговић је у праву, када каже да ће „неповјерење и страхови“ међу народима у БиХ потрајати. Али, ко су му ти „људи из сусједних земаља, о којима имамо илузију да су нам ближи него рођаци из БиХ“?

Ако смо га добро разумјели, наши „сусједи“ били би Срби из Србије, а „рођаци“ – Бошњаци из БиХ. На страну што би се мало који Србин (и Хрват) и у најбоља времена сложио да су му Бошњаци у БиХ рођаци, а браћа у матици тек сусједи. Сами Бошњаци, на челу са лидером СДА, у Србима и Хрватима виде агресоре, злочинце, те националне и државне непријатеље.

Ако немамо анкетна истраживања шта мисли бошњачки пук, знамо барем шта његов демократски изабрани лидер Бакир већ годинама говори и пише. Но, да дирнути његовим изливом рођачке љубави не бисмо насјели да се ради о искреном заокрету, Изетбеговић посеже за познатом конструкцијом хабзбуршког окупатора Б. Калаја.

„Бошњаци, босански Срби и Хрвати су прије пар стотина година били један народ, данас смо једна нација, живимо скупа, и живјећемо скупа упућени једни на друге“ (…)

И српска историографија каже да је до османске окупације прије 500 година народ у БиХ био један под лозом Немањића. Хрватска пак инсистира да је понеке од тих краљева крунисао римски папа, па их везује за католичанство. Муслимани су, несумњиво, углавном настали исламизацијом хришћана током „500 година по Турцима“.

Нова бошњачка историографија „открива“ да није одређен проценат хришћана који су конвертовали у ислам, него да је јединствен босански и херцеговачки народ, који је имао аутохтону „цркву босанску“, говорио босански и писао босанчицом, а да је под утицајем православља и католичанства, дијелом национално конвертовао у Србе и Хрвате.

Поента те приче је да хришћани који су примили ислам и били најприје Турци (потурице), па Срби или Хрвати, па Југословени, па национално неопредијељени муслимани, па Муслимани са великим почетним словом, па Бошњаци, па Босанци и Бошњани, нису били конвертити, него „старинци“, „темељни народ“, „народ без резервне домовине“, те да зато имају историјско, политичко и морално право на цијелу БиХ.

У то име Изетбеговић јуниор отвара врата своје странке и за Србе и Хрвате који су свјесни да су, у ствари, и сами Босанци.

„СДА ће направити искорак од бошњачке ка босанској странци, и то неће бити на уштрб бошњаштва. Бошњаци су Босанци, или Бошњани муслиманске вјере. Ми смо само сегмент босанске нације, онај који нема алтернативну домовину. (…)

Таман смо се привикли да Муслимане у националном смислу зовемо Бошњаци, а Бакир, ево, сад хоће да буду Босанци, или Бошњани. Ако мисли на неетничко, односно политичко значење нације, како онда Босанци нису и Херцеговци када им се држава зове Босна и Херцеговина?

Са том идејом о оснивању интегралне босанске странке стигао је почетком ’90. из Цириха у Сарајево Адил Зулфикарпашић. Његово непознавање политичких односа у БиХ могло се објаснити дугим избивањем из земље, али је као интелигентан човјек брзо схватио да Срби и Хрвати себе не виде у бошњаштву, па га је свео само на Муслимане.

Како објаснити да је Бакир, након свега што се догодило у међувремену од 1990. до 2019, дошао на исту идеју?

–Пошто конститутивне Србе и Хрвате, са правом вета у одбрани виталног националног интереса, не може да утјера у централизовану и унитарну државу, смислио је да их укључи у СДА па да га доминантно муслиманско-бошњачко чланство изабере да легитимно представља и Србе и Хрвате Било би можда лукаво да није сувише наивно!

„ХДЗ и СДА бих упоредио са дугогодишњим партнерством у коме је било свега и свачега, али су партнери присиљени да остану заједно, јер представљају два народа која живе измијешана“.

За илустрацију како два народа, које представљају ХДЗ и СДА, живе измијешани у ФБиХ најбоље показује примјер Мостара, који је и 20 година послије рата подијељен „берлинским зидом“ на хрватски (западни) и бошњачки (источни).

„Измјешани“ Мостарци немају ни јединствену управу града и мало ко се усуђује да ноћу пређе граничну линију.

Најзад, Бакир и не помиње гдје се налазе Срби у тој хармоничној мултиетничкој мјешавани Федерације.

„Поријекло, генетика, култура, идентитети који се преплићу, систем вриједности грађен кроз сродне монотеистичке религије, језици којима говоримо – све то има исту основу. (…) Хрват из Међумурја и онај из Далмације могу имати проблем у комуникацији, језичке разлике су велике. Али у Мостару, Сарајеву, Бањалуци се не може препознати ко је Бошњак, ко Хрват или Србин, и ко којим језиком говори.“

Лијепо! Ако већ тако народи у БиХ говоре једним језиком и не могу се лингвистички препознати као национално различити, чему онда бошњачко измишљање новог језика, који се готово ништа не разликује од источне и западне варијанте базичног српског језика?

Јесте, код већине европских народа национални идентитет се препознаје по заједничком језику, а онда су бошњачки учењаци тај исти језик прекрстили. И не зову га бошњачки, како би приличило, јер се национални језик изводи и имена нације, него босански, што је изведено из пола имена немогуће државе. А сад, зарад накнадног усклађивања, планирају да прекрсте име нације у босанску, да би било примјереније хегемонистичкој идеји да су темељни народ у оба ентитета илити у цјелој БиХ.

До ових посљедњих редова које смо цитирали, Бакир је, уза све конфузије и контрадикције издржао и камуфлирању хегемонистичких аспирција.

Да ли зато што се разговор отегао и попустила му концентрација, или зато што га је новинар Фарук Веле подбо конкретнијим питањима, тек Бакир је изгубио самоконтролу и искрено проговрио шта мисли о својим сусједима и рођацима.

„Неће они моћи повезати будући статус Косова са неким новим статусом Републике Српске, јер и на Косову и у БиХ је иста страна, српска, направила злочине, геноцид, довела до интервенције међународне заједнице и НАТО удара како би се зауставило ужасно насиље над несрбима. (…) Нема хисторијских, моралних нити правних претпоставки за самосталност бх. ентитета Републике Српске. Не може цивилизирани свијет осудити удружени злочиначки подухват, који су предводили Караџић и Младић, послати их обојицу на доживотне робије, а затим допустити да се насилни пројекат овог двојца доврши политичким средствима.“

Тај „насилни пројекат“ зове се Република Српска и потписан је у Дејтону и Паризу, потписом Бакировог бабе Алије и супотписима државника САД, ЕУ, Русије, Хрватске и Србије испред тог „цивилизираног свијета“.

Бошњаке, међутим, брине што је „међународна заједница“ досљедна у својој недосљедности. Као што је ОВК преко ноћи од терористичке организације претворена у ослободилачку војску, тако и СДА може од политичке партије да буде претворена у огранак Ал Каиде.

Нису ли њени оснивачи Млади муслимани били испостава забрањење Муслиманске браће коју у Каиру током суђења држе у кавезима?

Однос снага великих сила на Балкану није исти 1992. и 2019. и даље се мијења. Памти се, рецимо, да је Карла дел Понте припремала оптужницу за Алију све док он није умро, а фонограм Фрањиног наређења да се Срби протјерају „откривен“ је тек пошто је умро. Али, однос снага великих сила на Балкану није исти 1992. и 2019, и даље се мијења, па ће се мијењати и интерпетација истих чињеница.

Као да је и сам свјестан тога, Бакир се вајка…

„Управо је слабљење Уније, Брегзит, јачање суверениста, јачање Русије и њеног присуства на Балкану, исламофобија и мигрантска криза која слаби позицију муслимана, а тиме и Бошњака у Европи, отворили су нове апетите код српских лидера.“

„Брегзит и слабљење ЕУ“? То не да нема никакве везе са БиХ и Бошњацима, јер и да је јача и да је са Британијом, муслимане у Бриселу из више разлога не би радо дочекали.

„Јачање суверениста?“ Бошњаци су по исламу заклети глобалисти („од Марока до Индонезије“), а по тежњи за самосталном и сувереном БиХ, не мањи суверенисти.

Русија опет јесте ојачала и вратила се на Балкан, али ако је пријатељ Срба, не значи да је непријатељ муслимана, јер их тамо живи вишеструко више.

Исламофобију пак није толико изазвала мигрантска криза, како истиче Бакир, него исламски тероризам, који он знаковито, уопште не помиње.

На границама ЕУ и САД, посебно на аеродромима, цариници и полицајци нападно више пажње поклањају пасошима са муслиманским именима и темељито претурају пратећи пртљаг.

То негативно издвајање јесте увреда и понижење, али прагматични Запад има прећутно образложење: „Нису сви муслимани терористи, али јесу сви терористи муслимани!“

Бошњаке би једино могли разумјети српски „рођаци“ и „сусједи“ који су на Западу и сами деценијама стигматизовани као агресори, злочинци, геноцидни. Бакир, међутим, сматра да Срби злоупотребљавају комшијске невоље.

За српске лидере је круцијално важно минимизирати српске злочине, а преувеличати бошњачке, односно довести их у упоредиву раван. Јер, ако смо сви ми учинили сличне злочине, сви имамо исту политичку позицију и право на нове захтјеве, па и самоопредјељења.“

Лијепо је да Бакир коначно признаје (па макар и преувеличане) бошњачке злочине. Јер, док су се српски лидери Тадић, Николић, Вучић на годишњим комеморацијама у Поточарима извињавали и клањали бошњачким жртвама српских злочина, а приликом посјете овом дијелу РС и Додик, од Алије до Бакира ниједан лидер није учинио сличан гест према српским жртвама бошњачких злочина у околини Сребренице.

Постоји разлика у броју, и зато није занемарљиво што се у Хагу помиње не само осам него и упола мањи број од четири хиљаде бошњачких жртава, наспрам три и по хиљаде српских у селима у околини овог култног мјеста.

Шта тек онда рећи о „сребреничком геноциду“ у односу на јасеновачки магнум кримен у коме је „хрватско цвијеће“ у усташким редовима потаманило више стотина хиљада Срба, а не зове се геноцид. Елем, према Бакировој оцјени, Срби немају право на самоопредјељење јер су починили више ратних злочина, док Бошњаци, јер су их, ето, учинили мање, имају право да их натјерају да живе у унитарној БиХ.

У овом мало запаженом и коментарисаном интерјвуу, уз нешто, хвале вриједне, „оријенталне мудрости“, барем у покушају, Изетбеговић јуниор је показао значајан дефицит опште политичке, односно практичне памети.

У једној већ поодавној анкети међу бошњачким интелектуалцима о националним лидерима током историје („Слободна Босна“), Алија се нашао рангиран далеко испод првопласираног Спахе, Градашчевића, чак и Силајџића. Бакир тада још није био преузео лидерство по наслијеђу, па није ни бодован, али тек са њим на челу муслимани Бошњаци тешко ће доћи тобе.

(Све о Српској)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Милан says:

    Свака част, одличан текст.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u