Kako je hrvatstvo na silu ušlo u Dubrovnik

Kako je hrvatstvo na silu ušlo u Dubrovnik

4 марта 2013

RatkoDmitrovicPiše: Ratko Dmitrović

Hrvatska se – napisao je nedavno jedan zagrebački profesor – ulaskom u EU vraća sebi, svojim evropskim korenima, Hrvatska se vraća kući. Zvuči dobro, ali nije istina. Precizna definicija mogla bi da glasi; Hrvatsku u svoje kolo uzimaju oni koji su je i napravili. I geografski, a bogme i nacionalno.

Bez Evrope ili da budemo precizniji, bez Vatikana, austrijskog carstva, i u novije vreme bez Nemačke i grupe demohrišćanskih partija centralne Evrope, Hrvatska danas ne bi ni postojala. Naravno, velike sile, uticajna carstva, neke dinastije nisu pomagale Hrvate iz razloga velike ljubavi prema tom narodu i njegovoj budućnosti. Taman posla. Tu je došlo do gotovo neverovatnog sklopa okolnosti koji je Hrvatima išao naruku, počev od 19. veka, posle poraza francuskog i prodora u Dalmaciju austrijskog carstva, a kulminacija dolazi stotinjak godina kasnije kada u virovima Prvog svetskog rata nestaje austro-ugarska dvojna monarhija, a jedna veličanstvena pozicija Srbije, ratnog pobednika, biva potopljena zarad ideje bratimljenja južnoslovenskih naroda. Vrlo brzo će se pokazati da su u tu ideju istinski verovali jedino Srbi, drugim narodima je poslužila kao brod kojim su doplovili do obala sopstvenih nacionalnih država. Ubacimo li u ovu priču komunizam, antisrpsko određenje te nove političke ideje pristigle na Balkan, sa nesagledivih ravnica Rusije (i tamo silom nakalemljene) dobijamo sklop u kojem su u relativno kratkom roku, od pozicije naroda u nestajanju, sa delićima zemlje, upisane u katastarske knjige drugih, Hrvati su kao narod u 21. vek ušli trijumfalno, sa sopstvenom državom i teritorijama koje im nikada nisu pripadale. Velika je tu, razume se, zasluga Srba i njihove gluposti, ali ovog puta ćemo o nečem drugom; o Dubrovniku i Austriji, o tome kako taj grad, kroz istoriju uglavnom samostalan, u ugovornom odnosu i međusobnom poštovanju sa velikima, ali nikada sa Hrvatima i nečim što bi mogli da nazovemo Hrvatska – danas slovi kao semenište hrvatstva.

Dubrovniku se, u modernoj hrvatskoj istoriografiji, hrvatskoj književnosti, kulturi, nauci, pripisuje i uzlet „srednjovekovne hrvatske književnosti“. Dubrovnik je mesto gde se „uvijek i sa radošću govorilo hrvatskim jezikom“. Hrvatski velikani su Ruđer Bošković, Ivan Gundulić, Marin Držić, Valtazar Bogišić… Tako kažu u Zagrebu. A šta kaže istorija, stari spisi dubrovačkih arhiva, libri venecijanskih biblioteka?

Tamo se Dubrovnik sa hrvatstvom ne dodiruje, u Dubrovniku je hrvatsko ime nepoznato sve do sredine 19. veka kad, posle pada Napoleona, nova sila u tom delu Jadrana, Austrija, u Dubrovniku i njegovom zaleđu (Konavle) nalazi katolike koji se, gle čuda, osećaju i izjašnjavaju kao Srbi. Nošena iskustvima sa prostora Dalmatinske Zagore, Hrvatske, Slavonije, Žumberka, Carska kancelarija u Beču donosi odluku da na katoličanstvo Dubrovnika i zaleđa umesto srpstva kalemi hrvatstvo, kao najbližu entitetsku odrednicu.

Tako je počela kroatizacija Dubrovnika. Ono što danas imamo u gradu ispod Srđa, u Konavlima, hrvatstvo zasnovano na mržnji prema Srbima, delo je bečkog dvora i Katoličke crkve. Onome ko ne poznaje istoriju Dubrovnika, ali stvarnu, a ne falsifikovanu, zaista izgleda čudno da taj grad, ovakav kakav je danas, sa okolinom, pre samo stotinu i nešto godina nije imao gotovo nikakvih dodira sa hrvatstvom.

Počnimo sa kraja; u kalendaru „Dubrovnik“ za prostu 1898. godinu, štampanom u dubrovačkoj Štampariji A. Pasarića, nalazimo, uz ostalo, i podatak kojim jezikom se u to vreme govori u Dubrovniku i to, stoji u kalendaru, „govor u kući“. Od 11.177 stanovnika Dubrovnika njih 9.713 izjasnilo se da govori srpskim jezikom. Italijanski je koristilo 716, nemački 285, mađarski 384 stanovnika grada. Neki su se izjasnili da govore češki, slovenski, poljski i ruski, ali niko, ni jedan jedini stanovnik Dubrovnika, nije rekao da govori hrvatskim jezikom. Ali, hrvatska istorija, rečeno je na ovom mestu mnogo puta, satkana je od laži i falsifikata. Na tome se radi pedantno, strasno, sa velikom upornošću, na početku uz podsmehe drugih, ali na kraju se smeju falsifikatori i lažovi. Njihovi poslovi uspevaju, posledice njihovih dela su strašne za druge (u pravilu za Srbe), ali to prolazi jer srpsku priču niko ne priča. Posebno to ne radi srpska država. Valjda zato što je i nema.

Hrvatski istoričar Vinko Foretić, u delu „Povijesti Dubrovnika do 1808“ spominje Joakima Stulija (1729-1817) i njegov rečnik napominjući da je to „zaista rječnik hrvatskog jezika“. U stvarnosti Stuli (Stulić) je za osnovu svog rečnika uzeo dubrovački govor, koristeći dela srpskih pisaca 18. veka kao što su Orfelin i Rajić. Stuli nikada nigde svoj rečnik nije nazvao hrvatskim, a njegov savremenik, Italijan, Franko Apendini, napisao je istoriju dubrovačke književnosti u kojoj pojmove „ilirski“ i „slovinski“ zamenjuje sa „serbico“. Ni on ne spominje hrvatski jezik.

Marin Franičević, hrvatski istoričar i pesnik, u „Povijesti hrvatske književnosti od renesanse do prosvetiteljstva“ spominje Dubrovčanina Marka Bruerovića, pisca i dramatičara, inače Francuza (pravim imenom Brueere Derivaux), iznoseći podatak da je stari dubrovački gospar, Medo Pucić, učio Bruerovića „hrvatskom jeziku“.

Ovo je jedna od laži koja ulazi u niz najhrabrijih, jer zaista valja imati mnogo hrabrosti i nimalo obraza pa napisati da je Medo Pucić nekoga učio da govori hrvatski. Pucić je bio pesnik i istoričar književnosti, rođen 1821. godine u Dubrovniku, svuda i svagda predstavljao se kao Srbin, jezik kojim je govorio i pisao nazivao je srpskim, osnivač je Srpske čitaonice u Dubrovniku, a 25. januara 1870. postao je redovni član Srpskog učenog društva u Beogradu. Umro je i sahranjen 1882. godine, u Dubrovniku. Sa današnjeg stanovišta Medo Pucić je bio žestoki srpski nacionalista.

U dubrovačkim arhivima može se i danas naći (nadam se, bili su tamo do 1990. godine) veći broj pravnih dokumenata koji regulišu odnose između Dubrovčana, prevedenih sa latinskog i italijanskog na „lingua serviana“. U pitanju su godine: 1597, 1598, 1608, 1613… I Ignjat Đorđić (1675-1737), dubrovački pesnik, u svojoj pisanoj ostavštini nekoliko puta spominje katolički priručnik, na „lingua serviana“ ispisan ćirilicom, koji se u njegovo vreme koristio po dubrovačkim crkvama.

Pokojni akademik Pavle Ivić, u delu o jeziku i književnosti Dubrovnika i Dubrovčana navodi dva dokumenta, prvi iz 1568, drugi iz 1606. godine, jedan je testament, a drugi pismo, za koje kaže da su napisani srpskim jezikom, na srpskom pismu. Dubrovčanin Natko Nodilo, istaknuta ličnost javnog života Dubrovnika, osamdesetih godina 19. veka, pisao je: „U Dubrovniku, ako ne i od prvog početka, od pamtivjeka, govorilo se srpski, govorilo kako od pučana, tako i od vlastele, kako kod kuće, tako i u javnom životu“.

Dubrovački Srbin, katolik, Jorjo Tadić, pronašao je u dubrovačkim arhivima zapis u kojem stoji da je Marin Držić jednom kazao: „Ovaj Mehmed-paša je našeg jezika i roda“. Držić je, nema sumnje, veoma dobro znao ko je Mehmed-paša Sokolović, da je rođen 1505. godine, gore u bosanskim gudurama, ne tako daleko od Dubrovnika, kao Bajo Nenadić, u srpskoj porodici.

Marinov stric, Đore Držić, pisao je pesme, a u jednoj od njih kaže:„Skoro je Đurđev dan, moje krsno ime“, što više nego jasno govori ko su bili Držići, kakva im je bila tradicija.

Dum Ivan Stojanović, jedan od najuglednijih Dubrovčana druge polovine 19. veka, bio je katolički sveštenik, ali sa duboko usađenim osećanjem srpstva. U knjizi „Dubrovačka književnost“ napisanoj pred smrt, 1900. godine, Stojanović ističe da su Dubrovčani po veri uglavnom katolici, ali po poreklu i jeziku Srbi. Stojanovića danas u Dubrovniku niko ne sme da spomene, što je razumljivo, ali nije razumljivo zbog čega Beograd ignoriše ovog velikog humanistu, intelektualca, Srbina. Možda baš zato što je bio Srbin katolik.

O fenomenu Srba katolika, na čijem su uništavanju Vatikan i Austrija stvorili „hrvatski Dubrovnik“, napisano je svega nekoliko knjiga i studija. Tu bez sumnje valja izdvojiti „Srpstvo Dubrovnika“Jeremije D. Mitrovića i studiju „Srbi katolici“ koju je sredinom devedesetih napisao Svetozar Borak. I jedna i druga knjiga u Srbiji nemaju ni delić pažnje kakvu zaslužuju.

Odgovor zašto je to tako sigurno leži u činjenici da službeni Beograd i dan-danas, umesto istorijskih istina, prihvata postavke, odnosno laži i falsifikate hrvatskih povjesničara, teoretičara književnosti, intelektualaca, etnologa.

KOMENTARI



15 коментара

  1. Dragutin says:

    Sta reci sem brilijantan tekst!Elem,mi smo jedini narod na svijetu koji oprosti ali i zaboravi genocide,pogrome,nepravde,cinjenice i potrebno je sto vise ovakvih tekstova. Ovakvi tekstovi nisu obicni pamfleti vec zaista nesto sto je potkrijepljeno dokazima.Dubrovnik jeste bio grad-drzava sa Srpskim zivljem ali drzava Srbija to negira.Polako negira drzava Srbija i da je Kosovo i Metohija Srpska teritorija sto mozemo zakljuciti iz danasnjih izjava predsjednika Srbije gdina Nikolica i potpredsjednika Vlade,Vucica.Strah me je da za veoma kratak vremenski period,KiM,ne dodje do stadijuma na kojem je danas Dubrovnik. Naravno,poslije ovakvog teksta postacete jos vise ratno-huskac ali ne zato jer Vi to jeste vec zato jer ste jedan od VEOMA rijetkih koji smiju da napisu istinu.A takvu etiketu ce vam lijepiti razne NVO karikature iz svojih skupocjenih stanova,automobila i odijela koje ce kupovati od novca koji su dobili da satanizuju sve sto je iskreni patriotizam.

  2. Ivan says:

    Kako debilan tekst. Ali što drugo očekivati od falsifikatora Dmitrovića?!

  3. Драган says:

    Једино што је овде дебилно си ти, Иване. Пошто, вероватно, припадаш такозваним хрватима, није ни чудо да дајеш овакав коментар, јер, очигледно је да ИСТИНА највише боли. 90% посто данашњих тзв. хрвата је Србског порекла, у првом маху покатоличени а после 1945. и 1995. похрваћени.

  4. 12 says:

    Niko normalan ne želi biti Srbin

  5. Vlaho says:

    Sve je istina sto ste napisali. I? Ja vas tekst prihvacam kao istinu ali se jednako osjecam Hrvatom.I ne samo ja. Ni Crnogorci se ne osjecaju Srbima, ni muslimani, niti Makedonci. U Makedoniji nije bilo Austrougarske kao ni u Crnoj Gori. Pravo pitanje bi trebalo glasiti: Zasto su se najnapredniji Srbi (Dubrovcani) tako lako odrekli srpstva. Zasto?

  6. Bogdan says:

    Одличан текст. Истина и само истина, чињенице и само чињенице. Наравно да нико нормалан не жели бити Србин, јер је то најтеже, лакше је бити Хрват, Бошњак, Македонац или Црногорац, иако су вам стари знали само за Марка Краљевића и гусле и Кососво и крсну славу, али није фенси. Боље је бити Хрват упркос Јасеновцу, Јадовну, Садиловцу, Слобоштини, Кусоњама, Мехином стању, Пребиловцима, Млакви, Коларићу, Глини... За ове "нормалне" већи је гријех спалити Конавле него побити 12000 дјеце са Козаре. Ко још спомиње мртву српску дјецу, ко им је крив када родитељи нису хтјели постати Хрвати. Влахо је погодио у срж проблема. Истина за њега нема никакав значај, пропаганда и квазиистина су јаче.Нема он снаге да се бори за истину, лакше је бити у лажи.Како у држави Хрватској један Дубровчанин католик може рећи да је Србин, прије ће рећи да је Еским. Што се тиче Црногораца, потпуно је у криву, трећина становника Црне Горе упркос страшним притисцима се осјећа као Срби, то је пола свих традиционално православних становника Црне Горе, а 99% вјерујућих, а Македонци су невоља сами по себи, па они тврде да су директни потомци Александра Македонског.

  7. Bogdan says:

    А Срби Дубровчани су се одрекли српства када је нестало госпара у Дубровнику. Ајде што су се одрекли српства, али мени је потпуно невјероватно да су прихватили хрватство, са којим никакве везе немају. Црногорци су макар Црногорци а Македонци Македонци, али прихватити име туђег народа, са којим ни исти језик не говоре, са којим не дјеле историју, чак ни границу нису хтјели да имају заједничку са њима, па отуд онај појас земље код Неума, да их одвоји од Далмације и Далматинаца Хрвата, Боже ме прости, као да су се бојали да се не заразе хрватством, па им је требала зона изолације.Као да су мислили "боље је имати Турчина за комшију него Хрвата". Еј што су ти Дубровчани били паметни. А сада ови, њихови потомци, граде Пељешки мост,чега су им се дједови стидили, они се поносе, дубровачки госпари се сигурно у гробу преврћу.

  8. Valentino says:

    Није тако како се чини писцу овога текста. Прочитајте текст Лингуа сервиана и Дубровник, 2014. , написао Марио Грчевић: http://www.matica.hr/vijenac/516%20-%20517/Dubrova%C4%8Dka%20knji%C5%BEevnost%20ni%20u%20kojem%20smislu%20nije%20sastavni%20dio%20srpske%20knji%C5%BEevnosti/

  9. Miho says:

    Danasnji Dubrovcani su uglavnom potomci nepismenih lakovjernih srpskih kmetova. Njih su Vatikan i Austrija mogli lako prevariti sa propovjedima i pricom o popu Dukljaninu i tzv. Crvenoj Hrvatskoj do pola Albanije. I danas kad se pokusava dokazati hrvatstvo Dubrovnika, obavezno se spomene ovaj dokument. Knjiga popa Dukljanina nema originala, a prepis iz 16 stoljeca koji se nalazi u Vatikanu nije nigdje izlozen. Ko zna uopce sto u njemu pise? Osim toga, svako novo idzdanje ove knjige dozivi neke promjene. Medjutim, knjiga je ispunila svrhu. Sluzila je da se posto poto dokaze nekakvo hrvatstvo i juzno od Neretve, opovrgne Konstantina Porfirogeneta i brojni drugi istoricari starog doba. Na zalost, potomci nekadasnjih dubrovackih kmetova i dalje pokorno postuju intelektualno nasilje nad njima. He, ko je rekao da kmetstvo jos ne postoji?

  10. Pingback: Како је хрватство на силу ушло у Дубровник и Конавле | Јадовно 1941.

  11. Miho says:

    Dubrovacki gospari i plemici se nikad nijesu odrekli srpstva, vec su izumrli. Sjetimo se samo plemica Frenciska Getsldi-Gondola, zadnjeg Gundulica koji je bio predsjednik srpske stranke u Dubrovniku krajem 19og stoljeca. Srpska stranka je dobila na izborima u Dubrovniku, medjutim pred nove izbore Gundulica su nasli objesenog. Proglasili su da je napravio samoubistvo,sto je cista farsa. Austrijske vlasti su ga ubile da ne bi ponovo pobjedio. Bio im je politicki opasan jer je sprjecavo pohrvacenje grada.

  12. Edvard Orešćanin says:

    Jadni Srbi. Imaju tako malo svojega, pa proglašavaju srpskim i ono što je evidentno hrvatsko. Ne samo u kulturi, nego i u politici po teritorijelnom načelu: Virovitica, Karlovac, Karlobag. S bivšom braćom Crnogorcima pokušali su osvojiti 1991.i Dubrovnik, ali au učinili na svoj tipični način: razaranjem. Previše im je ostalo u glavaam od turskog mantaliteta, koji je ostavio pečat Srbiji za sva vremena. Ukrali su Zemun, Vojvodinu, a nekada i Makadoniju, a izgubili Kosovo. Srbija je sve manja - svedena na granice beogradskog pašaluka. A mentalno, po V. Šešelju, veelika kao balon od sapunice. Civilizirajte se, "braćo" Srbi ako želiet ući u EU.

  13. Један разуман, за разлику says:

    Штокавци су Срби, чакавци Хрвати, а кајкавци Словенци. Македонци су сви они који губе падеже (Књажевац, Ниш, Призрен, Врање).

  14. "Jadni" Srbin says:

    Gospodine, hajdemo ako možete rađe činjenice nego lupetanja i vređanja. Tu bismo mogli do večnosti. Nepobitna je činjenica da su u Dubrovniku od vajkada živeli Srbi. I to veoma značajni i ne u tako malom broju. Da ne polemišemo oko toga da li su živeli samo Srbi. To bi nas već odvelo mnogo daleko. Ne tvrdim da je Dubrovačka Republika bila ikada u sastavu Srbije, ali me interesuje kada je to po vama bila u sastavu Hrvatske ? Molim vas budite tako ljubazni pa me "jadnog" Srbina prosvetlite.

  15. Paštrović says:

    "I jedna i druga knjiga u Srbiji nemaju ni delić pažnje kakvu zaslužuju." Pa ne rece li sam pisac ovog izvanrednog teksta da je sve to moglo da prodje, a prolazi i danas zahvaljujuci - "Velika je tu, razume se, zasluga Srba i njihove gluposti," Ali, imali smo nesto sto katolici nijesu lapili, pa smo sad sami odlucili da to sto imemo vise nemamo!? A sto je to? To je "Ocenas", koji nam niko nije dirao dok smo ga izgovarali onako kako treBUJE. Sad smo odlucili da se ekumenisemo, i da ovaj novi ocenas izgovaramo na srpsko-hrvatskom jeziku. Srbskoj gluposti nema kraja!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u