Како је “Пластични Исус” поткачио Тита | INTERMAGAZIN

Kako je “Plastični Isus” potkačio Tita

20 marta 2017

kul Stojanovic Lazar (2)_620x0

FILM o kome se pričalo kao o malo kom drugom, a koji je do danas pogledalo manje ljudi nego većinu drugih domaćih ostvarenja (ne samo) tog doba – “Plastični Isus” (1971/1991) Lazara Stojanovića (1944-2017), ipak je stalno nekako ostajao po strani. Jer koliko god da se o njemu govorilo, i kad je film zabranjen a autor uhapšen, i kada je posle dvadesetak godina javno prikazan – oba puta uglavnom i nije bilo reči o filmu samom, nego o politici, i obavezno o zatvoru u kom je reditelj proveo tri godine.

Ta robija zbog filma, na koju je poslat pravo iz vojske, iz požarevačke kasarne u kojoj je samo nekoliko meseci ranije “kraljevski primljen”, obeležila je život Stojanovića i brutalno sasekla njegovu karijeru na začetku, a tretman “Plastičnog Isusa” nepovratno je preusmerio tokove jugoslovenske kinematografije.

A u trenutku prve projekcije tog (desetkom ocenjenog) diplomskog rada, sve je izgledalo potpuno drugačije.

– Bio je to prvi dugometražni igrani film snimljen na Akademiji – seća se Slobodan Šijan nade koju je “Isus” budio, dok se uveliko “iza brda valjala” energija filmova Jovanovića, Žilnika, Makavejeva… – Ne postoji estetska konvencija ili politički tabu koji nije napadnut u ovom filmu. Prvi je otvoreno problematizovao kult bratstva i jedinstva i kult ličnosti Josipa Broza Tita, prvi komparirao totalitarne sisteme. Postavio je pitanje: da li će biti slobode da se govori istina, ili ne? Država je izabrala laž. Ali Lazar je ostao spreman da žrtvuje sve zarad svog prava na sopstvenu istinu, na finalni rez.

Američka kritika je povodom projekcije “Plastičnog Isusa” u njujorškom Muzeju moderne umetnosti konstatovala kako film, i posle toliko decenija od njegovog nastanka, “varniči prepun mladalačke ratobornosti”. A prema mišljenju poznavalaca crnog talasa – “Plastični Isus” tu ne pripada jer je nadrealistički, vedar, veseo, nema crnine i težine crnog talasa, već mnogo biologije i veselosti.

– Iako je poslužio kao sredstvo za najdrastičniji rez u jugoslovenskom filmu, Stojanovićev film malo duguje crnom talasu, egzistencijalističkoj bačenosti u život glavnih junaka, promovisanih u scenarijima Ljubiše Kozomare i Gordana Mihića – slaže se i Saša Radojević. – “Plastični Isus” je zapravo euforični refleks seksualne revolucije i potrebe za političkim slobodama, u opozitnim totalitarnim režimima koji su u ovom filmu izjednačeni. Stojanović je s godarovskom strašću evocirao “miris filmske trake” pokupljene sa đubrišta i predodređene da posle izvesnog vremena završi na đubrištu. Međutim, usled snažne političke stigme koja je obeležila ovaj film, samog Stojanovića, neke od profesora i mnoge generacije studenata režije koje su posle njega sledile – najmanje je reči bilo o estetskoj inovativnosti koju je doneo “Plastični Isus”.

Šta je u toj priči o Zagrepčaninu Tomu (Gotovcu, čuvenom umetniku performansa upamćenom i po kredu “Sve je to movie”), koji pokušava da se bavi filmom u Beogradu preživljavajući “od žene do žene”, toliko “nažuljalo” sistem?

Anarhoidno negiranje autoriteta, mnoštvo referenci koje ukazuju na travestiju i dubliranja (socijalistička propaganda imitira nacističku, špijunaža iza građanske pristojnosti…), karakteristike su ovog “rasnog metafilma” – u kom Gotovac glumi reditelja koji glumi. Čak je i Josip Broz prikazan u trenucima dok se priprema za svoju ulogu: govor studentima 1968. godine (jer, sitni događaji Tomove svakodnevice odvijaju se u kontekstu krupnih istorijskih kretanja pred 1968. godinu, uz preplitanje savremenih i prošlih zbivanja, pod budnim okom vođa svih vrsta).

Sam Stojanović je o svom diplomskom filmu, koji će, “nekim čudom, na jugoslovenskoj kulturnoj i političkoj sceni napraviti onoliki lom”, govorio: – Problem sa “Plastičnim Isusom” je, u najkraćem, bio u satiri na račun Tita. Dramska napetost zapravo počiva na kontrastu dva glavna lika: čoveka na vrhu, Josipa Broza Tita, i čoveka na dnu (Tom Gotovac).

CENZORI IZBACILI GENERALE

– PROBLEM je očito bio i u tome što se Tito pojavljuje u gotovo svakoj sceni filma: jednom je u kadru ulica sa njegovim imenom, drugi put je to veliki bareljef sa Titovim profilom u sali Opštine Novi Beograd… – govorio je o filmu Stojanović, koji je u toj opštini snimio scenu venčanja reditelja Ljubiše Ristića (jednog od retkih koji je na suđenju podržao Stojanovića) i slikarke Višnje Postić. Ta scena je, dok je film bio u rukama države, nestala – cenzori su je izbacili zato što se, pored Višnje i Ljubiše, u filmu pojavljuju i njihovi očevi, obojica generali JNA, uz još oficira koje su kolege posle pojave filma posprdno nazivale “glumcima”.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *